Piše: LJuban Karan

Priču su pokrenuli neki listovi koji su se više trudili da stvari mistifikuju nego da ih razjasne. Suština njihove analize jeste da smo veoma ugroženi, da nemamo adekvatnu zaštitu od nepoznatih letelica sa nejasnim namerama i da nebom iznad Srbije vršlja neometano ko kako hoće, bez ikakvog rizika. Na osnovu takvih tekstova ispada da smo kao država nesposobni da presretnemo nepoznate letelice, ili da iz nekih razloga nemamo petlju i ne smemo to da učinimo, pa makar one špartale i iznad samog Beograda.

Izviđačke aktivnosti

Naravno da nije tako i da realna procena i analiza ukazuju na nešto drugo.

Strane bespilotne letelice – dronovi – krajem marta ušle su u naš vazdušni prostor, što je delimično svojom izjavom potvrdio i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Ove izviđačke aktivnosti bespilotnim letelicama direktno su vezane za veliku napetost i poznatu bezbednosnu krizu izazvanu hapšenjem direktora vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića.

Očekivalo se da predsednik Aleksandar Vučić i srpsko rukovodstvo neće naći drugog načina da reaguje na iživljavanja kosovske policije ROSU nad srpskim funkcionerom i civilima u Kosovskoj Mitrovici, nego da će pokrenuti vojnu operaciju. Bio je to dobro smišljen bezobrazluk koji je trebalo da isprovocira ishitrenu, refleksnu i nepromišljenu reakciju srpskog rukovodstva. Blaga reakcija međunarodnih i evropskih institucija je najbolji znak da su u planiranje ove provokacije bili uključeni SAD i NATO, koji su očekivali pokretanje i intervenciju srpske vojske i zbog toga su izveli izviđačko-obaveštajnu akciju sa dronovima.

Dronovi su bili dodatna provokacija, ali i jasna poruka da u konkretnom slučaju nemamo posla sa kosovskim Albancima, nego sa SAD i NATO koji kao da čekaju dobar povod za vojnu intervenciju. Bespilotne letelice bile su u funkciji izviđanja eventualnog pokreta i borbenog ešaloniranja srpske vojske. Utisak je da je nekome odgovaralo da budu oborene. Tada bi polazna osnova za zapadnu propagandu bila da je Srbija prekršila rezoluciju 1244 UN i vojnom intervencijom upala na KiM, i onako usput, oborila američke letelice koje su samo htele da izvide šta se događa na terenu.

„Predatori“ iz Tuzle

Naravno da se odmah znalo da se radi o američkim dronovima jer u našem okruženju samo Amerikanci imaju letelice tipa „predator“ koje su prepoznate na srpskom nebu, a koje su inače bazirane na aerodromu Tuzla u BiH. Vreme je pokazalo da je bila tačna procena predsednika Aleksandra Vučića i Vlade Srbije da je u pitanju smišljena provokacija, i da je odluka da se ne preduzima vojna intervencija bila dobra. Ceo svet je mogao samo da osudi postupak kosovskog rukovodstva i da pohvali srpsku suzdržanost i razboritost, dok su SAD i NATO ostali bez jasnog povoda za vojno rešenje kosovskog problema.

Obaranje letilica

Da li je naša PVO – raketne jedinice i lovačka avijacija – mogla da obori američke bespilotne letelice? Naravno da jeste. Zbog male brzine i visine leta, ništa lakše od toga. Ali pitanje je – šta nakon toga? Odluka da se obore verovatno bi značila ulazak Srbije u rat i svaki pokušaj da se to izbegne je razuman. Zato je odluka da se one ne obaraju bolja, ako je sve bilo pod kontrolom i ako nisu ugrožavale vitalne sisteme srpske odbrane jer to što su tada činile je izviđanje, i nama je bilo u interesu, da se zna da ne pokrećemo vojnu operaciju. Uostalom, ekspresno puštanje Marka Đurića jasno govori da je uspostavljen kontakt sa američkom stranom i da je postignut dogovor da sporne letelice odmah napuste naš vazdušni prostor. To što su ih naši avioni, kako se spekuliše, propratili bez intervencije dok su napuštale naš vazdušni prostor sugeriše da se upravo tako i dogodilo.

