"Najpristojniji" će sažaliti "zločin" (jer genocid ne priznaju) i posebno se nakloniti "svim žrtvama svih nacionalnosti", što je gore nego da pljunu u otvoren grob u Potočarima, što čeka da se u njemu pokopa šaka Adila Suljića, samo jedna jedina šaka, što je ostala od celog čoveka, ubijenog u danima masakra - piše Srbljanovićeva.
Ona dalje apeluje da "ne citiraju uobičajene fraze i ne aplaudiraju ili odmahuju glavom na ogavne provokacije one mrcine i klovna Šešelja", već da probaju "da pročitaju i da se zamisle nad rečima koje su sami učesnici zločina, visoki oficiri Karadžićeve vojske, sa platom koja je stizala iz Beograda, izgovorili i samoinicijativno zabeležili tokom tih nekoliko dana jula".
Pobiti toliki svet nije lako. Ogroman je posao, fizički zahtevan, organizaciono, logistički: kako ljude prevesti, gde ih zaključati, kako ih sprovoditi (i po koliko odjednom), kako u njih pucati i kako pokopati kad zemlja, krvlju natopljena, više ne može da prima? Potrebna su bila, dakle, naređenja, dogovaranja, trebovanje autobusa, metaka i ljudstva, krvav je to posao i sve su to srpski "oficiri" beležili i vikali u slušalice poljskih telefona, u danima kada su svesno i sistematski, po naređenju, a za platu, sprovodili genocid u Srebrenici - piše, između ostalog, Srbljanovićeva.
Autorka potom prenosi dijalog dvojice srpskih oficira, za koje tvrdi da su Krstić i Beara, i koji je navodno snimljen jula 1995. godine:
- Halo, šta se ne javljate koj k*rac? ... Ovde ima ogroman problem. ... Pa sa ljudima, ovaj sa paketima - navodno izgovara jedan od oficira tokom razgovora.
Srbljanovićeva ovde objašnjava da su "paketi Bošnjaci, zarobljenici koji tog trenutka, zatvoreni u učionicu osnovne škole, čekaju da budu streljani, samo da major reši svoj 'ogroman problem', tačnije, da mu pošalju ljude da pobiju zatvorenike".
- Major je rešio problem i petsto ljudi je, samo tom prilikom, streljano, niko nije ostao živ. Ali, muke sa sprovođenjem genocida nisu tu prestale. I sledećeg dana, dok 3.500 drugih ljudi čeka da bude ubijeno, oficiri vode žučne razgovore - navodi Srbljanovićeva i potom prenosi još nekoliko rečenica koje su navodno razmenili Krstić i Beara, kojima spisateljica priželjkuje da "satrunu na robiji".
Dalje u tekstu navodi da je nakon tog razgovora 3.500 ljudi izvedeno iz škole u Ročeviću na šljunkaru Kozluk, pobijeno i pobacano sa leve obale u Drinu.
“A to nije čak ni pola ukupnog broja mrtvih. Pa, kad sutra krenete u filozofsku raspravu o tome šta je, a šta nije zločin, kažite sebi” - kako li je bilo samo jednom od ovih "paketa", dok je tri noći čekao u strahu, po stotinu njih na 20 kvadrata, u sopstvenom znoju i mokraći, smrt koja mu se bliži i protiv koje ništa ne može, jer ništa nije ni uradio da ga zadesi. Pomislite na "paket", paket kostiju belih, koje će sutra neke porodice ukopati, ako već ništa drugo ne možete, onda barem oćutite dan - zaključuje Biljana Srbljanović.
Kako je Rudan oplela po Kolindi, pročitajte OVDE.
Izvor: Blic
