Piše: Aleksandar PAVIĆ
Na koricama sa zadnje strane je pesnica „srpskog” Otpora, predstavljena kao „simbol pokreta koji je svrgao Miloševića (dakle, Milošević je takav „brend” da se podrazumeva da američki čitalac zna o kome se radi, bez dodatnih objašnjenja) i potom postao model za studentske revolucionarne pokrete širom sveta”
Kad se iščita ovaj priručnik, postaje još jasnije da je svet „borba neprestana”, baš kao što nam je NJegoš lepo rekao. Posledično, sledi zaključak da zapadni rat protiv Srba i srpske državnosti nije stao posle raznih „mirovnih sporazuma”, već se samo nastavio – i nastavlja – drugim, političkim sredstvima, kako bi, prilikom sledeće, „tvrđe” agresije, oštrica našeg otpora bila dodatno otupljena
Nadajmo se da nam ne treba još jedna „otporaška pesnica” da bismo konačno ozbiljno shvatili sadašnji globalni ambijent, koji u 21. veku nije ništa ni mirniji, ni humaniji, ni manje opasan nego što je bio u „nazadna”, „primitivna” vremena. A i da bismo uočili kontinuitet između jučerašnjih Srđa Popovića i današnjih Mektića, Đukanovića, Ugljanina, Čanaka i sličnih. Ako ništa, pojava ove knjige i oprema njenih korica su već dovoljna opomena i podsećanje
Tokom ove godine, američki Univerzitet združenih specijalnih operacija (da, to je delatnost koja je u Americi podignuta na akademski nivo, a univerzitet predstavlja „obrazovnu komponentu” Američke komande za specijalne operacije) izdao je publikaciju pod naslovom Podrška otporu: strateška svrha i delotvornost.
Na prednjim koricama je fotografija američkih specijalnih jedinica na položaju u Kirkuku (Irak), dok je na zadnjim pesnica „srpskog” Otpora, predstavljena kao „simbol pokreta koji je svrgao Miloševića (dakle, Milošević je takav „brend” da se podrazumeva da čitalac zna o kome se radi, bez dodatnih objašnjenja) i potom postao model za studentske revolucionarne pokrete širom sveta”.
Publikacija je predstavljena kao „dubinska studija pokreta otpora”, koja se specifično bavi američkom podrškom istim širom sveta od 1940. godine pa do danas. Ali, ovo je više od pukog istorijskog pregleda. Jer, kako navodi dekan Fakulteta za specijalne operacije u svojoj uvodnoj reči: „Razvoj svetskih događaja ukazuje na potrebu da Snage za specijalne operacije (SOF) održavaju i unapređuju tradicionalne veštine nekonvencionalnog ratovanja, s tim što te veštine treba sagledati u kontekstu dinamike savremenih pokreta otpora. Šta treba promeniti u obrazovanju i obuci? Kako treba prilagoditi doktrinu? Kako će SOF zajednica da razvije sledeću generaciju nekonvencijalnih ratnika i lidera?”
Dakle, kratak odgovor na pitanje da li SAD možda planiraju da odustanu od mešanja u tuđe poslove širom sveta glasi – naravno da ne.
Ova poruka je upućena ne samo urbi et orbi, već konkretno i Trampu – koji je već dobio više mnogo direktnijih, neprijatnijih poruka iz sopstvene „duboke države” kada god je pokušao da se ponaša iole u skladu sa svojim predizbornim obećanjima – i svakom drugom sa predsedničkim ambicijama ko još uvek naivno koketira sa zamišlju da sablje američkog vojno-industrijskog kompleksa pretvori u plugove i okrene SAD rešavanju sopstvenih, sve većih društvenih, ekonomskih, političkih, rasnih, medicinskih, psiholoških i drugih problema, a ne „usrećivanju” drugih.
Uostalom, ovo je tek prvi od tri planirana toma na ovu temu.
Kako je jednom dreknula žena koja je u svakom pogledu postala možda i vodeći globalni simbol „ružnog Amerikanca”, Medlin Olbrajt: „Čemu ova izvrsna vojska o kojoj stalno pričate ako ne možemo da je koristimo”.
Taj prekor je bio upućen Kolinu Pauelu, tadašnjem šefu združenog štaba oružanih snaga SAD, zbog njegovog odbijanja da 1992. odobri američku vojnu intervenciju u BiH.
„Američki vojnici nisu igračke koje će neko da pomera na nekoj globalnoj tabli za igranje,” pomislio je, po kasnijem svedočenju Pauel tada, i verovatno u to čvrsto verovao, da bi samo deceniju kasnije, u svojstvu političara (preciznije, šefa diplomatije SAD) javno lagao da bi opravdao američki napad na Irak i svrgavanje Sadama Huseina.
No, po rezonovanju pisca predgovora ove studije, penzionisanog generala kopnene vojske SAD DŽona Malholenda, mešanje u unutrašnje stvari drugih je staro koliko i ljudska civilizacija:
„Realnost pružanja otpora određene populacije protiv percipiranog ugnjetačkog režima ili okupacione sile je stara koliko i istorija čoveka kao društvenog, zajedničarskog bića. Jednako relevantna je i istorija rivalskih država i entiteta koji procenjuju da li bi eksploatacija takvog otpora bila u službi sopstvenih političkih koristi i ciljeva. G. Irvin (autor studije, inače i sam bivši pripadnik američkih specijalnih snaga – prim. aut.) nudi prvo detaljno poređenje delotvornosti raznih primena i pristupa podršci pokretima otpora. U interesu je relevantnih izvođača, planera i nadležnih izabranih zvaničnika da poseduju najbolje moguće razumevanje ove pojave kada razmatraju takve opcije za našu naciju”.
