Najnovije

ĐORĐE D. SIBINOVIĆ: Ako će roboti odgajati bolje ljude od nas, glasam za robote!

Traganje za „pravim vrednostima" dokaz je da danas ne postoje nikakve vrednosti. Danas su istine bolne, zloupotrebljene, pa čak uperene protiv čoveka.

Đorđe D. Sibinović (Foto: Pravda)

Unazad nekoliko godina na  čitalačku scenu proze i poezije u Srbiji ali i šire(i proza i poezija mu je prevedena na ruski, engleski, makedonski i italijanski jezik) stupio je Đorđe D. Sibinović. U poeziji „Antologija uporednih snova“ „Rečnik poezije“ (nagrada „Vukove zadužbine“, “Olovka Vilijam Šekspir“, „Vidiš da usisavam“, u prozi, prvo roman („Pogrešno“ 2016.), („Nizvodno“ 2018.), pa „Roditelji“ (2019.) roman koji misao razuma dovode do usijanja i suza.

Taj roman kao da je, pored, pregršti emocija, nagovestio vreme kada muškarci  sebe vide kao muškarce samo ako su u prednosti nad ženama? A 21.smo vek? Istina mi, prazninu koju nam ispunjava pročitani roman, umiveno nazivamo „potrebom duše“ ali šta se sa nama dešava kada pročitani roman u nama ostavi nabujale, a ne potrošene emocije?! I ne daj bože da ih potrošimo po ugledu na glavne junake (ništavnog Stevu ili Milanku devojku nesrećne sudbine i uništenog života („Roditelji“) .

Istina je da takva osećanja uvek imaju svoje mesto u čitalačkim doživljajima, ali nameće se pitanje, naročito u poslednje vreme, da li smo, ma koliko voleli pisanu reč, ma koliko nas romani stavljali u naručje lepe stvarnosti, opijajuće romantike i „ispunjenja duše“ sada sposobni da pored realnih životnih poteškopća počev od zloupotrebe  osnovnih  ljudskoh osećanja, nipodaštavanja pripadnosti veri,bez i malo poštovanja prema ženama, sa prisustvom izrazitog silovanja dece, činjenice da su  otac i majka numerisani broejvima 1 i 2, kvalitetno nosimo i bol u duši iz romana. Neki misle da je to previše. 

S druge strane nekako baš u vrtlogu ovih urušenih moralnih vrednosti u književnom stvaralaštvu (valjda je i normalno da baš tu prokuljuča) kao odgovor na sve negativnosti ovog vremena desila se erupcija iskazivanja istinskih osećanja (makar i u suzama). Odavno već odviknuti da se oplakuje sudbina junaka nekog romana, desilo se baš to. Za pojavu romana „Roditelji“ autora Đorđa D.Sibinovića može se slobodno reći ni manjeg čuda (132 strane) ni većeg emocijalnog doživljaja. I sam autor je začuđen oplakivanjem sudbine glavne junakinje od strane čitateljki. Možda to i jeste kvalitetan odgovor na našu indiferentnost za sve što nam se dešava?! Odgovor na tu dilemu kod mnogih je sleganje ramenima, a zapravo je veoma jasan. Sve manje marimo za vrednostima koje gubimo. A stvar je jednostavna. Oni koji čitaju i vole prozu bi da ta proza (pre nego im dođe u ruke) „čita“ njihova očekivanja, potrebe, život i realnost pa i maštanja. Da li je tome „krivozaslužan“ Đorđe Sibinović, reći će vreme.

Uzlazni put kojim ide ovaj pisac je istovremeno  uspon romana kao platforme za drugačije odnose i prema  knjigama i živtima. Jer ,koliko god je života u knjigama toliko je malo knjiga u životu. Osećaj, možda subjektivan, ali sigurno nije bezrazložan i beznačajan, da zasluga što se suočavamo sa ovom tematikom  pripada upravo romanima Đorđa D.Sibinovića koji su posle ko zna koliko vremena na čitalačku pozornicu izveli porodični roman. I pregršt osećanja! 

Iz prepiske jasno je da mu čitaoci ne zameraju na suzama. Naprotiv stiče se utisak da su one omaž sudbini Milanke glavne junakinje romana „Roditelji“. Jer to što je ona preživela, što joj je potez jednog seoskog đilkoša učino život ništavnim, ne može svako. Zapravo, mogu samo hrabri snažni, jaki? Nasuprot njima stvarnost  nam nudi feminizam, surogat majke...“žene koje znaju šta hoće“?! Šta se to dešava sa našim okruženjm? Gde je taj tas na vagi da nas što više stane na njega pa da prevagne dobro, pozitivno, humano, prirodno, ljudsko...?

Svi smo tasovi na đavoljim terazijama

– Za mene je pitanje dominantnog oblika organizacije društvenog života prevaziđeno pitanje. Nije mi važno ko će i kako odgajati, važno mi je kakvi će ljudi iz tog odgoja nastajati. Ponoviću, oblici društvenosti koje poznaje hrišćanska kultura, naše sećanje, nisu uspeli. Na krilima "milosrdnog anđela" doveli su nas u ćorsokak, na novi početak. Vaša upitanost o "pravim vrednostima" prost je i ubedljiv dokaz da danas ne postoje nikakve vrednosti. A bez vrednosti, vez motiva, bez vere da smo živi i da je život neprikosnovena vrednost, vere od koje se otuđuju svi normativni sistemi njene navodne zaštite, od religije i morala, preko prava i običaja, nema života kao vrhovne vrednosti. Arhajsko beznađe koje nas prekriva kao lava Atlantidu nezaustavljivo je u odnosu na nama poznate vrednosti i postupke  njihove interiorizacije, razvoja i zaštite. Dakle, mi moramo da priznamo poraz. Ako će roboti odgajati bolje ljude od nas, glasam za robote. Ako su to surogat majke, pa neka budu! Ali, šta će se desiti kada se pokaže da je to bila "tehnička greška" civilizacijske morfologije? Ništa. Kao što i naše sirote majke od nas nisu napravile bolje ljude. Koji je velikodostojnik bilo kog normativnog sistema hrišćanske kulture abdicirao posle sveopšte propasti? Desiće se kataklizma, pa novi početak. Svi smo tasovi na đavoljim terazijama.

U poslednje vreme, više nego ranije, žene su uglavnom nesrećne zbog ponašanja muškaraca. Umesto da im donosimo sreću ljubav mi sejemo nesreću! Šta mislite ko je takvim odnosom ugrožen? Žena je žrtva, to je sigurno. Ali, da li je u muškarcima koji siluju i zlostavljaju žene ugrožena njihova muškost? 

- Zašto su se obrukala braća Mrnjavčević? Gojko i danas rida. Ali, braća siluju, maltretiraju i ubijaju žene da zatrpaju pukotinu istine o sosptvenom kukavičluku i nedostojnosti. Svo to zlo ne čine muškarci. To rade sline, hulje i bolesnici. Muškarci poštuju svoje majke, brinu o svojim sestrama, vole svoje žene, i obožavaju svoje ćerke!

Ako pogledamo protagoniste Vaših romana, i ostale likove u njima videćemo obične ljude, zatečene u vrtlogu vremena. Oni se toliko koliko mogu opiru jačini spoljašnje sile, opiru ali  pristaju i na promene, sve u potrebi (opravdanoj i razumljivoj)  da opstanu. Neki tu gde jesu, neki žele korak više. I to bi se moglo nazavti borbom za opstanak. Zašto je opstanak toliko prisutan u književnosti?