Imamo neprijatna iskustva sa obaranjem nepoznatih letelica, gde nam nije mnogo koristilo što smo u pravu. Pilot JNA major Emir Šišić je, po naređenju operativnog centra RV i PVO, presreo i oborio nepoznatu letelicu (helikopter EU) koja je bez dozvole iz Mađarske ušla u vazdušni prostor Jugoslavije i nije odgovarala na upozorenja. Iako je sve urađeno po standardnoj proceduri koja je slična i u drugim državama, ta situacija je iskorišćena protiv nas a major Šišić je u Italiji osuđen na 15 godina zatvora. To se dogodilo 1992. godine, za vreme rata u Hrvatskoj, a kako bi tek reagovali na neka obaranja u miru? Nije teško zaključiti da bi to proizvelo nove probleme Srbiji, i dobro je što je takav scenario izbegnut.

„Velika Albanija“ i Generalštab

Dronovi su protiv Srbije i srpskog korpusa upotrebljeni tokom sukoba u Hrvatskoj, BiH i u Srbiji – na Kosovu. To su bili počeci korišćenja ovog opasnog sredstva, kada oni još nisu bili naoružani, i u to vreme su korišćeni samo za izviđanje, osmatranje, korekciju artiljerijske vatre i lasersko označavanje ciljeva radi napada vođenim projektilima. Ovu vrstu obaveštajne podrške pružali su Amerikanci svim našim protivnicima, posebno u zločinačkim vojnim operacijama Hrvatske vojske „Bljesak“ i „Oluja“. Dronovi se danas koriste daleko više nego ranije, i sigurno bi bili upotrebljeni u svakoj vrsti agresije na Srbiju. Davno je prošlo vreme kada smo ih smatrali izviđačko-obaveštajnim sredstvom jer su danas i smrtonosno oružje.

Ne tako davno na nekim primerima smo videli kako i civilni, bezazleni dronovi u širokoj upotrebi, ako se zloupotrebe, mogu izazvati opštu uznemirenost i ugroziti bezbednost. Veliku napetost je izazvao dron na fudbalskoj utakmici u Beogradu između Srbije i Albanije pomoću koga je na stadion spuštena zastava „Velike Albanije“. Albanac Ismail Morina koji je to izveo uhapšen je po poternici Srbije u Hrvatskoj, ali iz nekih, samo njima poznatih razloga, nije izručen Srbiji nego Italiji. Ovakva zaštita počinioca jasno govori da iza ovako provokativnih akcija prema Srbiji direktno ili posredno stoji Zapad. Gotovo identična stvar sa dronom i zastavom „Velike Albanije“ učinjena je u Skoplju, na fudbalskoj utakmici Škupi–Vardar.

Špijuniranje Generalštaba u Beogradu zloupotrebom civilnog drona izvedeno je od strane nekolicine stranaca, turista, kada je vojna policija uhapsila dva Amerikanca i dve državljanke Ukrajine. Kuriozitet je što se u toj zgradi nalazi sedište dve od ukupno tri srpske tajne službe (agencije) – VBA i VOA. Prednosti špijuniranja dronom u odnosu na satelit su velike, jer on sa male visine i pod oštrijim uglovima snimanja ima daleko veći učinak i daje konkretnije i jasnije podatke.

Upravo su na prostoru Srbije, tokom zločinačke NATO agresije, generali te alijanse i spoznali manjkavosti špijunskih satelita i aviona. Srpskoj vojsci je uspela varka izvanredno osmišljenim operativnim maskiranjem. Tako je sačuvala svoje snage i teško naoružanje od neuporedivo jačeg protivnika koji je imao apsolutnu prevlast u vazduhu. Neprijatno iznenađeni malim gubicima Vojske Srbije, shvatili su da moraju špijunirati sa male visine ili se potpuno spustiti na zemlju i koristiti klasične špijune.

Zasigurno, to je jedan od razloga što su moderni vojni dronovi stacionirani u američkoj vojnoj bazi u BiH, na aerodromu Tuzla. Ovaj aerodrom je u neposrednoj blizini Srbije, a pošto smo okruženi državama članicama NATO i teritorijama koje oni kontrolišu, upad bespilotnih letilica na našu teritoriju možemo očekivati sa svih strana. Dronovima koji se koriste prema Srbiji može se upravljati iz velike daljine, čak iz kabineta CIA u SAD, pa nije nikakav problem da se njima upravlja sa aerodroma Tuzla ili iz baze Bondstil na KiM.

