- Pribavio sam račune od galeriste za "sporna" dela - pismeno obrazloženje mišljenja, koje nije obavezujuće, za deset radova je koštalo 6.000 dinara, pa ako neko misli da me može kupiti za 50 evra, neka tako misli - ističe na početku razgovora za Srpski telegraf Nikola Kusovac i dodaje da zbog svojih procena mirno spava.

Odvajao originale od falsifikata

Obišao je svet odvajajući originale od falsifikata, a u Srbiji verovatno nema vlasnika vredne slike koji nije zatražio njegovo mišljenje.

- Nema ko nije dolazio kod mene da mu kažem mišljenje. Pokojni Arkan nikada nije ni primio ni kupio sliku dok mene prvo nije pitao, a voleo je slike tematski vezane za Prvi svetski rat i posebno Vasu Eškićevića. I u ovim godinama svake nedelje vidim oko stotinak slika. LJudi dolaze u ovu crkvu da se mole jer znaju da ih neću prevariti. Nemam ja nikakvih interesa, a zahvaljujući supruzi, koja je kao restaurator i konzervator bivala dobro plaćena, nikada nisam imao potrebu da razmišljam o novcu - navodi Kusovac.

Grešio je, priznaje, samo kad bi bio sentimentalan.

- Slab sam na stare i bolesne i uvek ću stati na njihovu stranu, pa reći da slika vredi nešto više. Takve mi se "greške" dese, a najčešće sam otkrivao falsifikovana dela Lubarde i Konjovića. Lubarda je umeo da me namuči s onim što je uradio posle 1957, kada je počeo da radi s industrijskim lakovima. Takođe, umetnici koji nisu imali izgrađen stil, nisu se tek tako mogli otkriti, a jedan od njih je bio i Milić od Mačve. Sećam se i da su mi došla dva čoveka koje je poslala Mira Marković sa slikom Nadežde Petrović. Odmah sam skrenuo pažnju da je u pitanju falsifikat, a da je bila prava, vredela bi 200.000 evra - kaže sagovornik.

Kao student generacije, Kusovac je diplomirao istoriju umetnosti i potom boravio u Rimu i Johanesburgu, ali se vratio u Beograd i prvo zaposlio kao kustos u tek osnovanoj Prodajnoj galeriji.

Učio je od velikana kao što su Milan Kašanin i Veljko Petrović, dok mu je Lazar Trifunović otvorio vrata Narodnog muzeja, gde je kao stručnjak za srpsko slikarstvo 18. i 19. veka dočekao penziju - bio je kustos, muzejski savetnik i šef Odeljenja za istoriju umetnosti nacionalnog muzeja.

Iako je odmah posle srednje škole otišao u vojsku, verujući da će dobiti pasoš, u posetu ocu u Južnoafričku Republiku odlazi tek posle studija i tamo ostaje godinu i po, radeći kao mesar.

- Otac je bio kraljev oficir, a pominje ga i Draža Mihailović u odbrani: "Moji oficiri nisu bili kolaboranti, nego kao kapetan Kusovac su dizali ustanke." Otac je poveo Trinaestojulski ustanak i ta bitka na Košćelama je bila prva velika pobeda savezničkog oružja u Drugom svetskom ratu. Kada je shvatio da nemaju čime da hrane zarobljene Italijane, on ih je ispratio do prvog garnizona. Italijani su to zapamtili, pa ga nisu streljali kad su ga uhapsili, već osudili na 101 godinu zatvora. Italija kapitulira, a otac odlučuje da se pridruži vojsci Kraljevine Jugoslavije i tako stiže do Afrike. Nismo se dobro slagali i kad sam odlazio, ispratio me je rečima: "Nisi ti moj sin, već Titov. Tebi su isprali mozak" - seća se Kusovac.

Spalite muzej

- Priče da je iz muzeja slike iznosila Kardeljova žena su čista budalaština. Bio sam prisutan kad su se dva druga iz Maršalata pojavila da traže "Boj petlova" Paje Jovanovića kako bi je poklonili nekom stranom državniku.

Lazar je bio na lečenju u Sloveniji, ali ga je zamenik pozvao i ovaj je poručio da se slika može dati, ali samo ako onda zapale muzej. Nikad se više nisu pojavili niti od nas nešto tražili - tvrdi Kusovac.

Zanimljiva je još jedna epizoda iz Kusovčeve bogate karijere. Kao kustos muzeja imao je zadatak da bude potrčko kod Kriste Đorđević, nekadašnje dvorske dame kojoj je povereno da čuva blago Komunističke partije.

- Krista je čuvala ne samo partijsko zlato, već je skrivala i Tita, iako tada, navodno, nije znala o kome se radi. Godinama je delila stan sa porodicom Dobrice Ćosića, a kako je bila bliska rođaka Save Šumanovića, imala je nekoliko njegovih slika. Dobrica je od nje dobio dve Savine slike, koje je kasnije prodao, a ja sam u muzej doneo pet - otkriva Kusovac, a potom nastavlja priču o Ćosiću kao dragom prijatelju koji je jedini, kako kaže, ozbiljno čitao sve što napiše.

- Ćosić je prvi čitao sve moje, prvi mi saopštavao da li to valja ili ne. NJegovu suprugu Božicu, koja je radila kao kustos Salona MSU, upoznao sam pre njega i to na izložbi Lazara Vozarevića, koji je uz Aleksandra Tomaševića za mene naš možda i najdragoceniji umetnik - dodaje Kusovac.

Šumanović drugu Leki za rođendan

Kusovac kaže da mu nije bilo pravo kad je Titu darovana slika Đure Jakšića, naslikana 1855. ili 1856. u Kikindi. Slika je, objašnjava, kupljena od vlasnika i poklonjena maršalu, a mogla je postati fundus nacionalnog muzej.

- Desilo mi se da naletim na izuzetnu sliku Save Šumanovića koja je bila u vlasništvu porodice Ranković, a prethodno u posedu Doma Vojske Jugoslavije. Međutim, slika je poklonjena drugu Leki za rođendan - kaže Kusovac.

Dobošar napravio pometnju

- Pre nekoliko godina mi je došao trgovac sa vidno oštećenom, ali izvanrednom slikom. Na njoj dobošar, poznat mi i deluje pljunuti Lubarda, ali nema potpisa. Mislio sam napraviću veću štetu ako ostane na tome da je autor nepoznat, pa kažem Lubarda. Međutim, naletim na prikaz izložbe Miće Popovića iz 1950. u Paviljonu i ugledam tu sliku i brzo zovem čoveka da se ispravim. Mada nisam mnogo pogrešio, slika se zove "Dobošar iz Ulice Orlovića Pavla" i nastala je u vreme kad se na Lubardu ugleda cela Zadarska grupa - ističe Kusovac. Ova slika biće izložena od 6. decembra u Domu Vojske na izložbi "Srpsko slikarstvo 20. veka - antologijski izbor iz privatnih zbirki - period 1900-1950".

Moji deda Žika i Tesla

"Što sam Švaba pobio, moj Nikola", pamti Kusovac reči dede po majci, koji je bio neprikosnoven za legendarnim mitraljezom "maksimom". Deda Žika Zdravković je bio izuzetno bogat - posedovao je 90 odsto zemlje na Karaburmi. Kusovac s ponosom govori i da je njegova žena u krvnom srodstvu s Teslom, čije reči rado citira: "Ako se moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta da je to delo jednog Srbina."

Mladost s Kišom

Godine Drugog svetskog rata i prve poratne Kusovac provodi na Cetinju.

- Danilo Kiš mi je školski drug i kako smo rođeni u dva dana, rođendane smo slavili zajedno, moja majka bi nam uvek nešto spremila, napravila kolač... Prvi i poslednji put sam se napio s njim i još dvojicom drugara na Cetinju, i to pred maturu. I u Beograd smo došli zajedno. Danilo je bio redovan u "Prešernovoj kleti", a ja sam trčao za loptom. S Kišom sam poslednji put sedeo kod nas za slavu, sećam se da smo komentarisali ubistvo Kenedija - kaže Kusovac.

Kolinda

Iako je tokom rata u Hrvatskoj devastirano više od 200 pravoslavnih crkava, 75 uništeno ili spaljeno, a za oko 7.000 vrednih srpskih ikona do danas nema traga, oko 1.000 je ipak spaseno. U ovoj akciji je učestvovao i Nikola Kusovac, kao član komisije za zaštitu kulturnih dobara na ratno zahvaćenom području.

- Zamislite, Kolinda neće naše čokolade, ali hoće ikone! Išao sam na teren, snalazio se za kola i gorivo, kretao se zaobilaznim putevima, pravio umetnička bratstva po obodima srpskih zemalja - u Krki, na Ozrenu, u Dobrunu, Tvrdošu... Povezao sam jednom i Dadu Vujasinović, koja je htela da izveštava sa fronta. Dva ikonostasa smo spasli u poslednjem času, a ikone su stizale u Narodni muzej i skrivene u senu na traktoru. To što sam preneo 1991, naredne godine je bilo konzervirano i publikovano. Sad se sve nalazi u Muzeju SPC u Sremskim Karlovcima - navodi sagovornik.

Pročitajte OVDE kako je i kad Hrvatska spašavala du*e preko leđa Srbije.

Izvor: Srpski Telegraf