Pravda

Piše: Dušan Proroković Naravno, radi se o čistoj gluposti. Sa jedne strane, prethodnih godina ni u naznakama nisam naišao na bilo kakav trag da bi američke demokrate mogle da ponude išta drugo na Balkanu, osim politike koju uporno vode već četvrt veka. Hilari Klinton je bila promotor te politike, ona je heroina Sarajeva, politički guru „prištinske grupe Medlin Olbrajt“ i svoj stav o Srbima je jasno pokazala mnogo puta. Na kraju, DŽo Bajden je povukao svoju kandidaturu u korist Klintonove (sada mnogi za tim žale, jer bi u ovim uslovima bio ozbiljniji kandidat), među prvima je podržao, a šta je on uradio pre nekoliko nedelja u Beogradu? Prošao je pored srpske zastave kao pored krpe. Time je jasno stavio do znanja da ne priznaje teritorijalnu celovitost zemlje onako kako je mi sagledavamo. Mislite da bi se posle toga Hilari drugačije postavila? U svakom slučaju, da bih bio siguran u svoje tvrdnje, poslednje tri noći sam pregledao skoro sto članaka i javnih istupa kako same Hilari, tako i čelnih ljudi iz njenog štaba (najviše materijala je iz NJujork tajmsa i sa Si-En-Ena). Ko zna, možda sam nešto i propustio? I opet ništa. Nikakav trag, nikakva dvosmislena formulacija, bilo šta na osnovu čega bi se promena mogla naslutiti. I to ne kada se radi o Balkanu (Srbiju je spominjao samo Tramp kritikujući Hilari), već kada se radi o njenom spoljnopolitičkom nastupu uopšte. Jer, sa druge strane, to za Srbiju može predstavljati jednako veliki problem kao i njen odnos prema balkanskim pitanjima. U memoarima Bila Klintona, a posebno Stroba Talbota, bez obzira na odluke koje su donošene i delovanje koje je preduzimano, ipak se mogu pronaći mesta na kojima se opisuje kako je bivši predsednik SAD dugoročno razmišljao i nalazio se u ozbiljnim dilemama povodom mnogih stvari. Donekle je nazirao da se treba spremati za „postamerički svet“. Kod Hilari toga jednostavno nema, ni u jednom istupu, govoru, autorskim člancima koje drugi za nju pišu, a ona ih potpisuje. Kako će ona sada menjati pristup prema Balkanu, kada nema ni trunke spremnosti da ga promeni na bilo kom drugom mestu? Zbog toga je verovatnije da bi se sa dolaskom Klintonove na nas pojačali pritisci po nizu tema, od uvođenja sankcija Rusiji, do zauzimanja drugačijeg stava prema kineskim investicijama. Čak i ako je okolnosti nateraju da neke svoje stavove menja, to će biti užasno teško realizovati. Koliko veruju Hilari u Moskvi, Pekingu, NJu Delhiju? Nimalo. Pa nju deo analitičara u tim zemljama, dobro povezanih sa vlastima, naziva „kancerom međunarodne politike“. Za mene je nezamislivo da Hilari iko ozbiljno shvati ako počne da priča o dugoročnom rešenju za Ukrajinu, miru u Siriji... Ili, ako bude želela da je shvate ozbiljno, moraće drugim stranama da ponudi velike ustupke, a to opet ne može da prođe u samoj Americi. Sa Hilari Klinton na čelu SAD postojeća agonija u svetskoj politici bi se nastavila, verovatno bi se otvorila i nova geopolitička žarišta. Sa treće strane posmatrano, bio bih vrlo oprezan na svako pominjanje prekrajanja granica u ovim okolnostima. Priča o novim granicama donosi nove ratove. Da li smo mi za ratove spremni? Rat nije samo pitanje vojnih potencijala (mada je i tu stanje loše, vojska je i dalje jedna od retkih institucija u kojoj postoji kritična masa obrazovanog i odgovornog sveta), već treba sagledati i stanje u našem institucionalnom aparatu, ekonomiji, analizirati socijalno-psihološki ambijent. Okolnosti su takve kakve su, a nema naznaka da će se menjati u godinama pred nama. Promena granica, i to ovako krupna, se ne dešava tek tako, to je zemljotres, krupno pitanje koje pokreće niz uzročno-posledičnih pojava. Da bi se u tome učestvovalo i da bi se tako velike promene izdržale, neophodno je da imamo jaku državu. Nažalost, mi to danas nemamo. Odakle onda priča o „balkanskom zaokretu“ Hilari Klinton? Jedino što mi pada napamet jeste da se radi o jeftinom manevru kojim treba opravdati odlazak Aleksandra Vučića na završnu konvenciju kandidatkinje Klinton! Eto, ne radi to Vučić badava, možda tu bude i neke hasne za nas. Ne, neće biti nikakve koristi! Ne znam kojim kanalima su se sreli Hilari i Aleksandar, ali se radi o još jednom nepromišljenom i štetnom potezu našeg premijera. Ovim će samo biti dat legitimitet dinastiji Klinton, za sve što su nam u prethodne dve decenije radili. A nisu baš štedeli na nama. Zadužili su nas onoliko. Takođe, ovim potezom se šalje i užasno loša poruka ostalim centrima moći u nastajućem multipolarnom svetu. Gleda li iko iz premijerovog kabineta „Raša tudej“ ili „CCTV“? Shvataju li poruke? Razmatraju li posledice? Ne treba se udubiti u neka široka istraživanja ili analize da bi se shvatilo šta drugi misle o Klintonovoj. A mi ćemo morati da tražimo pomoć od tih drugih vrlo brzo. Po raznim pitanjima. Naravno, Vučić je vešt u kreiranju javnog mnjenja i on može da nametne stav kako je odlaskom na tu konvenciju postigao veliki politički uspeh. Ili, može učiniti sve da se ova egzibicija brzo zaboravi. Ovakvim člancima se tome ne može parirati. Što se javnosti tiče: Vučić će pobediti. Ali, ostaje otvoreno: Zbog čega se Vučić odlučio na ovakav korak? U igri su tri moguća odgovora. Prvo, jedan od ljudi koji podržavaju Hilari je i DŽordž Soroš, na koga toliko besne ljudi iz SNS. Možda je ovo način da se pokuša zaustavljanje finansiranja raznih grupa i grupica od strane Soroša, a koje Vučića očigledno plaše. Usluga za uslugu. Vučić kod Hilari, a Soroš da zavrne slavinu „žutoj patkici“. Drugo, ne bih isključivao mogućnost da Vučić američkim demokratama još uvek duguje neke usluge. Iako se danas mnogo priča o volji građana i velikoj podršci na izborima, taj faktor nije odigrao presudnu ulogu u Vučićevom dolasku na vlast. Presudni su bili njegovi (i Nikolićevi) tajni dogovori da će potpisati Briselski sporazum. Zahvaljujući tome su dobili priliku najpre da počiste opoziciju, a zatim da uspostavljaju pravila igre kako to njima odgovara. Kada je reč o unutrašnjoj politici, priliku su odlično iskoristili i sve ostalo je istorija. Ali, ostaje pitanje koliko su se „zajmili“ kada je dogovor sklapan? I šta će još morati da urade dok su na vlasti? (Inače, primetno je da su svi Vučićevi kontakti sa SAD vezani za klan Klinton-Buš, o kom je toliko pisao Vilijem Engdal.) I treća, i najopasnija moguća solucija, jeste da se radi o političkom profilisanju Aleksandra Vučića. Zašto je najopasnija? Pa zato jer se srpska vlast, ako je ova pretpostavka tačna, nalazi u ozbiljnom raskoraku sa vremenom u kojem živimo. Milošević i Koštunica su morali da ulaze u pregovore sa SAD, na to su ih terale okolnosti jednopolarnosti, ali su gledali da koriste sve moguće raspoložive resurse kako bi Amerikancima dali što manje. Kod Vučića je primetan različiti stav, on je ponekad spreman da prepusti sve, ali ga sada okolnosti teraju da to ne sme da učini. NJegove ode protestantskoj etici i nordijskoj posvećenosti idu u prilog ovoj tezi (u Japanu nema protestanata, ali su među najrazvijenijim, a SFRJ je sedamdesetih imala veći BDP nego Norveška, ali kome to sada pričati). Svet više nije jednopolaran. Da je novopostavljeni ministar vojni rekao 2001. kako je Srbija opredeljena da razvija saradnju sa Velikom Britanijom (još nam je to i jedan od prioriteta), to bi izazvalo veliku zabrinutost. Šta bi mi pa mogli posle takve izjave? Danas već to izgleda nešto drugačije. Jer, posle prve posete Moskvi isti taj ministar će morati da daje iste takve izjave, samo više neće spominjati Veliku Britaniju. Kada je o uticaju u Srbiji reč, još uvek teg preteže na atlantističku stranu, pa se zaklinjanja na vernost SAD i Velikoj Britaniji u našoj vlasti mnogo ozbiljnije shvataju, nego kada se nešto obeća Rusima ili Kinezima. Ali, i tu se stvari menjaju. Naravno, vođenje ovakve politike „oj čaršijo na sve četiri strane“ je loše, u nekim situacijama po naše nacionalne interese može biti i pogubno, ali je to druga tema. Ovde je tema da Vučić odlazi kod Hilari ubeđen i da SAD mogu da mu završe posao i da će Hilari pobediti. U prvoj stvari sigurno greši (kome se moja konstatcija čini preteranom neka pogleda zaključke sa poslednjeg Samita G-20, posebno odeljke o vraćanju „specijalnih prava vučenja“), a u drugoj verovatno. U trenutku dok pišem ovaj članak, Hilari je upravo pala. Bukvalno. O njenom zdravlju se poslednjih dana kampanje priča koliko i o njenim mejlovima. Šanse za pobedu se smanjuju kako kampanja teče. Vučić je zbog toga, ovom svojom odlukom, promašio ne samo cilj, već celu metu. Čak mu odlazak ne može pomoći ni ako je prva stvar u pitanju. Ne zavisi od Soroša da li će protesta na Balkanu biti. Biće ih svakako. Zato što je to deo malo šire igre, skopčan sa pokušajima pravljenja evromajdana u Moskvi. Sada, teško je da takav način rada može uspeti, jer, kako napisah, Amerika je umorna, a i ne može se na „istu fintu tri puta predriblati“, ali na njima je da probaju. A ako je slučajno druga stvar u pitanju, neka onda računa da će mu posle svakog novog odlaska, stizati nove liste zahteva iz SAD. Ako oni tumače da se Vučić previše „zajmio“ pa treba i dalje dugove da vraća, tovariće mu na leđa zahteve sve dok mu kičma ne pukne. To je zakonomernost u politici, nema tu ničeg ličnog. I čemu onda odlazak na skup, kada će mu posle toga samo tražiti još više? Na kraju, pitanje je i: Šta mu je ovo trebalo u životu? Milošević je skupo platio podršku Zjuganovu. Srbija je isuviše mala i nemoćna da bi se mešala u američke izbore. Šta ćemo svi mi zajedno ako Tramp pobedi? Možda da se pospemo pepelom i podignemo mu spomenik!? U Prištini ga ima Bil, a u Beogradi bi stajao Donald. Ionako nismo daleko od Albanaca. Ni po jednom kriterijumu. Osim po broju osvojenih medalja na Olimpijadi. Izvor: katehon.com