Meki trbuh Srbije

Reklo bi se da su obaveštajne igre dronovima Srbiji dobro poznate i da tu nema ništa novo. Međutim, veoma važna novina je u tome što se ovi vazdušni roboti neverovatnom brzinom modernizuju i što su prevazišli obaveštajnu funkciju. Sada, pored toga, postaju veoma efikasno i ubojito oružje sposobno da locira i uništi male tačkaste ciljeve i mete u pokretu, kako u urbanim sredinama, tako i u zabitima koje pružaju iluziju potpune bezbednosti.

Kakve zaključke treba da izvuče Srbija?

Ekscesi sa dronovima nad Srbijom, ma kako neprijatni bili za našu PVO, komandante i političare koji moraju doneti odluku – oboriti ili ne, istovremeno nameću kvalitetne zaključke koje ne treba ignorisati nego ih pametno koristiti. Američki dronovi su stacionirani na našoj granici pre svega zbog istraživanja svih slabosti i „mekog trbuha“ Srbije. Tu su da prate sve aktivnosti i pripreme vojske za odbranu i uvežbavanja raznih supozicija. Dronovi tipa „predator“ sutra će, ako dođe do oružanih sukoba, bez problema dejstvovati po nekima od sadašnjih potencijalnih ciljeva koje danas samo špijuniraju.

Kroz pojačane aktivnosti američkih bespilotnih letilica u kriznoj situaciji nazire se neka nova, zasad tajna američka vojna strategija za Srbiju u slučaju oružanih sukoba, gde su naoružani dronovi veoma bitna novina. Bilo bi naivno očekivati da zapadni stratezi i obaveštajci naprave istu grešku i ponovo nasednu na podvalu operativnim maskiranjem. Isto tako, bilo bi pogubno ako se kod pravljenja ratnih planova za odbranu Srbije ne uzmu u obzir nove mogućnosti dronova kao efikasnog borbenog sredstva kojim se hirurški precizno može dejstvovati u dubini naše odbrane.

U eventualnom novom sukobu, ako ga ne možemo izbeći, za zaštitu naših jedinica i vojnog potencijala uopšte neće biti dovoljno samo operativno maskiranje uz slabu PVO. Potrebno je ojačati PVO jedinice novim i modernijim raketnim sistemima. Ako je moguće sistemima (poput S-300) koji će smanjiti mogućnosti upotrebe avijacije protivnika, kao i hibridnim topovsko-raketnim sistemima tipa „Pancir“ koji će efikasno uništavati neprijateljske dronove i krstareće rakete. U ovom trenutku se čini da je srpsko političko rukovodstvo na dobrom putu da preko Rusije i Belorusije efikasno reši ovu ozbiljnu pretnju našoj bezbednosti. Naravno da to smeta „vlasnicima“ dronova koji ponekada „zalutaju“ u srpski vazdušni prostor. Zato pokušavaju da pretnjama i ucenama spreče jačanje i modernizaciju naše PVO, kako im ne bi propala i ova nova zamišljena strategija koja se u velikoj meri oslanja na dronove. Jer dronovi treba da poboljšaju preciznost i efikasnost drugih borbenih sistema, kao što su artiljerija, krstareće rakete i avijacija, kao i da doprinesu boljem komandovanju jedinicama i njihovom sadejstvu.

Kod pravljenja planova zaštite od dejstava iz vazduha bilo bi opasno zanemariti mogućnosti modernih dronova za likvidaciju konkretnih ličnosti, gde klasično obezbeđenje potpuno pada u vodu. Broj likvidacija važnih ličnosti iz terorističkog miljea, koji su sigurno i te kako vodili računa o svojoj bezbednosti i obezbeđenju, upozorava da se dronovi moraju shvatiti veoma ozbiljno i da planovi za njihovo uništenje moraju postojati već danas.

Po istoj metodologiji kako su likvidirali teroriste po Aziji, Africi i na Bliskom istoku, zapadni stratezi mogu planirati likvidacije dronom i drugih ličnosti koje stoje na putu njihovim interesima. Iz iskustva znamo da su im kriterijumi veoma sumnjivi, i da u slučaju veće napetosti i krize, pogotovo vojnih sučeljavanja, ko zna koga sve u Srbiji mogu proglasiti teroristom, zločincem ili diktatorom kojeg treba fizički ukloniti. Naravno da su sadašnja špartanja vojnim dronovima i „obaveštajne igre“ sa civilnim dronovima, pored ostalog, u funkciji i takvih priprema.

