Pravda

Piše: Aleksandar Pavić

Jer, nije li laž u startu kada, kao medij, dozvolite da vam predsednik države ili visoki državni funkcioner govori o nekom događaju – kao što je bio zločinački upad iz Prištine na sever Kosova i Metohije – a da ni jedan jedini put ne pomenete kontekst, tj. genezu odluka i događaja koji su doveli do te, najnovije blamaže države Srbije.

Ne videh, ne čuh, ne pročitah ovih dana nijedno pitanje upućeno od strane privilegovanih medija Vučiću, Marku Đuriću (tako ga, iz ko zna kog razloga, oslovljava link sa vesti Mondoa o njegovom „hapšenju“ – mondo.rs/a1092182/Foto/Info/Narko-Djuric-uhapsen-na-Kosovu.html), Selakoviću, Drecunu i njihovim dvorskim spinerima, koji bi glasilo otprilike ovako: „Da li je ovakav upad naoružane bande na sever KiM bio moguć pre Dogovora o integrisanom upravljanju granicom, Briselskog sporazuma, rasformiranja svih odbrambenih mehanizama kojima su Srbi na severu raspolagali i marginalizacije upravo onih ljudi bez kojih današnjeg severa KiM ne bi ni bilo?“

A to je ključno pitanje, iz kog tek mogu da krenu sva ostala smislena pitanja. Naravno, ako hoćemo da znamo šta se stvarno dogodilo, i kako to sprečiti u budućnosti.

Međutim, jasno je da bi samo postavljanje tog pitanja – čak i bez dobijanja odgovora – uzdrmalo same temelje vlasti. Stoga ga nije ni bilo. Jasno?

Dakle, u predstavi koju gledamo poslednjih dana, iz javnog diskursa namerno su izostavljene ključne komponente ISTINE i ODGOVORNOSTI. Zato smo i gledali, i gledaćemo i dalje, predstavu.

Postavljanje „tvrde“ granice na Jarinju i Brnjaku, rasformiranje institucija države Srbije na severu (pogotovo strukture MUP-a i DB-a), kao i Civilne zaštite, Čuvara mosta i srodnih odbrambenih organizacija – jesu osnovni faktori koji su širom otvorili vrata upadu bašibozuka na sever KiM koji se desio 26.3.2018. I koji su omogućili jednoj očigledno slabo obučenoj bandi da teroriše čitavu Severnu Mitrovicu – o čemu su u Prištini do negde 2014. samo mogli da maštaju.

Naravno, glavni izvršioci napada su bili Šiptari koji mrze Srbe, uz nekoliko novo-poarnaućenih Srba, verovatno ponekog anglo-američkog operativca, i logistiku EULEKS-a i NATO-a. Ali – šta je tu novo? Taj film, u raznim varijantama gledamo već oko šest vekova. Arnauti se neće smiriti dok ne počiste Srbe sa Lazareve zemlje. Šta tu nije jasno? O kakvom se „iznenađenju“ uopšte sme govoriti?

Kad komandant države, grada, utvrđenja (iz nemara, neznanja ili izdaje, svejedno je) oslabi odbranu i nastane pokolj – da li je kriv samo neprijatelj, ili i komandant i njegovi verni izvršitelji?

Još kad se to slabljenje odbrane javno obznani neprijatelju, to je onda praktično poziv na agresiju. A to su upravo bili tzv. Briselski sporazum i razmontiranje državno-odbrambenih kapaciteta severa KiM – pozivi na agresiju. Kao i sva zaklinjanja da „Srbija više nikad neće ratovati“, odnosno da ćemo sve rešavati „isključivo mirnim, političkim, diplomatskim sredstvima“. Samo je još falio crveni tepih na mostu preko Ibra…

I sad, iste domaće palikuće i neuspešni komandanti koji su širom otvorili vrata agresiji i predali državnu teritoriju Srbije – mimo Ustava, Rezolucije 1244 i Savetodavnog mišljenja MSP – u ruke tvorevine koju sad i sami nazivaju „terorističkom“, „banditskom“, „lažnom“, itd. – kukaju nad svojom i narodnom sudbinom i svetskom nepravdom, predstavljajući se u isto vreme kao heroji i spasioci države.

Kad su gore-navedene i/ili slične termine koristili oni koji su se od početka protivili i granici na administrativnoj liniji i tzv. Briselskom sporazumu – onda su isti oni koji ih sad slobodno prosipaju u javnosti to etiketirali kao govor „ekstremizma“, „mržnje“, „ratnog huškanja“, „svađanja sa svetom“ itd. I prognali iste sa nacionalnih medija. S kojih se sad ne skidaju, koristeći te, i još žešće termine. Otkud odjednom takva retorika iz usta dojučerašnjih „mirotvoraca“ Vućića, Đurića, Selakovića? I šta to govori o njima da tek sada „shvataju“ ono što je tolikom normalnom svetu bilo jasno pre više godina? Kakve oni uopšte imaju sposobnosti ne da upravljaju državom, nego da rade bilo šta?

Oni koji su pre 5 i više godina upozoravali na opasnosti i posledice ovakve politike, izlazili na ulicu – sad je bar jasno – su to radili zato što su 1. čitali istoriju, 2. odavno shvatili prirodu Zapada i zapadnih obećanja, 3. bili istinski zabrinuti za bezbednost srpskog naroda na KiM i njegov punopravni o(p)stanak u okvirima države Srbije.

Sad, pošto je ta politika očigledno doživela krah, njeni nosioci, umesto preuzimanja odgovornosti, najavljuju nove, naizgled radikalne poteze: jednostrano formiranje ZSO (ali isključivo po „kosovskim zakonima“!), optužnice protiv onih za koje se unapred zna da su nedostupni, itd. Dakle, virtuelne pretnje praćene virtuelnim potezima – koji, uzgred, dodatno legitimišu „lažnu državu“.

S druge strane, zvaničnici (po Vučiću/Đuriću/Vulinu/Selakoviću) „lažne države“ prete hapšenjima mučenika koji budu krenuli da na svoju ruku prave tu smešnu, bezubu, „banditskim“ (po Vučiću/Đuriću/Vulinu/Selakoviću) zakonima prilagođenu ZSO. I verovatno će i hapsiti, s obzirom da „lažna država“ još od 2008 – a pogotovo od 2013. godine – mnogo doslednije brani svoj „suverenitet“ od navodno prave države Srbije.

I, šta će onda da se desi? Imaćemo novu krizu, možda i nove razbijene glave, ili nešto još gore. I opet će palikuće da se predstave kao vatrogasci i da nam svima drže patriotske lekcije.

A da su te iste palikuće imale i trunke diplomatske sposobnosti i/ili čiste dosijee, oni ne bi ovako katastrofalno vodili ceo tzv. Briselski proces, i stvari nikad ne bi došle do ove krizne tačke. Da su, umesto što su sve jednostrano ispunjavali dok „lažna država“ nije ništa – zahtevali simetriju, odnosno da su zahtevali da se čak taj bedni, anti-državni Briselski sporazum sprovodi jednakim tempom na obe strane, nikad Srbi na KiM ne bi došli u poziciju da sada, pod pretnjama hapšenjem, jednostrano krenu u formiranje ZSO. Umesto toga, imali bi i danas svoje opštine i rukovodstva izabrana po zakonima Republike Srbije (a imali su ih po celom KiM), jer ih nikad ne bi ni razmontirali usled toga što prištinska strana ništa nije ispunila. A to znači da bi imali i svoju čvrstu, neprobojnu (za vlasti „lažne države“) odbranu na Ibru.

Pre četiri i po godine došao sam – ne prvi put – na sever KiM kao prijatelj tadašnjih srpskih prvaka i lidera, izabranih po zakonima Republike Srbije, uoči ponovljenih „izbora“ koje je raspisala Atifete Jahjaga. Sedeli smo u kafani na ulazu u Zvečan, u kojoj je bilo dvadesetak pripadnika MUP-a Srbije u civilu, poslatih, zajedno sa još par stotina drugih, od strane Dačića i Vučića da bi onemogućili reprizu uspešnog bojkota lažnih izbora lažne države (tada je nisu tako zvali) i usput zastrašili tada još uvek slobodni narod severa KiM.

Prethodno su, tokom prvog glasanja 3.11.2013. maskirani huligani iz Srbije spasli lažne izbore lažne države od totalnog kraha tako što su porazbijali glasačke kutije u Severnoj Mitrovici, zbog čega su oni morali da budu ponovljeni – ali ovog puta uz pretnju oružanom silom. Drugim rečima, Vučić/Đurić/Vulin/Selaković su, pomoću maskiranih bandita i zloupotrebom MUP-a Srbije, uz pomoć fantomki, kalašnjikova i pretnji oružanom silom (od)branili Jahjagine lažne izbore od Srba-legalista, privrženih sopstvenoj državi. Koja je suštinska razlika između njih i onih koji su 26.3.2018. poslali uniformisane bandite da upadnu u Severnu Mitrovicu da bi sprovodili zakone „lažne države“?

I sad bi još trebalo da nam bude žao Marka Đurića, što je snosio samo deo posledica koje je, zajedno sa svojim šefom, zakuvao? Marka Đurića koji zamajava srpsku javnost otkako je došao na visoke funkcije kao sveži diplomac „čuvenog“ privatnog pravnog fakulteta? Marka Đurića koji je „lažnoj državi“ dao sasvim stvaran pozivni broj i to proglasio „pobedom“? Marka Đurića, zbog koga – naravno, prvenstveno njegovog šefa – Srbi na severu moraju da uzimaju dokumenta „lažne države“ da bi uopšte tamo opstali?

Jedino što je za istinsko žaljenje je što je on državni zvaničnik i što je, kao takav, učestvovao u javnom ponižavanju države Srbije. Granica na Jarinju i Brnjaku i Briselski sporazum su razlozi zbog kojih je uopšte morao da se prijavljuje vlastima „lažne države“, i razlozi zbog kojih je „lažna država“ mogla da mu zabranjuje ulaz. Pre naprednjačko-socijalističkih vremena, moglo se slobodno dolaziti na sever KiM iz centralne Srbije, Rusima nisu bile neophodne vize, a ko je hteo, mogao je da iz slobodne Severne Mitrovice, bez problema, ide dalje na jug, uz obezbeđenu pratnju, ili bez nje.

I sad treba tog kukavca, jednog od rušitelja državnog poretka na srpskom Kosovu i Metohiji, da žalimo? On bi trebalo da odgovara što je stvorio uslove da jednog zvaničnika države Srbije naoružani banditi mogu nekažnjeno da kidnapuju u nekad ponosnoj, većinski srpskoj sredini – koju je „golorukom“, kako sad često podvlači, ostavila upravo politika koju on sprovodi – i vuku za kravatu po ulici.

Treba li, posle svega, da mirno, filozofski prihvatimo tezu da požare treba sad da gase dojučerašnji zapenušani zagovornici hapsburške podmetačine o „Velikoj Srbiji“ koji su preko noći postali isto tako zapenušani bezalternativni europejci i novopečeni protestanti, čiji je vrhunac „prkosa“ i „hrabrosti“ jednostrano građenje „institucije“ (ZSO) po „zakonima“ tzv. Kosova, tvorevine koju oni (sad) sistematski nazivaju terorističkom, banditskom i/ili lažnom državom? S čijim „pasošem“, uzgred, može i dalje da se slobodno, nesmetano putuje po Srbiji, i dalje u inostranstvo (što sa srpskim pasošem sa KiM praktično nije moguće).

Ne može razgovor sa Putinom, ma koliko dobar – a daj Bože da je, zbog države Srbije, bio baš onakav kakvim ga predstavljaju mediji – da bude amnestija, a ni pilula za amneziju. Šešelj besan zbog ugnjetavanja u Skupštini. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Analitički forum