Piše: Milan Tomić, profesor menadžmenta i dugogodišnji predavač na ruskim fakultetima

Ako je vođstvo Zelenskog, priučenog i naprasno novopridošlog političara, kako ga politički znalci, a i protivnici kvalifikuju, očekivano, onda se svakako niko nije nadao da će razlika u glasovima među njima, biti po mnogima skoro nedostižna u drugom krugu glasanja - 30,23 odsto glasova u odnosu na 15,95 odsto. Naravno u korist Zelenskog.

Odrednica za predvodnika izborne trke, da je on rusko-ukrajinski komičar i šoumen našla se ispred njegovog imena isključivo zbog jednake popularnosti i na jednoj i drugoj strani nekada zajedničke države, a sada neprimirno posvađanih njihovih političkih elita, koje su, na žalost, za sobom povukle i deo naroda. Više na ukrajinskoj, nego na ruskoj strani.

U Rusiji se i dalje na Ukrajince gleda kao na bratski narod.

Zanimljivo je da su nastupi Zelenskog sa svojim studijom “Kvartal 95” obeleženi istupanjem na ruskom, a ne na ukrajinskom jeziku, osim u retkim situacijama, a da je njegova kampanja u predsedničkoj trci sva bila u znaku ruskog jezika!

U nacionalističkoj ukrajinskoj euforiji to je svakako bio presedan, ali presedan koji izgleda pobeđuje, što većina kandidata nije znala, ili nije htela da zna.

Ukrajinska elita truje odnose među (nekadašnjom) braćom

Mnogi će se pitati: zašto se pogledi na Rusiju upućuju preko ukrajinskih izbora, jedne, sada već druge države, izuzetno “narajcane” protiv viševekovne “rusko-ukrajinske” verzije balkanske floskule “dva oka u istoj glavi”.

To je isključivo zato što su odnosi među nakadašnjom “braćom” do te mere zatrovani, da postoji pretnja čak i otvorenog oružanog sukoba u koji Ukrajina po svaku cenu želi da uvuče SAD i Evropsku uniju, a sada već i NATO.

Referendumski povratak Krima majčici Rusiji i pobuna naroda u Donbasu dogodili su se posle pobune i državnog prevrata na Majdanu “Dva” (od novembra 2013. do marta 2014), od strane nacionalističko-nacističkih snaga, koje imaju uporište u Zapadnoj Ukrajini.

Događaji na Krimu i u Donbasu bili su logični odgovori na “ukidanje” ruskog jezika kao zvaničnog državnog jezika, na nacionalističko-nacističku retoriku, na proglašenje Bandere i Šuheviča, fašističkih zločinaca i slugu hitlerovske Nemačke za narodne heroje i borce za nezavisnost Ukrajine, zatim na stvaranje ukrajinskog nacionalnog identiteta preko antiruske politike (crnogorsko-hrvatski scenario), zabranom knjiga na ruskom jeziku, filmova, gostovanja umetnika, prekrajanja zajedničke istorije, dakle na sve ono što je izazvalo nezadovoljstvo kod ruskojezičnih (maternji jezik ruski) Ukrajinaca i Rusa, a njih nije malo – više ih je od 60 odsto u celoj Ukrajini.

Dakle, pogledi na Ukrajinu i predsedničke izbore u njoj, ustvari direktni su pogledi na Rusiju i njen položaj u međunarodnoj zajednici, a on je definisan sankcijama te iste zajednice za navodnu aneksiju Krima i navodnu agresiju na Ukrajinu, odnosno pomaganje narodnog otpora na Donbasu.

Ukrajina je ustvari postala instrument SAD, NATO i EU pritiska na Rusiju i smenu vlasti u njoj po svaku cenu, uključujući i ratnu opciju.

Šta Ukrajinci neće?

Danas postoji apsolutna mržnja političkih elita u Ukrajini prema svemu što ima predznak ruskog. Međutim, kod naroda postoji očigledno drugojačiji pogled na zvaničnu politiku, što je i prvi izborni krug nedosmisleno pokazao.

Izbori su tajni, pa narodnog straha od odomaćene odmazde u Ukrajini prema “izdajnicima” svedena je na najmanju moguću meru.

Narod je rekao da ne želi staru politiku koju je Parošenko otelotvorivao u poslednjih pet godina.