Uz to, i samo američko iskustvo svedoči o toj naizgled neminovnoj realnosti:
„Svakako da upotreba i eksploatacija nezadovoljnih ili pobunjenih naroda unutar neke države od strane susednog neprijatelja ili rivala predstavlja realnost sukoba u Americi još od vremena kada smo bili kolonija. U Sedmogodišnjem ratu, koji je vođen u britanskoj američkoj koloniji, nama poznatom kao Francuski i indijanski rat, obe strane su obilato koristile pomoć domorodačkih indijanskih plemena. Takođe je naširoko prepoznata kritična podrška Francuske našoj revoluciji protiv Britanske krune.”
Važno je ovde primetiti da gore-navedeni istorijski osvrt ne predstavlja samo zgodan izgovor za današnji američki intervencionizam, niti za ignorisanje međunarodnog prava kada to odgovara američkim interesima.
Zapadni um, hranjen kombinacijom protestantskog antropološkog pesimizma, prosvetiteljskog žara, katoličke isključivosti i/ili gordosti nad dostignućima industrijske revolucije i zapadne nauke, prirodno na svet gleda kao na svojevrsnu džunglu u kojoj najbolji (a zna se ko je to) ne samo da pobeđuju, već imaju i pravo da nameću svoju „superiornost” drugima.
To je nezapadnom umu često teško da shvati. Drugim rečima, ceo Zapad – a SAD su još uvek paradigma današnjeg Zapada – intervencionistički je po svojoj prirodi. Oni nikad neće odustati, jer drugačije ne umeju – a i neće, koliko god se drugi bunili i oštro protestvovali, dok god imaju mogućnosti da „guraju svoju stvar”.
Stoga je uverenje koje se uvrežilo (i) na našim prostorima da nas, „samo ako još uradimo to i to” (čitaj – ispunimo taj i taj zapadni zadatak, uslov ili želju, odnosno prihvatimo razne zapadno sponzorisane „kompromise”), čeka neka vrsta „svetle budućnosti” u kojoj ćemo biti „ostavljeni na miru” da „živimo kao sav normalan svet” – ne samo naivno, već i opasno po život i opstanak zajednice, naroda i države.
Uostalom, nije li Badinterova komisija trebalo da „reši” pitanje granica na prostoru bivše SFRJ? Nije li Dejton trebalo da „reši” pitanje unutrašnjeg uređenja i odnosa u BiH i omogući okvir za normalan suživot?
Evo, vidimo kako su ih rešili. Dok lokalni naivci smatraju da je sve završeno, zapadni upravljači krizama se već spremaju za „drugo”, „treće”, „stoto” poluvreme dok se mastilo još nije ni osušilo na potpisima na sporazumu.
To je ono što se u predgovoru naziva „političkim ratovanjem”, onako kako ga je definisao DŽordž Kenan, otac posleratne doktrine „obuzdavanja” SSSR-a:
„Prema najširoj definiciji, političko ratovanje predstavlja korišćenje svih sredstava koje stoje naciji na raspolaganju, osim rata, za postizanje nacionalnih ciljeva. Takve operacije su i javne i tajne. Kreću se u rasponu od javnih operacija poput političkih savezništva, ekonomskih mera (poput Maršalovog plana) i ’bele’ propagande, do tajnih operacija poput tajne podrške ’prijateljskim’ stranim elementima, ’crnog’ psihološkog ratovanja, pa čak i podsticanja podzemnih pokreta otpora u neprijateljskim državama”.
Nije li jasno, čitajući gore-navedeno, da je svet „borba neprestana”, baš kao što nam je NJegoš lepo rekao? I ne nudi li se, posledično, zaključak da zapadni rat protiv Srba i srpske državnosti nije stao posle raznih „mirovnih sporazuma”, već se samo nastavio – i nastavlja – drugim, političkim sredstvima, kako bi, prilikom sledeće, „tvrđe” agresije, oštrica našeg otpora bila dodatno otupljena?
I da je deo tog rata podrazumevao i podrazumeva i svojevrsnu nametnutu „depolitizaciju”, dobrovoljno odricanje upravo od instrumenata koje suparnici neprestano koriste protiv nas, faktičku lobotomiju srpskog nacionalnog mišljenja, nacionalnu demobilizaciju i psihološko razoružavanje, hranjeno naklapanjima o nekakvim „zajednicama vrednosti” i „uspešnim mirovnim projektima” koje treba da prihvatimo uz odricanje od sopstvenih vitalnih interesa, vođeni nepokolebljivom verom u „dobre namere” usrećitelja iz zapadnih prestonica koji samo razmišljaju o našem dobru.
Nadajmo se da nam ne treba još jedna „otporaška pesnica” da bismo konačno ozbiljno shvatili sadašnji globalni ambijent, koji u 21. veku – a mnogi iz javnog života često ne mogu da se načude kako se, eto, neke užasne stvari dešavaju u ovako „naprednom” vremenu – nije ništa ni mirniji, ni humaniji, ni manje opasan nego što je bio u „nazadna”, „primitivna” vremena. A i da bismo uočili kontinuitet između jučerašnjih Srđa Popovića i današnjih Mektića, Đukanovića, Ugljanina, Čanaka i sličnih. Ako ništa, pojava ove knjige i oprema njenih korica su već dovoljna opomena i podsećanje.
A o „Otporu” i drugim pojedinostima iz ove bitne publikacije, pogotovo vezano za naše prostore, biće više reči u nastavku.
Predsednik dao izjavu o situaciji između Beograda i Prištine! Više o tome OVDE.