- Sumarni pogled na epohu, na istoriju, na kulturu, na trajanje, pojedinca uračunava u ponovljene vrednosti, u oblike sećanja na ono što možemo prepoznati ali ga ne vidi jasno i precizno kao središte.  U njemu se pojedinac gubi u dokazima ukupnog postojanja. Dok šetamo Rimom ili Atinom uz svu dubinu ličnog senzibiliteta i svekolike napetosti zainteresovanog oka, ne vidimo pojedinca. Sjedinjujući se sa "istorijom slučaja" opstanka  pojedinca u čitavom procesu,  ne ostaje nam ništa drugo izvan ličnog iskustva i neposredno proživljene drame za aparaturu transkripcije razumevanja specifičnosti položaja pojedinca u svakoj epohi. I tako dolazimo do "opstanka".  Život je borba za opstanak. Prvo u svom vremenu a zatim i u obliku kolektivne morfologije, simbola i svega onoga što će svedočiti epohu.  U istom realnom vremenu Đordano Bruno je spaljen a Mikelanđelo je osmislio  klicu modernog doba postavljajući na hrišćanski trg paganske simbole. U našem doživljaju  opstaju i jedan i drugi i u našem sećanju žive: jedan kao žrtva, drugi kao miljenik iste sile koja je uvek nemilosrdna prema pojedincu. Zato me zanimaju lične drame opstanka u svom vremenu. Opstanak omogućuje život.

I laž je istina o pokušaju zasnivanja neke druge istine

Vi ste romanima „Pogrešnio“, „Nizvodno“ i posebno romanom „Roditelji“,...čitaocima nametnuli divan osećaj prepoznavanja istine, kao da nam poručujete da istina  kada se razazna, olakšava život. Danas  bi se moglo reći da su istine bolne, zloupotrebljene, pa čak uperene protiv čoveka. A vi, pisci, uporno ih nudite kao spas, kao lepu sigurnost za život? Da li je to istina ili varka?

- Sunovarat našeg doba odigrao se na polju sukoba modernističke paradigme totaliteta koja je baštineći tradicionalu, formalnu logiku antičke baze, paradoksalnost hrišćanskog odnos ljudskom iskustvu pomirila u kulturi celine i izričitosti jedne jedine  istine čije ključeve su držali nevidljivi agenti i fragmentarnosti postmodernističkih pokušaja da, poput Prometeja, vatru istine otmu okultnim ambasadorima jednog boga i jedne istine i vrate je čoveku ne vodeći pri tom računa o tome da do konačne vaspostave istine nije moguće doći nakon njenog uništenja i beskonačnog udrobljavanja.  Dakle, po mom skromnom sudu, za istinu je potpuno isto da li je prikrivaju sile koje je drže pod oštrim sečivom neupitnosti kao i oni koji su razbili ogledalo sa njenim odrazom i rasuli srču mirijada njenih embriona da se o njih stabilno seckamo. Sve što postoji je istina o sebi. I laž je istina o pokušaju zasnivanja neke druge istine. Kada vas neko laže, to je istina o događaju u kojem  on pokušava da promeni istinu. Jedan od glavnih zadataka književnosti jeste da tu dramu dubokog poniranja istine isprati celokupnim tokom reke života sve do ponovnog izbijanja posle kojeg život postaje ponovo moguć kao jedini izvor ljudskosti. Jedina istina za književnost mora biti i ostati sumnja. Iz nje nastaje borba za čoveka i njegovu istinu.

Donka Dimitrijević naš književni kritičar, nedavno je o vašem romanu „Nizvodno“, napisala  da je to priča  „o porodici kao ukupnom duhu vremena, o transformaciji ljudskog  roda u teatru situacije, sve do književnosti koja se seća onoga što smo mi zaboravili...“  Poslednjih godina izgleda da  smo, baš u porodičnom  životu  zaboravili na prave vrednosti? Kako Vi gledate na razvoj i sudbinu današnje porodice?

-  Odgovornost je uvek podeljena. Stanje u kojem se danas nalazi porodica složeno je i zahteva duboku analizu koja prevazilazi okvire odgovara na jedno pitanje u razgovoru. Podsetio bih na Miljkovićev stih: "sve što je palo, bilo je padu sklono". Tako je i sa porodicom. Kao i svi drugi dominantni oblici postojanja pojedinca u društvenom životu kada dožive svoj vrhunac survavaju se u ambis. Uvek je najlakši početak i u životu pojedinca jednako kao i u društvenim oblicima. Tada je svaki napredak vidljiv a dostignute vrednosti deluju dvostruko: motivacijski i stabilizacijski. Kada se dostigne period samozadovoljstva opadaju oba okvira. Prvo nestaje motiv a za njim i do tada garantovana samoobnovljivost. Porodica je izgubila vitalnost oslanjajući se na kulturološe stereotipe. Pre svega na religiju i ideologiju koje su je nepredvidljivo i neverovatno udružene izdale i prodale kao Juda Hrista. O tome gotovo da nije potrebno ni govoriti. I jedan i drugi stub modernog doba porodicu  je koristio i zloupotrebljavaio do uništenja. Birajate sami primere: od pedofilije do potkazivanja roditelja totalitarističkim komitetima!  A porodica sama za sebe nije uspela da se transformiše i da prepozna "neprijatelje" već ih je slepo sledila i sada se raspala. Sve laži o slobodi kao i okoštalost vidljivih oblika porodičnog trajanja razvalile su porodicu na zauvek nespojiva svojstva njenih članova ostavljajući im da igraju nemoguće "uloge" roditelja i dece izvan svake moguće fabule i sižea. Porodica se danas prepoznaje kao postmodernistička zajednica rasutih delića koji svedoče prosto sopstveno postojanje a nisu u stanju da ga dokažu funkcijom i trajanjem. Videćemo, možda će dve mame i dvojica tata biti bolji pokolenjima koja dolaze nego što je to bila frustracija "prvog odlaska sa ocem na jutrenje". Draže su mi sve batine koje sam u detinjstvu dobio od ideje da će neki meni sličan klinac imati roditelja 1 i roditelja 2 umesto keve koja bije i ćaleta koji se dere. To mi nije smetalo da budem Vukovac. Verujem da će sinovi koje će odgajati dve mame i dvojica tata biti bolji od mene.                                              

Poezija jedina sloboda, apsolutna sloboda!

Da li Vam je namera da nas razočarate u postojeće kako bi nas vratili na prave vrednosti? Znači li to da smo podosta skrenuli s puta? 

- Ne vidim sebe kao mesiju niti kao nekoga ko ima pravo da sudi i pridikuje. Trudim se da postignem relativni sklad između onoga što mislim, radim i govorim.  Opet bih citirao jednog velikog pesnika, Štulića: "ne mogu pomoći nikome od nas". A vrednosti žive kroz ponavljanje. Ima mnogo više stvari za kojima žalim zbog isteka mog veka nego što neću doživeti ponavljanje iskustva dve mame i dvojice tata.

Život je danas čudo, svet je surov! Ali  ljudi  veruju da su to prolazne teškoće. Vaša nova  knjiga poezije „Vidiš da usisavam“ (drugi deo knjige poezije „Olovka Vilijam Šekspir“  seže još dublje od naših očekivanja sve do specifičnosti koje nas uvode u originalnost emocija i...? Bivamo srećni. Napravili ste nam lep ugođaj, lep da vuče na ponovno doživljavanje. A život nas, često, ne „miluje“ tako kao Vaša poezija? 

- Grozote današnjeg sveta ništa su prema arhajskoj nemilosrdnosti! Osveta danas predstavlja osobito otežavajuću okolnost zločina a u jednom trenutku bila je civilizacijsko otkrovenje! Da, baš tako. Princip "taliona: oko za oko, zub za zub", što danas označava osvetu kao društveno neprihvatljivu motivaciju, u jednom trenutku zaustavio je arhajski užas uništenja svega postojećeg i prepoznao "meru uzvraćanja" koja je zaustavila put samouništenja. Svakom je njegov užas najveći. A nije. Zato je poezija jedina sloboda. Apsolutna sloboda! Zato što poezija nije anarhija jezika koja podržava apsolutni nihilizam duha. Ona je filigranska odgovornost prema najdubljem bolu duše iz kojeg jedino možemo zakoračiti u polje radosti, iz kojeg je ljubav vidljiva kao spas. Ko nije duboko patio taj nije ni voleo. Poezija zasutavlja zločin. I zato je velika poezija najveći i najvažniji doživljaj svemira. Danas ništa više nije važno što nije stalo u senzaciju i tehnološku varku univerzalizacije pojedinca. Zato se i poezija ne vidi. Ali, ni Boga ne vidimo pa to ne znači da ga nema. Već smo pominjali žrtve koje su gorele jer su znale da je "zemlja okrugla"; šta je prema svemu tome danas jedan ajfon ili već neki drugi android sem lomače za istinu da je poezija jedini spas za čoveka. Od ideje da će svi pisati poeziju završili smo u pervertiranoj praksi da svi pišu sms poruke i tvitove! Arhajsko je prošlo, proći će i telefonsko. Samo će poezija preživeti! 

U šta to današnji čovek, Vaš čitalac, veruje? Deca više veruju internetu nego roditeljinma, roditelji više veruju gugl lekarima nego specijalistima medicine. Da li će takav put pisce dovesti u ćorsokak?

- Ne znam u šta veruje savremeni čovek, još manje čitalac ali znam da su pisci  odavno već u ćorsokaku. Onog trena kada su poverovali da je tekst ispred sveta, da je tekstualna stvarnost ravnopravna neposrednoj ljudskoj drami samo zato što postoji po sebi, otuđili su se od svog jedinog predmeta i okrenuli se sebi. Doveli su književnost do propasti zarad fikcionalnog narativa, metameta narativa, digitalnog realizma i svih ostalih formacijskih eufemizama i substituta životu koji su prestali da tematizuju. Da tako treba pisati, valjda bi se Šekspir setio da napiše neki tekst kako glavni junak  dolazi u selo tragajući za identitetom i od neke patke u poverenju saznaje da je sam svoj otac. To je prošlo. Ili se ja nadam da jeste. Književnost, bilo kojom formom ili stilom ili narativnom strategijom, kako se to danas popularno kaže u teoriji književnosti, mora iznova ispirčati priču o ljudima, Ahil i Hektor se morju ponovo potući, Romeo i Julija otrovati a Srbi prestati da pijani i obesni siluju na drugoj stranici nagrađenih romana savremene srpske proze. Tako književnost ima šanse. Ovo je već sve viđeno.

Da li Vi kao čovek ponekad strepite za „sudbinu“ Vaših stavova, mišljenja i sudbine Vaših junaka, ko Vam garantuje da će to biti prihvaćeno, da će se dopasti  svim Vašim čitaocima, a koliko znam po prodatim primercima romana u pitanju je ne tako mali broj njih.

- Ne strepim ni malo. Svi moji stavovi poražen su. Moj svet sagrađen je na primerima Gojka Mrnjavčevića i Banović Strahinje a oni nisu preživeli svoje vreme. Zato žive u onima kao što sam ja. I danas konformizam u saradnji sa idologijom mudrijašenja  nalaže odustajanje od principa u ime inkluzije i tolerancije. Plaćam porez i prelazim na zeleno na semaforu. Dakle, poštujem imperativne norme. I ništa više. Sve ostalo je moje pravo da biram put. To budi još veću strast da svoje uzore negujem kao progonjenu zver. Ne treba niko da veruje meni niti da me sledi. Čak ni moja deca. Zadovoljavam se pozicijom  sa koje se dovoljno uzbudljivo postavljaju pitanja i sugeriše preostali senzibilitet upitanosti. U svakom od nas živi sve: i poezija i tviter. Pitanje je samo koliko je jaka motivacija a koliko ono što primamo iz stvarnosti može da oživi ljudskosti u nama. Imam više čitalaca nego što zaslužujem. To ne dokazuju tiraži nego pisma i mejlovi čitalaca koje čuvam kao očev sat. Sakriven i od sebe. 

Slušajući političare, treniramo socijalnu izdržljivost života

Šta određuje jačinu piščeve misli i poruke? U kojoj meri ona i njegovo stvaralaštvo može da menja odnose, ljude...? 

- Pre svega njegov karakter. Talenat nije dovoljna garancija iako bez njega pisanje nema smisla bar ne u književnosti. Mene je književnost promenila. To mi je dovoljno. Zašto ne bi to isto uspela u još nekom čoveku. Nema čoveka koji je seo da piše bez želje da njegve reči ne ostanu usamljene i bez razumevanja. Menja nas klima, godine, a da nas ne promeni "sve o nama". Ako nas ne bude menjalo stvaralaštvo, kako Vi kažete, menjaće nas teledirigovane rakete "zemlja-zemlja" neograničenog dometa.