Više od 80 odsto glasova otišlo je kandidatima koji nisu imali u prioritetu antirusku politiku, već su se izjašnjavali za mir, završetak rata protiv sopstvenog naroda, za borbu protiv korupcije i ekonomskog siromaštva.

U izbornoj kampanji pojavljivale su se još i poruke, kod nekog kandidata više kod nekog manje, o nezaustaljvivom putu ka EU, pa čak i prema NATO, ali nasuprot tome i nužnosti razgovora sa Ruskom Federacijom i saradnje sa njom.Zanimljivo je da se tih 80 odsto glasača koji nemaju u prvom fokusu `rusku agresiju` i rusofobiju, apsolutno poklapa sa stepenom antirejtinga koji ima Petar Parošenko, sadašnji predsednik Ukrajine.

Dakle prvi krug predsedničkih izbora nedvosmisleno je pokazao da Ukrajina neće politiku koja se vodila za vreme predsednikovanja Parošenka. Posebno se to odnosi na pređeni put od Majdana 2014. godine do danas, u političkom, vojnom i ekonomsko-socijalnom smislu. Taj put govori, a prvi krug ovih predsedničkih izbora je pokazao da se Ukrajina ideološki i geografski podelila. Najpre na one koji zastupaju mir i ekonomski oporavak čiji su reprezenti Zelenski, Bojko, Vilkul, Gricenko, Smeško, pa i Timošenko kojima u prioritetu nije rat na Donbasu i optužbe da je Rusija agresor i uzročnik svih nevolja u Ukrajini, kao i na one koji hoće da nastave put konfrontacija sa Rusijom i sopstvenim pobunjenim narodom na Donbasu, čiji su reprezenti - Porošenko, LJaško i Košulinski.

Većina je dakle onih koji žele mir, ekonomski oporavak i saradnju sa susedima, uključujući i Rusiju. Među oponentima Parošenka - a to su gotovo svi kandidati, sa različitim optužbama prema njemu -ima i onih koji su nedvosmisleno za EU i NATO (Zelenski, Smeško, Gricenko, LJaško) i onih koji su protiv takvih asocijacija (Bojko, Vilkul).

…A šta hoće Ukrajinci?

Zelenski vodi sa 30,24 odsto glasova, na drugom mestu je sa velikim zaostatkom Parošenko sa 15,92 odsto. Treća na toj listi je Julija Timošenko, lider pokreta Batkivšćina sa 13,39 odsto glasova. Ona je očekivala svakako ulazak u drugi krug, ali se to nije ostvarilo, po njenom mišljenju, zbog prevara na biračkim mestima.

Optužbe su adresovane na sadašnjeg predsednika Parošenka i njegovu ekipu.

Teško je reći da li će ona izvesti e pristalice na ulicu da “brani” svoj pretpostavljeni izborni rezultat iz najmanje dva razloga. Prvi je data obaveza američkim predstavnicima i američkoj ambasadorki Meri Jovanović da će se kandidati ponašati demokratski, a drugi je da ona iza sebe nema tu vrstu buntovnika koja bi mogla metežom da ispravi ono što su zvanični predstavnici izbornih organa rekli.

Iako iza nje stoje Arsen Borisovič Avakov, ministar unutrašnjih poslova, čovek koji je Parošenka optuživao za korupciju u jeku izborne trke, kao i poznati oligarh Igor Kolomojski, koji je istoivremeno podržavao Zelenskog, bivša predsednica vlade Ukrajine najverovatnije se neće odlučiti na radikalnije poteze.

Kolomojski živi sada u Izraelu i ljuti je protivnik Parošenka istovremeno je i zakleti rusofob.

Na četvrtom mestu je Jurij Anatoljevič Bojko, kopredsednik «Opozicione platforme – za život” sa 11,67 odsto glasova. To dostignuće nije iznenađenje ali je pokazatelj da postoje ozbiljne snage koje mogu i spremne su da razgovaraju sa Donbasom i Rusijom u vezi regulisanja oružanog sukoba na jugoistoku zemlje.

Stvarni lider “Opozicione platforme” je Viktor Vladimirovič Medvedčuk, poznat kao kum i prijatelj Vladimira Putina. On je u nekoliko navrata uspeo da kod Putina i Parošenka izdejstvuje razmenu zarobljenika, a desetak dana pre izbora zajedno sa Bojkom razgovarao je sa premijerom Rusije Medvedevim u vezi daljih isporuka gasa Ukrajini.

Dobar rezultat kandidata «Opozicione platforme – za život»

Ta akcija proglašena je od strane nekih kandidata ali i radikalnih nacionalističkih elemenata kao `izdaja`, pa je čak traženo da se protiv njega povede krivični postupak. Ipak, rezultat koji je postignut, uprkos apsolutnoj medijskoj i svakoj drugoj opstrukciji kandidat “Opozicione platforme - za život” postigao je visok rezultat, što daje nade da će na sledećim parlamentarnim izborima na jesen ova politička opcija postati značajan faktor u Ukrajini.

Proruski kandidat Aleksandar Vilkul (osmo mesto) iz “Opozicionog bloka – partija mira i razvoja” dobio je 4,16 odsto što govori da bi kandidat ujedinjene rusofilske orijentacije uspeo da prođe u drugi krug predsedničkih izbora, samo da se na vreme razgovaralo o toj mogućoj opciji i koaliciji.

Ostali značajniji kandidati su poređani ovim redom: na 5. mestu je Anatolij Stepanovič Gricenko, iz partije “Građanska pozicija” sa 6,92 odsto glasova, na 6. mestu je general-pukovnik Igor Petrovič Smeško, iz partije “Snaga i čast” sa 6,03 odsto, na 7. mestu je Oleg Valjerevič LJaško (Radikalna stranka) sa 5,47, a na 9. mestu je Ruslan Volodomirovič Košulinski, iz pokreta “Sloboda” sa 1,63.

LJaško i Košulinski predstavljaju najradikalnije nacionalističke strukture Ukrajine.

Rezultati prvog kruga definitivno ukazuju da Ukrajinci hoće promene. Tu promenu Ukrajinci upravo vide u mladom i ambicioznom, doduše neiskusnom političaru ali inteligentnom glumcu-komičaru Vladimiru Zelenskom.

Istok Ukrajine je ruski i ruskojezični

Ne žele više, to je sada već svima jasno, da vide Parošenka na čelu države i na čelu oružanih snaga, koje vode rat na jugoistoku zemlje, sa onim svojim narodom koji se ne poistovećuje sa državnom nacističkom tendencijom, pristeklom na zapadom delu Ukrajine i koja je i dan danas ulični regulator oficijelne politike Predsednika i Vrhovne Rade (parlament).

S druge strane, takva situacija očigledno je zemlju podelila na Istok (ruskojezični narod i rusofili) i na Zapad (nacionalisti i naslednici Bandere i Šuheviča).

Ogromnu većinu Zelenski i Bojko ostvarili su baš na istoku i jugoistoku, kao i delovima centralne Ukrajine, dok je na Zapadu i samom Kijevu Parošenko odneo pobedu.

Zelenski je u prvoj rundi dobio zahvaljujući upravo glasovima sa istoka i jugoistoka. Bojko je, na primer, sa oko 40 odsto glasova odneo pobedu u Luganskoj i Donjeckoj oblasti, odnosno na onim preostalim teritorijama ovih oblasti koje kontroliše kijevska vlast.Tu je Zelenski bio drugi.

Onaj drugi deo ove dve oblasti, koji je pod kontrolom samoproglašenih republika, znači više od dva miliona građana, nije ni glasao. Oni su isključeni iz izbornog procesa. To je jasan pokazatelj da je Ukrajina verovatno i nepovratno politički podeljena, moguće i do teritorijalnog rascepa.

Preko 60 odsto kršenja izbornih pravila napravio Porošenko

Kada je reč o neregularnostima na izborima, u prvom krugu a pretpostavlja se da će tako biti i u drugom krugu, o čemu vrlo ozbiljno upozorava Timošenkova, postoji evidentan podatak da je izbornim organima podneto više od 2.000 primedaba, sa 39 predloga za pokretanje krivičnog postupka. Od tog broja, više od 60 odsto odnosi se na narušavanje izborne procedure od strane Petra Parošenka, a ostalo se odnosi na Juliju Timošenko.

Nije izvesno kako će se primedbe procesuirati s obzirom na to da Parošenko drži u svojim rukama pravosudne organe, uključujući i samog državnog tužioca Jurija Vitaljeviča Lucenka.

Kada se ima u vidu da su iz izbornog procesa izbačeni i građani Ukrajine koji rade u Rusiji, a njih je oko četiri miliona, jasno je da je reč o samoj legitimnosti predsedničkih izbora. Ostala dijaspora, koja je skoncentrisana uglavnom u Poljskoj i drugim zemljama EU, nije glasala punim kapacitetom, tek oko jedan odsto je zaokružilo glasački listić.

Zvaničnih podataka nema, ali organi Ukrajine pretpostavljaju da ukupna dijaspora, nastala posle Majdana 2014.godine, zbog događaja na njemu i posle njega, broji između osam i deset miliona ljudi.         

Gotovo svi analitičari slažu se u jednom – Vladimir Zelenski je velika politička nepoznanica.

On zna šta narod neće, ali još uvek nije izložio svoju koncepciju izlaska zemlje iz političkog i ekonomskog kolapsa. A, možda je baš u tome sva politička intriga pretendenta na najvišu političku funkciju.

NJegova izlaganja u kampanji bila su u duhu “opštih mesta” sa komičnim glumačkim performansom i izrugivanjem sadašnjem predsedniku.

Vladimir Zelenski rođen je 1978. godine u Krivom Rogu u ruskojezičnoj ukrajinskoj porodici.

Otac inženjer i profesor univerziteta, dugo godina bio je sovjetski i ruski predstavnik u zajedničkom preduzeću GOK Erdenet (bakar) u Mongoliji, gde ga je pisac ovih redova i upoznao.

Sin Vladimir započeo je školovanje u ruskoj školi u Erdenetu, ali se sa majkom vratio u Ukrajinu i tamo nastavio da se školuje.

Majka je takođe fakultetski obrazovana žena.

Kada je završio deseti razred, Vladimir je dobio poziv da nastavi pripremne studije u Izraelu (majka ima jevrejske krvi), ali je otac to izričito zabranio (“Samo preko mene mrtvog”).

Završio je prava, ali se pravom nikada nije bavio.

Od rane mladosti nastupa sa svojim drugovima u komičnim predstavama, većinom političke prirode, u kojima kritikuje vlast i gotovo uvek ukrajinske predsednike.

Osnovao je sa svojim istomišljenicima studio “Kvartal 95” (nešto poput “Beogradskog sindikata”), koji nastupa uglavnom u Ukrajini i Rusiji kao i u bivšim sovjetskim republikama.

Zelenskom mnogi zameraju da je pritajeni rusofil

Imao je želju da studira političke nauke u Kijevu dok mu je otac bio u Mongoliji, ali to je bila samo želja koju na neki način ispunjava sada, angažujući se direktno u politici. U nju je uneo nesvakidašnju popularnost u narodu, koji je pronašao u njegovim komičnim likovima aktuelnih predsednika vrlo važanu stvar - kakav ustvari predsednik ne treba da bude.

Mnogi govore da je narod glasao za virtuelnog kandidata, koji je samo glumački odslikao negativne strane šefa države.

Obreo se u politici kao kandidat za predsednika zahvaljujući Dmitriju Gordonu, TV novinaru, rusofobu i šefu jedne TV stanice koju drži Kolomojski, protivnik Parošenka. On je nagovorio Zelenskog da se upusti u ovu neizvesnu političku igru.Smatra se jednim od nekoliko ideologa njegove buduće politike.

Zelenskom mnogi zameraju da je pritajeni rusofil, jer se zalaže za mirno, putem pregovora, rešenje problema u vezi građanskog rata na Donbasu.

Konačno, nastupa i na sceni i u kampanji govoreći na ruskom jeziku. Tek ponekad se služi ukrajinskim.

Za razliku od Parošenka koji bi probleme na Donbasu rešio još žešćim ratom, pa i da ga vodi protiv Rusije uz pomoć NATO, SAD I EU, Zelenski nastupa miroljubivije.

On takođe ne smatra da se Krim vratio svojoj matičnoj državi Rusiji, već da je nad njim izvršena agresija. On takođe smatra da je Rusija i vojno umešana u sukob na Donbasu i da je glavni katalizator političkih, ekonomskih i vojnih nedaća koje danas ima Ukrajina.

Takva istupanja su normalna u ovoj zemlji, jer ljudi suprotnog mišljenja očas se diskredituju i završavaju svoju političku karijeru.

Ako se pevačima za Evroviziju “tovare” imperativi da se izjašnjavaju kako je “Krim Ukrajina”, onda se može zamisliti šta se traži od političara.

Verovatno ni sam Zelenski nije još uvek svestan šta ga čeka u danima do drugog kruga, iako je njegovo vođstvo više nego ubedljivo.

Porošenko će `pucati iz svih oružja i tući tamo gde je Zelenski najtanji`

Po ispitivanju javnog mnjenja neposredno posle prvog kruga izbora, raspoloženje biračkog tela je sledeće: za Zelenskog bi glasalo 49,40 odsto birača, za Parošenka 19,20 odsto, “razmišljajućih” je 19,40, a onih koji neće izaći na izbore je 11,60 odsto. Dakle razlika se čini još nepremostivijom za dejstvujušćeg predsednika.

Otuda, Porošenko će, govore svi, pucati iz svih oružja, kako bi tu razliku premostio. I to, pre svega tamo gde je komičar “najtanji”.

“Kako da prepustite vrhovnu komandu i bezbednost jedne zemlje takvom jednom politički neozbiljnom čoveku i klovnu”, veli Parošenko.

On, ipak, ima sve manje resursa da dostigne Zelenskog. Neke je istrošio a neki nisu pouzdani. Na primer, istrošio je argument Putina. U predizbornoj kampanji on nije video kao protivnika nijednog od svih kandidata, već predsednika Rusije Vladimira Vladimiroviča Putina.

“Moj protivnik je Putin. Birate između Ukrajine, odnosno mene i Rusije, to jest - Putina”.

Kako mu je narod odgovorio u vezi s tim sa 15,92 odsto glasova, to taj njegov volšebni argument u drugom krugu “ne pije vodu”.

Sada mora da se suoči sa konkretnim kandidatom koji će komično odgovarati na tvrdnje Parošenka “Ja sam za EU, NATO i saradnju sa SAD”, na šta će Zelenski: ”Naravno, i ja sam”, “Ali, ja sam da vratimo bilo kojim putem Krim i Donbas pod okrilje Ukrajine”, “Niste Petro Oleksijeviču otkrili vruću vodu, i ja sam za tu opciju, ali da ne gine naš narod, već da to učinimo kreativnom diplomatijom”. I, tu je nadobudni Petro u škripcu.

Bilo bi neodgovorno govoriti da Petro Oleksijevič nema nikakvih šansi. Ima ih, svakako.

Definitivno, SAD zbog nepoznavanja šta Zelenski nosi sobom u predsedničkom paketu podržaće na sve načine, naravno diskretno, sadašnjeg predsednika. Amerika zna s kim ima posla i ne želi ništa da rizikuje. A kad to čine SAD, onda će i EU, uključujući i NATO to isto uraditi.

Brine, međutim, Porošenkova izjava izrečena u noći neposredno posle prvog kruga da će već 21. aprila kada se završi drugi krug i kada pobedi započeti operaciju oslobođenja “okupiranih teritorija”, ako treba i primenom oružane sile.

Ratni predsednik neće znači sedeti skrštenih ruku. U tom smislu, on je uveren da će mu NATO pomoći.

Porošenko angažovao izraelskog političkog tehnologa Moše Klughafta

Porošenko će još jače pritisnuti milione ljudi u administraci javnog sektora da glasaju za njega, pošto se u prvom krugu ti glasači nisu kako valja odužili svom predsedniku. On je, koliko 24 sata posle prvog kruga, angažovao svetski poznatog “Crnog piaršćika” - Izraelca Moše Klughafta koji se proslavio radikalnim i sumnjivim marketinškim merama drastičnog i podjednako dramatičnog smanjivanja razlika među kandidatima na izborima.

NJegovi uspesi u Austriji, Nemačkoj (sarađujući sa Martinom Šulcom iz SDP), Izraelu, Moldaviji, Gruziji, Rumuniji i drugim zemljama govore u prilog toj Parošenkovoj ideji. Već sutradan po dolasku čuvenog “spin doktora” u Kijev, Vlada Ukrajine donosi odluku u sniženju cena za gas uz izjavu Parošenka da on misli na svoj narod.

Glavni izborni duel Porošenka i Zelenskog – na stadionu?

Zelenski je prihvatio izazov javne debate. Tu rukavicu mu je bacio Parošenko, smatrajući da će ga negde “uloviti” u direktnom sučeljavanju. Taj izazov javne debate odigraće se tri dana pred drugi krug i to, ni manje ni više već na Olimpijskom stadionu u Kijevu, građen za EŠ u fudbalu, i to pred 70 hiljada gledalaca i milionskim TV auditorijumom. Taj spektakl imaće i svoje sudije, a jedan od njih je trebalo da bude trećeplasirana Julija Timošenko, ali je odbila.    

S obzirom na to da u ovoj kampanji nije bilo takmičenja ideologija i političkih suština, već nadmetanja “skupih odela, slatkih reči, demagogije i političkih fraza”, to će scenski glamur na stadionu biti svetski događaj, koji zacelo neće promeniti, bar ne u punoj meri, politiku Ukrajine.

Znalci tvrde da će se promeniti samo mesto i ličnost koja će sprovoditi odluke. A, donošenje odluka uvek je za Ukrajinu rezervisano – u Vašingtonu.

Politička aritmetika govori da će Vladimir Zelenski odneti pobedu.Nezamislivo je da će birači Timošenkove, Bojka, Gricenka, Smeška i još nekih kandidata glasati za Parošenka, s obzirom na to da je u prethodnoj kampanji viđena najprljavija borba za dva mesta koja vode u drugi krug.U njemu su bili svi protiv svih.

Ipak, treba ostaviti rezervu po pitanju Porošenka.

U normalnim okolnostima, smatraju ruski analitičari, Parošenko ne može da dobije izbore, njemu su potrebne vojne i političke provokacije protiv Rusije, a istovremeno i falsifikovanje izbora.

Ukrajinski analitičari smatraju da Parošenko ima i rezervnu varijantu. On će se boriti da ne izgubi sa velikom razlikom, jer će mu to omogućiti da na parlamentarnim izborima, na jesen, uđe u pobedničku varijantu sa kontrolu parlamenta, s obzirom na to da mu se ne gubi baš tako lako imunitet, koji mu garantuje politička pozicija.

NJega će svakako jednog dana optužiti za korupciju.

Sumorne prognoze i ratne pretnje Ajdera Muždabajeva

Međutim, stanje svesti ukrajinskih nacionalista posle prvog kruga izbora opisao je krimsko-tatarski novinar, zamenik direktora ATR kanala Ajder Muždabajev.

On duboko saoseća s Parošenkom i njegovim porazom. Nazvao je izdajnicima sve one koji su glasali za Vladimira Zelenskog.

Na svom Fejsbuk nalogu, objavio je izlaznu anketu Infografika, prema kojoj 42% birača na jugu Ukrajine podržava predsedničkog kandidata Vladimira Zelenskog. Prema istim podacima, na istoku Ukrajine Zelenskog podržava 30,7% birača, u centru - 28,6%, a na zapadu - 21,2%.

On piše: "Nacionalna opcija bila je osuđena na propast. Ovi rezultati su odlična ilustracija onih sa kojima živimo u jednoj zemlji. To su obični izdajnici. Izračunajte pristalice Julije, Bojka, Vilkula i drugih pristalica Rusije. Nemamo šansu da ih pobedimo u drugom krugu.To je apsolutno nerealno. Izdaja će pobediti sa verovatnošćom od 100%. Upravo sam govorio sa mojim ratnim komandantom. Očigledno je da ćemo morati pucati!»

Muždabajev je takođe ocenio da će nova revolucija dovesti do gubitka još šest do osam regiona Ukrajine, ali da nema drugog izlaza.

“Ostaje nam jedino još jedna revolucija. Na žalost, proruska većina nam ne daje šansu da se spasimo, osim ove", dodao je Muždabajev, nekada zamenika glavnog urednika “Moskovskog komsomolca”.

Pročitajte OVDE kakva je to panika u Rusiji.

Izvor: fakti. org