Piše: Mihailo Medenica
Da je problem rešavao bih ga, no kukavan je Srbin kojem je najsvetije što imamo problem!
Da je problem zakukao ne bih.
Ne bih se ni razgraničavao, niti delio, već eto krvnicima čitavo pa nek se oni zlopate s „problemom“, al kako ćemo i kuda mi bez „problema“ kad nam sve bude potaman..?
Ako je Samodreža Srbinu problem zaludu mu Hram Svetoga Save, pa da je još dva puta onoliki!
Ako je problem što nam je na Kosovu i Metohiji sve što imamo i sve što jesmo, hoće li nam biti bolje bez njega pa da jednom za svagda znamo koliko smo ništa i da se na miru kućimo u večnom progonstvu.
Ako će nam bez zavetne svetinje sve biti potaman da nam to potaman sutra ne omali za dva broja kože i kostiju..?
Ma, nisam ni ja srećan zbog podele, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali realnost je takva da…
Neka, u pravu si, ajde sutra da ga podelimo, da povučemo među dokle je naše a odakle je naše ali postadosmo premali za dečanske visine?!
Ništavni da se radujemo Gračanici na svojemu, već kuražni da joj pevamo nadajući se da nas neće čuti i prizvati da joj dođemo.
Evo, sutra da razgraničimo kome Košare a kome Paštrik?
Kome glava oca Haritona a kome Stefanova?
Kome naša krv a kome vapaj krvi naše?!
Ne mislim tako da se razgraičimo. Neko rešenje mora da postoji..?
Postoji, jašta da postoji, samo nije na nama da ga tražimo već da ga sačuvamo!
Ne „bore“ se ove Jude da sačuvaju šta mogu, već da sve šta mogu načine problemom pa da se doveka radujemo rešenjima strašnijim od „problema“!
Rekoh, ako je Kosovo i Metohija problem za Srbina- svako rešenje je prokletstvo koje smo prizvali na se…
Ne razumeš me…
Ma, odlično te ja razumem, nego ne znam hoće li Miloš Ćirković? Tvrdoglavo je to, neposlušno, neće poznati gde je granica pa možda zaluta na pogrešnu stranu „problema“!
Ko je to?
Ono tvrdoglavije od hrastova Prokletija što se još ’99. razgraničilo: život za Kosovo i Metohiju – dušu za Gospoda!
Nije prosti šumar znao da će svetinja postati problem Srbinu, pa osta potonji da brani kolevku i vaskrsenje.
Danima je sam tukao krvnike s praga doma sela kraj Peći da nam lepet kosova i Božiji metoh nikad ne postanu problem, dok ga balisti nisu…
Mislim da sam negde čuo za njega, ali…
Nije moga niko drugi da ti ispriča priču o Milošu Ćirkoviću bez duša, a ako ti se duša ispovedila ti vidi šta ćeš s njom?
Problem je ako je imaš jer čitava je sazdana od Kosova i Metohije, pa kud ćeš s tolikim teretom, mučeniče?!
Čekaj, taj Ćirković to je onaj što…
Jeste, onaj što se okamenio u planine, što jatakuje suncu i mesecu da ih skrije za nas, što nije vaskrsao jer još je živ i što je vaskrsao i pre nego što su ga zveri…
Šta su mu učinili?
Ništa! Ništa mu nisu mogli bez da ga ubiju, ništa drugo.
Na većim je mukama postradao kad je Kosovo i Metohija za Srbina postao problem.
Pa, mogao je da pobegne…
Mogao je, ali šta bismo mi onda sad- doveke bežali ne znajući od čega bežimo?!
Mogao je, ali ne bi ova noć bila ovako blaga, krotka i mironosna za nas da nije ostao da je sačuva.
Ko bi popalio ova silna kadnila po nebu da je uzmakao taj mladi, tvdroglavi i nedokazani šumar..?
Zna li mu se grob barem?
Zna. Dok god se Srbin zaklinje Kosovom i Metohijom tu Miloš Ćirković počiva u miru.
Samo, kad se razgrničimo kome će pripasti poslednje reći: „Vi idite- ja neću“?!
Možemo li ih na pola- zverima arnautskim „Vi idite“ a nama da ostane: „Ja neću“, ili je previše za nas?!
Ma, da ga prećutimo, bolje je, valja nam rešati „problem“ što pre, pa da počinemo ko ljudi kad se ratosiljamo te bede…
Kad počinemo ko ljudi, kad valjano odmorimo, da potražimo kud se dedoše ti ljudi što su zaseli sa nama?
Nemoguće da je ostala samo hrpa kostiju i kože i fukara što je vuče na sebi ko prokletstvo..?
Nemoguće da su tek tako nestali, tek eho za njima: „Mi idemo a vi nemojte za nama, nemate kud kad je za Srbina Kosovo i Metohija postao problem! Nemate kud, jer kad rešite taj problem srećane vam „blagovesti“ u paklu rešenja…“
Pročitajte OVDE još jednu žestoku kolumnu Vedrane Rudan.
Izvor: dva u jedan