Da li Vam i u kojoj meri realan svet, društvena klima-surovost, ali i dominacija političke misli nad piščevom kvari raspoloženje prema liku koga stvarate, kome određujete sudbinu, odnose...? Da budem jasan. Šta je to toliko jako u piscu da izdrži često i mesecima da stvara lik ponekad u veoma romantičnim zadivljujućim miljeima i  odnosima a oko njega -pisca milion razloga za razočarenje?

- Pisanje je iluzija velike moći! Pisac stvara svet od početka pazeći pri tom da pozicija tvorca obavezuje više nego što privlači magičnom zavodljivošću apsolutne moći konačne odluke. To ne znači da se zaustavljam ali svakako vodim računa da "ne nameštam", ni fabulu ni siže i da do poente stižem raznovrsnim sredstvima,  pre svega i uz pomoć jezika i njegovih mogućnosti nadoknade u odnosu na brojne nedostatke koje priča nosi kao sopstvene ograničavajuće faktore pisanja. Veoma često mi je teško zbog toga što nešto "mora da se baš tako napiše". Kad izdržiš taj bol, postaješ pisac.                                  

Da li je Vama, kao i verujem mnogima, nelogično da  u svakodnevnom životu  više  prepričavamo misli i dela političara, nego uspešnih pisaca. Ja nisam skoro čuo da neko prepričava misli Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića, Meše Selimovića,... Ali stalno čujem kako je neka stranačka ličnost izjavila te ovo te ono, makar to bile i nebuloze?

- To je savršeno logično. Jezik i govor političara trivijalni su i po pravilu dolaze iz veoma niske konstitucije ideološke svesti. Predvidljivi su, namenjeni  i razumljivi ostrašćenim slušaocima. Vrlo pojednostvaljeno sračunati su na podilaženje istomišljenicima i "pretnje" protivnicima,  kako se u političkom diskursu vide svi oni koji misle drugačije. Jezik i misli velikih pisaca zahtvaaju mnogo  više truda i vremena od jezika dnevne politike. Slušajući političare, treniramo socijalnu izdržljivost života u otežanim okolnostima, slušajući velike pisce stičemo svojstva izuzetnosti ljudskog specifikuma.

Šta jedan pisac kao što ste Vi, uspešan (nagrade  „Miroslav Antić“, „Vukova zadužbina“, „Milan Rakić“ i „Majevički vijenac“) romani i poezija prevedeni na francuski, makedonski, ukrajinski i engleski jezik, očekuje od svoje knjige, kod čitaoca?

- Očekujem da je pročitaju i da u čitanju nađu dovoljno razloga da je dopisuju, razaraju, da se obračunaju sa njom, da ne ostanu ravnodušni prema sebi povodom čitanja a da me zapamte kao provokatora.

Šta po vama ima veću snagu i uticaj u društvu? Poruka koju jedan roman šalje ili nagrada koju dobije? 

- Naravno, poruka! Problem je u tome što do velikog broja čitalaca mogu da stignu samo poruke nagrađenih knjiga a nagrađivanje u našoj kulturi tragičnije je od svih drugih propasti. Na društvenoj sceni u modi je deakumulacija funkcija, ispitivanje porekla imovine i ostale postkontrolne procedure samoosvešćšivanja. Samo niko u našoj kulturi ne predlaže da se sprovede princip "jedan genije samo jednom u samo jedan žiri" ili već postojeća oznaka "kulturne dekontaminacije" da bude shvaćena kao "plava riba, kljukana dinastija, svastikin but". Može i kao "školski drug, član lože, stipednista i tako to".

Šta bi po vama, u današnje vreme, napaćen, gladan, nesrećan i sam čovek radije prihvatio: slobodu ili sreću?

- Bilo koji čovek u bilo kom vremenu koji pomisli da slobodu uporedi ili razmeni za bilo šta drugo, nije ni zaslužio da živi.

Pročitajte OVDE   koja izložba otvara 55. izlagačku sezonu Doma omladine.

Izvor: Pravda/Milorad Antonić

Bonus video

Kragujevac ne da svetinje

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube