Najnovije

Godišnjica smrti Pavla Vujisića: "Bože pusti me da umrem, platiću. Znam, i ti si korumpiran"

Juče se navršilo tačno 30 godina od smrti jednog od najslavnijih glumaca u istoriji srpske i jugoslovenske kinematografije, Pavla Vuisića. Želeo je da umre nečujno, da to ne bude vest. Na sahrani nije bilo nikoga sam njegove Mirjane i sveštenika. Ipak, glas o čuvenom Pavlu Vuisiću, nikada nije utihnuo, a priče iz njegovog života prepričavaju se nakon tri decenije od njegove smrti. 

Pavle Vujisić (Foto: Jutjub)

Pavle Vuisić, pesnik zatvoren u telu velikog glumca, zarobljen u društvu i sistemu koje nije podnosio, porobljen u profesiji koju je prezirao. Poput Leke Bankrota iz serije "Više od igre", samo jednog od likova po kojima ćemo ga pamtiti, život je živeo da bi trošio, a trošio je da bi miran umro i konačno bio spokojan. I baš kao Leka Bankrot, koji je za života priredio slavlje u čast svoje smrti, raspodelio šta ima i mirno seo za astal svoje kafane i sa ispruženom rukom stegnutom u šipak dočekao Nemce koji su aprila 1941. ušli u zamišljenu Gradinu. Pavle je za života raspodelio sve materijalno što mu je ostalo, samo a njegov šipak nije bio upućen Nemcima, kojih te 1988. kada je napustio ovaj svet više nije bilo, već političkom sistemu kog se gnušao i pomalo glumi koju nije podnosio.

Često je Pavle Vuisić pisao o smrti. O svojoj smrti. Kao da ju je čekao i da joj se nadao.

- Želim da umrem. Bože koji si svemoguć, učini tako i budi miran, platiću. Znam, i ti si korumpiran... – napisao je u jednoj od svojih pesama.

U intervjuu za “Nedeljnik” njegova supruga Mirjana pričala je kako je Pavle često pisao. Pesme, svoje misli. Još češće je napisano cepao i bacao. On je i svoju prvu glumačku nagradu iscepao. Napisao je i nekoliko testamenata, u kojima je otvoreno pokazao svoj prezir prema komunizmu i ogorčenost na ovozemaljski život koji mu je s godinama postajao sve veći teret.

U jednom od tih testamenata piše:

- Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute). Neka u sebi pjevaju. Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, jebem mater…

U zbirci Pavla Vuisića u Muzeju knjige na Banjici, nedavno je pronađena i treća oporuka iz februara 1987, gde navodi da ne želi da iko prisustvuje pogrebu osim Mirjane, uz dodatak:

-Molim da se smrt objavi tri dana posle pogreba…

Želeo je da umre nečujno. Da to ne bude vest. Da pobegne od svega. Niko da ne slavi na sahrani nije bilo nikog. Samo njegova Mirjana. Nije bilo umrlice. Ni slike. Bio je tu i jedan pop kog je dovela, ali nije mu rekla ko je pokojnik.
- Samo sam rekla da se zove Pavle…

Izvor: Nedeljnik

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA