Prvo izdanje koje je pisalo o Trampovom otkrivanju tajnih podataka bio je The Washington Post koji je, pozivajući se na neimenovane izvore, saopštio da je američki predsednik na sastanku iza zatvorenih vrata s ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom navodno otkrio informacije o metodama rada američkih obaveštajnih službi i njihovih saveznika. Problem je u tome što američki lider zaista ima slobodu da deklasificira bilo koju informaciju i odluči o tome kako će ona dalje da se koristi. Tako čak i najoštriji Trampovi kritičari govore o tome da on postupa rizično, ali ne mogu da kažu da radi bilo šta protivzakonito.

Susret Lavrova i Trampa se održao još 10. maja, dan nakon smene direktora FBI-ja DŽejmsa Komija, čija je agencija, između ostalog, odgovorna i za zaštitu državnih tajni. Međutim, informaciju o tome kako teroristi „Islamske države“ organizuju napade na putničke avione, o čemu su, prema rečima savetnika za nacionalnu bezbednost generala Herberta Mekmastera, raspravljali ruski ministar i američki predsednik, Trampu najverovatnije nisu predali 'federalci', nego NSA ili CIA. Mekmaster tvrdi da se nije govorilo ni o kakvim metodama niti konkretnim izvorima.

Ko je krajnji korisnik obaveštajnih informacija, najvažnijeg „proizvoda” obaveštajnih službi? Naravno, šefovi država. Svako jutro na radni sto šefa države pristižu sažeti obaveštajni izveštaji. Lideri supersila čitaju takve izveštaje kao što obični ljudi listaju novine uz jutarnju kafu. Naravno, u slučaju velikih događaja (poput terorističkih napada, pogoršavanja lokalnih sukoba, mogućnosti vojnog napada), šefovi država dobijaju posebne memorandume. U većini zemalja o najvažnijim stvarima predsednike izveštavaju šefovi obaveštajnih službi. Što se tiče metoda dobijanja informacija i njenih izvora, o tome šefovi država čuju veoma retko. 

Ipak, državnici su uvek u toku najvažnijih obaveštajnih operacija. Tako su u Drugom svetskom ratu Englezi dešifrovali „Enigmu“ (nemačku mašinu za šifrovanje radio-telegrafskih poruka) i dobili pristup mnogim informacijama o planovima nacističke Nemačke. Britanski premijer Vinston Čerčil je lično odlučivao o tome kako će se koristiti dobijene informacije. Pored ostalih, njegova je odluka da se ne sme previše uspešnom odbranom britanskih gradova od bombardovanja pokazati Vermahtu da je „Enigma“ dešifrovana.

Za razliku od Čerčila, sovjetski vođa Nikita Hruščov je sa osetljivim informacijama bio vrlo neoprezan. Tako se u izveštaju o smeni Hruščova na plenarnoj sednici Centralnog komiteta KPSS-a 1964. otvoreno navodilo da je on u više navrata u razgovorima odavao strancima poverljive podatke o sovjetskom naoružanju i svemirskom programu. 

Nije primećeno da su aktuelni ruski lideri otkrivali ikakve poverljive informacije. A ruski mediji sve informacije o zatvorenim sastancima na najvišem nivou radije uzimaju iz službenih izvora. Zato je Lavrov za Trampa više nego pouzdan partner za razmenu informacija koje pomažu u zajedničkoj borbi protiv terorizma.

Nakon nedavnog napada na sirijsku vazduhoplovnu bazu Šajrat, razmena informacija o delovanju „Islamske države“ između obaveštajnih službi i vojske svedena je na nulu. Međutim, jasno je da Tramp, koji sanja o tome da ostvari konkretan napredak na Bliskom istoku, želi da dobije rusku podršku. A s obzirom na to da je on danas jedina osoba koja može legalno da preda Moskvi poverljive informacije o planovima „Islamske države“, on je to jednostavno i učinio. Dakle, sasvim je moguće da se Sergej Lavrov u Moskvu vratio sa značajnom količinom informacija koje će biti iskorištene u borbi protiv radikalnih islamista u Siriji. I Tramp će, naravno, dobiti nešto zauzvrat.

Nakon smene DŽejmsa Komija povećao se tabor Trampovih protivnika. Kampanja kritikovanja Trampa „zbog izdaje državnih tajni“, koja je počela 15. maja, zaista bi mogla da nakratko utiče na njegov rejting. Međutim, u ovoj je situaciji važnije to što je moguće da je američki lider izrazio spremnost za nastavak razmene informacija o terorizmu sa Rusijom. A to bi moglo dovesti do značajnog napretka u borbi protiv „Islamske države“ i rasta popularnosti 45. američkog predsednika. Hvatajući se u kolo antiruske histerije, i Hrvatska je krivca za propast svoje najveće kompanije pronašla u liku Vladimira Putina. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Ruska reč