Dobro je što su nas pojačane obaveštajne aktivnosti na vreme upozorile na velike i sve veće mogućnosti dronova, što zbog sve boljih i raznolikih kamera, što zbog preciznih raketa. Sada imamo dovoljno vremena da preduzmemo sve što možemo kako bismo sprečili neprijatna iznenađenja, koja smo mogli doživeti vatrenim dejstvima ovih robotizovanih mašina. Nema tu neke velike mudrosti jer se sve svodi na kvalitetne radare, odgovarajuća PVO sredstva, i njihov povoljan raspored za presretanje i uništenje. Nije veliki problem što su dronovi već špartali Srbijom i izvršili određena snimanja, zato što ti podaci brzo zastarevaju. Za eventualnu ofanzivu na Srbiju potrebni su novi, trenutni podaci zbog intenzivnih promena koje će se sigurno dogoditi razvojem operativnih jedinica za odbranu. Tada će biti važno da svaki dron koji se pojavi bude što pre oboren. Nadamo se da do toga nikada neće doći ali moramo se pripremiti i znati da je jačanje naših PVO mogućnosti jak faktor odvraćanja od agresije, kojim smanjujemo rizik od takvog scenarija.

Ubojite bespilotne letelice

Ideja o bespilotnim letelicama nije nova a početak njihove zvanične vojne upotrebe vezuje se za devedesete godine prošloga veka, isključivo za izviđanje i špijuniranje. NJihovu upotrebu usavršili su Amerikanci kojima, kao bogatoj zemlji, uništenje aviona nije bilo veliki problem ali pogibija ili zarobljavanje pilota i te kako jeste. Vodili su ratove čije ciljeve je bilo teško opravdati pred sopstvenom nacijom, pa tako i svrhu teške sudbine pilota.

Malo je vojnih sredstava koja su doživela takvu revoluciju u razvoju i koja su za svega desetak godina usavršavanja postala tako efikasno i značajno oružje. Već 1999. godine Amerikanci su prikazali dron MQ-1 koji je mogao nositi rakete vazduh–zemlja. Danas se slobodno može reći da su dronovi postali atraktivno sredstvo savremenog ratovanja na kopnu, moru i u vazduhu, kao i veoma efikasno sredstvo u borbi protiv terorizma. Mogu da urade ono što je ranije bilo skoro nemoguće, da lociraju i likvidiraju vođe i mozgove terorističkog delovanja. To im omogućavaju usavršeni sistemi za navigaciju i gađanje.

Američki dronovi tipa „predator“ koji danas, kako prikazuju neki mediji, krstare Srbijom, ušli su u širu upotrebu 2002. godine u Avganistanu. Brzo je uočena njihova efikasnost, a učinak meren kroz eliminaciju terorističkih vođa prosto je neverovatan. Prema procenama američkog Ureda za istraživačko novinarstvo, samo za vreme dva mandata Baraka Obame izvršena su 563 udara od kojih je većina bila sa smrtonosnim posledicama, gde je prema procenama ubijeno između 384 i 807 lica u Avganistanu, Iraku, Jemenu, Libiji, Siriji, Somaliji i Pakistanu. Naravno, ima tu i mnogo „kolateralne štete“, ali koga to na Zapadu interesuje. I aktuelnom američkom predsedniku upotreba naoružanih dronova se svidela jer je, na primer, za samo 45 dana odobrio 36 udara. Po nekim drugim procenama, samo u Pakistanu je od 2006. do danas likvidirano oko 2.000 ljudi koje su Amerikanci označili kao teroriste. Ili, drugi podatak kojim se barata, da je dronovima do sada ubijeno oko dve trećine komandanata Al Kaide.

Na osnovu tako visoke efikasnosti 2011. godine je objavljena američka protivteroristička strategija koja se zasniva na preciznim udarima na terorističke lidere. Amerikanci iz nekih razloga ljubomorno čuvaju i ne žele da prodaju najmodernije dronove drugim državama. Da li njihove velike mogućnosti žele da sačuvaju samo za sebe ili se plaše da ih se ne dočepaju teroristi pa budu upotrebljeni protiv njih, samo oni znaju. Uglavnom, takvu situaciju iskoristili su Kinezi. Oni nemaju takve glavobolje, uspešno su kopirali američke dronove i usavršili proizvodnju, tako da ih danas prodaju zainteresovanim državama po upola manjoj ceni. Na osnovu modernog američkog drona MQ-9 napravili su kineski model CH-5 (dok američki košta 18,9 miliona dolara, za kineski treba izdvojiti svega osam miliona).

Zoran Radojičić će biti novi gradonačelnik, a u gradsku upravu ulazi i svima poznat čovek! Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Pečat