Najnovije

ANTONIJE ĐURIĆ: Zbogom, sveti Vladiko!

Pod ovim raskošnim nebom, u ovom svetom hramu, pred likom Tvojim Svetim, Vladiko, klanjam se i danas pobožno i molitveno, kao što ću se i sutra, nadam se toj milosti Božijoj, pokloniti u otadžbini, u ponositom Leliću, koje Te dugo, istrajno i strpljivo očekuje.

Antonije Đurić (Foto: Jutjub)

Piše: Antonije Đurić, beseda na ispraćaju moštiju Vladike Nikolaja iz Libertivila u otadžbinu 27. aprila 1991

Vidim: opremili Te na put, putniče i putovođo roda svog. Znam: pratiće Te, tiho i pobožno, tvoji čestiti, uspravni i dostojanstveni Srbi. Nosiće Te tamo gde je ostalo Tvoje srce, jer je ovde, u Libertivilu, u Americi, daleko od otadžbine, bilo samo Tvoje trošno telo, a duša Tvoja, zanjihana i odnegovana u kolevcu Pravoslavlja, rođenjem i zavetom predana Gospodu Bogu,
Znam, Vladiko, da si trnovim putem bio ovenčan. I znam koliko su te puta oklevetali, koliko su ti puta sudili. Sudili su Ti neprijatelji rodaTvog, ali o Bože, greha li golemog, sudili su Ti i Tvoji Srbi. Sudili Tebi, slobodaru, najvernijem čuvaru Svetosavlja i nepokornom branitelju Srpstva. Sudili Tebi, Vladiko, koji si, uz Svetoga Savu, so i hleb najdublje srpske duhovnosti i najčistije srpske etike i stožer rodoljublja i časti izmiritelj često zavađene braće.

Ali, znao si bolje od nas da nepravda nije večna, znao si da je večna samo Istina. Bio si ponižen pred ljudima, a uzvišen pred Bogom. Bio si slomljen bolom za porobljenom otadžbinom koja će iz predvorja nacističkog pakla ući u komunistički pakao. Zameteni su svi putevi prema slobodi, pravdi, istini. Presečen je naš duhovni i nacionalni koren, zatrovani gotovo svi izvori naše istorijske sveti. Dublji pad nije se mogao zamisliti.

Zauzdavali su istinu o tebi, Vladiko, i onog časa kad je prestalo da kuca tvoje srce – jedva da se pokoje crkveno i manastirsko zvono oglasilo, ali i ono potajno, prigušeno i jecalo da ne bi doprlo do silnika koji su Tebe i rod Tvoje pritiskivali zlom. Samo su srčani i mudri monasi iz Vraćevšnice, podno gorolomnog Rudnika, krišom, dobrim ljudima zahvaljujući, poslali preko sinjeg mora pregršt osvećene zemlje iz Tvoje Žiče, uvereni da u tuđini neće biti Tvoja večna kuća.
I, evo dođe i taj dugo željeni dan. Dan koji se pamti, dan koji se voli, kao što se otadžbina voli. Dan natopljen suzom radosnicom, ispunjen molitvom i blagodarnošću Gospodu Bogu.

Dan u kom se u otadžbinu vraćaš, Vladiko. A otadžbina – to nije komadzemlje uboge i gole, to su naše žitorodne njive i zelene livade, to su vinogradi koji su dedovi naši zasadili a ruke potomaka negovale. Otadžbina – to su naše luke i zabrani, obale naših reka, to su sveža jutra i blagi zalasci sunca, u čije se časove čuje pesma težačka. U reči otadžbina – satkane su sve želje i sve misli, sva nadanja i strepnje, sve radosti i brige. Otadžbina Srbinova – to su njegova žena – mučenica i deca njegova, deo njegove duše i tela, krv njegova, rane nezaceljene, to je majka – udovica, stara baka – čuvarica ognjišta srpskog svake večeri suzama natopljenog, praznici naši, naše kletve i molitve, naš koporan i opanak, naša nada i vera da pravda pobeđuje i da će svakoj sili doći kraj.

I, evo, Vladiko sveti, došao kraj sili! Vraćaš se u otadžbinu. Cela će Srbija, ona nepokorna, sutra biti na kolenima pred Tobom. Biće i oni koji su do juče gazili naš nacionalni barjak i barjaktare. Biće na kolenima i oni koji se danas na Boga pozivaju – dojučerašnji bezbožnici, oni koji su ubili Boga u sebi, a potom maljevima nastojali da ubiju Boga i u svojim protivnicima. Svest danas prizivaju oni koji su Ti narod raspamećili. Na bratoljublje se danas pozivaju oni koji su se davno razbratili i braću svoju izdali. Na milosrđe se danas pozivaju oni koji su najnemilosrdniji i prema svojim najbližim – ubijajući ih u ime najmračnije ideologije i otvarajući im vrata pakla u Brozovim kazamatima. Oprosti im, Vladiko i moli se

Bogu za njihovo progledavanje i spas njihovih duša.

Zbogom, Vladiko! Neka Gospod Bog učini da iza Tebe u otadžbinu krenu Srbi rasuti širom sveta, neka se vrate u slobodu na svoja stara ognjišta. Neka se vrate mrtvi i živi naši Karađorđevići, neka se vrate junaci slobodnih srpskih planina, oni odvažni čuvari srpskog plemena, srpskog ognjišta, srpske vere. Neka se u slobodnu otadžbinu – a ona će to uskoro biti – vrate svi oni koji su preživeli nacistički, ustaški i komunistički pakao.

Moli se Bogu, Vladiko, da tako i bude. I neka Gospod Bog usliši sve naše molitve.

Tekst Antonija Đurića “Dali smo umlje za bezumlje” pročitajte OVDE.

Izvor: Glas Cera

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

Bonus video

Bitke Srpske vojske iz Prvog svetskog rata pretočio u društvenu igru.

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA

ENGLISH NEWS