Piše: Matija Malešević

Pandemija kovida 19 ili „kineska kuga“, kako u Beloj kući vole da naglase, umesto smirivanju međunarodnih tenzija, poslužila je kao uvertira za frontalno zaoštravanje američko-kineskih odnosa. Analogno fultonskom govoru Vinstona Čerčila iz 1946. godine, govor Majka Pompea od 23. jula pod nazivom „Komunistička Kina i budućnost slobodnog sveta“ markira  početak novog hladnog rata. „Kineski izazov zahteva energiju svih demokratija – onih u Evropi, onih u Africi, a posebno onih u Indo-pacifiku. Ako sada padnemo na kolena, deca naše dece biće u nemilosti Kineske komunističke partije, čije su akcije danas najveći izazov za slobodni svet“, izjavio je državni sekretar u sada već istorijskom govoru.[1]

Prethodno je američka diplomatija pucala iz svih oružja: pokrenuto je pitanje genocida nad Ujgurima, zabranjen rad kineskih IT kompanija, proterano nekoliko kineskih diplomata, ukinut povlašćeni status Hongkonga… Očigledno da se ne radi o ishitrenim izjavama u službi predizbornog marketinga već o dugogodišnjem doziranom zaoštravanju koje je napokon dostiglo tačku kulminacije.

Originalni hladni rat pre svega je bio sukob dva protivrečna ekonomska modela. Izolovan od međunarodne zajednice, SSSR je tokom 30-ih godina prošlog veka, zahvaljujući planskoj ekonomiji i staljinskim reformama, samostalno izgradio moćnu industrijsku bazu. Kontinuirani rast industrijske proizvodnje od 16% u periodu između 1928. i 1940. godine[2], a zatim uspešno odolevanje naletima fašističkog Zapada, doveli su u pitanje hegemoniju kapitalističkog modela. Posle 1945. godine Zapad je bio prinuđen da nastavi rat „hladnim“ sredstvima. Uključivanje komunističke Kine u kapitalističke tokove početkom 70-ih poremetiće hladnoratovsku ravnotežu snaga u korist Amerike, a ujedno i preokrenuti tok svetske istorije. U sledećih trideset godina Kina će se pretvoriti u industrijsku radionicu zapadnog kapitala i najvećeg vlasnika američkog duga. Početak XXI veka prolazi u znaku kineskog ekonomskog čuda. Polako, ali sigurno Peking postaje glavni korisnik postojećeg finansijskog sistema. Umesto da ubira plodove minulog rada i postane novi lider, Kina je prinuđena da igra po novim pravilima.

Novi hladni rat između dve ekonomski međuzavisne supersile u poređenju sa prethodnim samo je bleda simulacija u duhu Bodrijarovih „fatalnih strategija zavođenja“. Uz pomoć simbolike prošlih vremena i informatičkog simulakruma novih 5G tehnologija, Vašington šalje signal Pekingu da je vreme za binarnu podelu sveta u cilju održavanja kontrole sistema. Novi hladni rat postaje konceptualni okvir za rešavanje svih političkih pitanja i glavna tendencija u međunarodnim odnosima. Azijski zmaj, sveti simbol uzdržanosti i plemstva, u dodiru sa postmodernim Zapadom poprima čudovišnu formu koja samo što ne počne da bljuje vatru.

Indija u fokusu

Primarni spoljnopolitički zadatak Bele kuće u narednom periodu biće integrisanje „najveće demokratije na svetu“ u antikinesku koaliciju. Tokom posete NJu Delhiju početkom godine, Tramp je potpisao „sveobuhvatno strateško partnerstvo“ i najavio ogromne investicije u sklopu novog sporazuma o slobodnoj trgovini. Odsustvo oštre kritike Vašingtona na račun NJu Delhija povodom ukidanja autonomije u spornim teritorijama Kašmira signalizira da strateško partnerstvo ima dobru perspektivu.

Obamina doktrina „Pivot to Asia“ iz 2012. godine nije urodila plodom. Iz tog razloga Američka interesna sfera se sa Tihog proširuje na Indijski okean „od zapadne obale Sjedinjenih Država do zapadne obale Indije“. Po uzoru na evroatlantsku, indo-pacifička koncepcija predstavlja svojevrstan mostobran ostrvskih zemalja na obodima Velike Evroazije preko kojih se destabilizuju i obuzdavaju kontinentalne sile. Demografski i prirodni resursi pozicioniraju Indiju kao ključnog saveznika u regionu i moćni kontrateg kineskoj ekspanziji. S tim u vezi, investicije u indijsku ekonomiju podudaraju se sa svrstavanjem NJu Delhija na stranu demokratskog „slobodnog sveta“. Po principu štapa i šargarepe Indija zabranjuje mobilne aplikacije pod kontrolom Pekinga, a zauzvrat dobija poziv za članstvo u britanskom klubu „10 demokratija“ – multilateralnom projektu izgradnje nezavisne 5G mreže u cilju suprotstavljanja kineskoj „telekomunikacionoj diktaturi“.[3]

Ambiciozna težnja za visokim tempom ekonomskog rasta ohrabruje NJu Delhi na zavisan put unutrašnjeg razvoja po uzoru na Kinu početkom 70-ih. Ostaje pitanje: imaju li Sjedinjene Države kapacitet da u uslovima globalne krize podignu indijskog džina na noge kao što su to uradili sa Kinom? „Postcovid“ Amerika nije isto što i „moonlandig“ Amerika. Bez obzira na poljuljan globalni ugled, Vašington održava čvrsto uporište u indijskim strukturama vlasti. Senzibilitet nacionalističke partije Narendre Modija savršeno odgovara prozapadnoj orijentaciji i zaoštravanju odnosa sa bliskim susedima. Gandijevsko učenje o nenasilju, Nehruove autohtone ideje o nesvrstavanju deo su opozicionog „političkog inventara“ partije Kongresa.

Moskva se u pregovorima sa NJu Delhijem pridržava dijametralno suprotnih, to jest vanblokovskih principa. Stav Kremlja je da Indija i Rusija treba da grade čvrsto partnerstvo po osovini sever-jug kao alternativa hladnoratovskoj konfrontaciji.

Zahvaljujući tradicionalno dobrom imidžu u Indiji, izgrađenog tokom sovjetskog perioda, Moskva pokušava da neutrališe blokovski pogled na svet promovišući evroazijske integracije i saradnju.

Bez posredničke uloge Kremlja u prevazilaženju indijsko-kineskih pograničnih sukoba NJu Delhi bi već odavno bio na ratnoj nozi sa svojim susedom.
Zahvaljujući perspektivnom infrastrukturnom projektu sever-jug koji bi trebalo da poveže Sankt Peterburg i Mumbaj, Indija održava saradnju sa Iranom bez obzira na pritisak Vašingtona.
Ruska inicijativa u okviru Šangajske organizacije za saradnju omogućila je Indiji da postane sastavni deo evroazijskih bezbednosnih struktura.
Zahlađenje odnosa sa Moskvom za Indiju znači ulazak u simultanu konfrontaciju sa četiri evroazijska giganta: Kinom, Pakistanom, Iranom i Rusijom. U ovakvom scenariju Indija je najveći gubitnik, bez obzira na cenu koju je Vašington spreman da ponudi. Spoljna politika Sjedinjenih Država ne može poremetiti rusko-indijske odnose, a samim tim ne može primorati NJu Delhi na jednoznačno blokovsko svrstavanje.

Rusija na potezu

Dugoročni spoljnopolitički cilj Kremlja je da od nestabilnog, neujednačenog i disfunkcionalnog prostora od Šangaja do Gibraltara konstruiše kontinentalnu platformu ekonomske saradnje otpornu na brojne nacionalne i civilizacijske protivrečnosti. Zbog središnjeg položaja i „prokletstva velikih rastojanja“ bezbednosni sistem Rusije možemo metaforički uporediti sa sistemom matrjoški – ruskom drevnom igračkom.[4]  Najmanja lutka u sistemu bezbednosnih matrjoški je Rusija koja je uklopljena u Uniju Rusije i Belorusije. Sledeća matrjoška jeste Evroazijska ekonomska unija, pa ODKB,  SNG i ŠOS. Poslednja lutka u sistemu bezbednosnih matrjoški jeste Veliko evroazijsko partnerstvo.

Unutar zajedničkog evroazijskog doma Rusija se opredeljuje da deli sudbinu sa svim kontinentalnim zemljama. Nijedna država ne može se smatrati za usamljenu oazu mira, čak ni najveća država na svetu. Isprepletanost nacionalnih interesa prevazilazi ustaljene analitičke okvire, postrojene na real politici. Sebični nacionalni interes i razmatranje međunarodnih odnosa sa pozicije sile zamenjuju sveobuhvatni „konstruktivni prilaz“ na principima geopolitičkog intelekta i ljudskog razuma sposobnog da objedini širok spektar različitih strateških i političkih kultura.

Posredstvom Evroazijskog ekonomskog saveza, Kremlj proširuje zone slobodne trgovine na celu teritoriju Velike Evroazije. Vijetnam, Singapur, Iran i Srbija već imaju zaključen ugovor o slobodnoj trgovini. Vode se pregovori sa Egiptom, Izraelom i Indijom. Sa Kinom je zaključen sporazum o trgovinsko-ekonomskoj saradnji. Po rečima Putina krajnji cilj je formiranje Velikog evroazijskog partnerstva – sistema u kome različite vrednosti, tradicije i ideje koegzistiraju, obogaćuju jedni druge, ali u isto vreme čuvaju  svoje osobenosti i razlike.[5] Paralelno sa stvaranjem zona slobodne trgovine kontinent se povezuje gustom mrežom transportnih koridora. Ukoliko samo jedna država doživi sudbinu faild state, ceo projekat pada u vodu. Idejni tvorac evroazijskog geopolitičkog megaprojekta garantuje bezbednost svih njenih sastavnih delova, što je i demonstrirano na primeru Sirije.

Iako je Kina strateški partner, scenario u kome Rusija ostaje „jedan na jedan“ sa ekonomski i demografski superiornijim saveznikom nosi sa sobom rizik da „Velika Evroazija“ postane „Velika Azija“. Odgovor na novi hladni rat ne može biti beskompromisno svrstavanje na stranu strateškog saveznika, ali ni povratak u naručje Zapada. Imajući u vidu superiornost dva pola, formiranje trećeg pola takođe je isključeno. Saobrazno Trećem Rimu ili Trećoj internacionali potrebno je opredeliti se za srednji put utemeljen na univerzalnim principima sveopšteg mira i bratstva. Misija Rusije sastoji se u prevazilaženju večitog antagonizma Istoka i Zapada. U tom smislu, evroazijstvo predstavlja savremenu verziju helenizma – istorijskog perioda sinteze istočne i zapadne kulture u trenucima urušavanja antičko-grčke civilizacije.

Odgovor na novi hladni rat mora obezbediti manevarski prostor ne samo Kremlju već i ostalim međunarodnim subjektima unutar „bezbednosnih matrjoški“. Isključivo kolektivnom akcijom moguće je sprečiti spuštanje „gvozdene zavese“. Imajući u vidu ovakvu konstalaciju interesa, sve češće inicijative ruskih diplomata o pokretanju „novog pokreta nesvrstanih“ nisu iznenađenje. U analizi za koju je Ministarstvo spoljnih poslova Rusije potvrdilo da će uzeti u razmatranje[6] kaže se sledeće: „Jedan od najvažnijih instrumenata u održavanju imidža Rusije kao zaštitnice slobode izbora, modela razvoja i suvereniteta jeste pozicioniranje kao garanta ‘novih nesvrstanih’, što bi pomoglo mnogim državama da izbegnu izbor ‘ili-ili’ i samim tim sačuvaju unutrašnju i spoljašnju samostalnost”. Reč je o predlogu da se Pokret nesvrstanih integriše u evroazijsku strategiju i tako postane njena ključna taktička komponenta.

Po svojoj suštini Pokret nesvrstanosti i evroazijske integracije su komplementarni projekti sa identičnom geostrateškom prioritizacijom. Rukovodeći se principima miroljubive koegzistencije i univerzalizma oba projekta imaju za cilj otvaranje jednog novog poglavlja međunarodnih odnosa. U prošlom veku, tokom procesa dekolonizacije, nesvrstanost je institucionalno afirmisala političku subjektnost novooslobođenih naroda. Veliko Evroazijsko partnerstvo jeste korak napred, evolucija u pravcu emancipacije nacionalnih privreda kroz integracije na ravnopravnim osnovama. Tek kada se proces dekolonizacije privede kraju, to jest kada sve zemlje preuzmu kontrolu nad sopstvenim resursima, obrisi policentrizma postaće primetni. Do tada, permanenta egzistencijalna kriza primoravaće male i srednje države da se rukovode isključivo „real politikom“, stvarajući tako pogodno tlo za beskonačne blokovske podele.

Glavni ideolozi nesvrstanih, jugoslovenski komunisti govorili su da je „Pokret nesvrstanih izraz, rezultat i produžetak svetske antiimperijalističke revolucije naroda“.[7] On je razmatran ne u duhu trenutne spoljnopolitičke orijentacije, već kao široki međunarodni pokret čiji su konstitutivni elementi socijalistička stremljenja i pobeda SSSR-a u Drugom svetskom ratu. Bez obzira što su se često mogle čuti kritike na račun Kremlja, glavne članice Pokreta nesvrstanih Egipat, Indija i Jugoslavija razmatrale su snage „realnog socijalizma“ kao prirodne saveznike. Po svemu sudeći, da je SSSR preživeo perestrojku, inicijative sa konferencije nesvrstanih u Havani o “konačnom prelazu nesvrstanih u socijalistički lager”[8] postale bi realnost. Međutim, perestrojka pod pritiskom Atlantskog bloka pretvorila se u apsolutnu kapitulaciju i pozapadnjačenje. Izgradnja alternativnog poretka sa novooslobođenima i nesvrstanima ostala je u „rezervi“.

Reanimacija nesvrstanosti za Rusiju prevashodno znači hvatanje u koštac sa prošlošću, preuzimanje dobrih i odbacivanje loših tradicija sovjetskog modela. Formulu „lager pod rukovodstvom SSSR-a“ zamenjuje „demokratizacija pod rukovodstvom Rusije“. U uslovima blokovskog grupisanja, tvrda moć se ne koristi samo za zaštitu sopstvene nezavisnosti, već i svih ostalih „nesvrstanih subjekata“. U uslovima neokolonijalizma meka moć se koristi za formiranje antiimperijalnog fronta i promociju pozitivnih sovjetskih vrednosti. Efikasnom kombinacijom meke i tvrde moći sprečava se strukturalno preoblikovanje sveta u pravcu imperijalnog bipolarizma. „U informatičkom dobu komunikacione strategije postaju sve važnije, a ishod oblikuje ne samo to čija vojska odnosi pobedu već i čija priča odnosi pobedu“.[9] „Antiblokovska priča“ u ovom trenutku ima najveću privlačnu moć. Međutim, nesvrstanost se ne sme posmatrati kao situativno spoljnopolitičko opredeljenje, već kao ključna karika koja povezuje sovjetsku prošlost i policentričnu Evroaziju.

Berđajev je tumačio socijalističku revoluciju kao kraj jednog istorijskog ciklusa podobno kraju Rimske imperije. Tada, kao i početkom 20. veka, čovečanstvo ulazi u „mračni period“ istorije, novo srednjovekovlje. „Svet prolazi kroz haos, ali u isto vreme stremi ka obrazovanju duhovnog kosmosa, univerzuma podobnog srednjem veku“. Ruski religiozni mislilac gleda na srednji vek kao organski period svetske istorije, obeležen velikim stradanjima ali i duhovnom revolucijom koja će poroditi renesansu – vesnika nove civilizacije. Berđajev nas savetuje da smisao ruskog komunizma potražimo u zvezdama jer je on izraz noćne stihije.[10]

Oslanjajući se na srednjovekovni konstrukt možemo reći da cena plaćena za pobedu u Drugom svetskom ratu nije bila uzaludna. Žrtve SSSR-a i Dan pobede simbolišu kostur nove epohe. Okosnicu predstavljaju novooslobođeni narodi i njihova politička stremljenja uobličena u Pokretu nesvrstanih. Veliko evroazijsko partnerstvo sa akcentom na ekonomsko povezivanje simboliše meko tkivo. Konačnu formu novog srednjeg veka obrazovaće policentrična struktura međunarodnih odnosa. Svet prolazi kroz civilizacijsku transformaciju, a Rusija ostaje u središtu zbivanja glavni moralni predvodnik.

Bliski istok u klinču

Nakon objavljivanja hladnog rata, Peking ubrzava finalizaciju kinesko-iranskog dogovora u vrednosti od neverovatnih 400 milijardi dolara. Ovim ugovorom Peking se obavezuje da u sledećih 25 godina naročito investira u iransku industriju nafte i gasa, transportnu infrastrukturu i vojni sektor. Zauzvrat, iranska teritorija neizbežno postaje „sigurna zona“ za kinesku eksploataciju prirodnih resursa.

Finansijska injekcija u iransku ekonomiju na izdisaju u potpunosti preokreće ravnotežu snaga u regionu. Strategija smene režima u Teheranu putem „maksimalnog pritiska“ postaje neodrživa. Vašingtonu je potrebna široka koalicija u obuzdavanju kinesko-iranskog „marša na Zapad“. Došlo je vreme da glavni američki saveznici u regionu (zalivske države i Izrael) zakopaju ratne sekire i formiraju jedinstveni blok protiv zajedničkog „arhineprijatelja“. U tom kontekstu možemo posmatrati sledeće događaje: 1. Dogovor Ujedinjenih Arapskih Emirata i Bahreina sa Izraelom 2. Propoved imama glavne džamije u Meki „o neophodnosti dobrosusetskih odnosa sa Izraelom i pozitivnom mišljenju proroka Muhameda o Jevrejima“ i 3. Kušnerov projekat „Mirom do prosperiteta“ u vrednosti od 50 milijardi dolara, koji bi trebalo da reguliše odnose Izraela i Palestine.

Uz pomoć hladnoratovske retorike, Sjedinjene Države realizuju davno zacrtanu misiju: formiranje „Novog Bliskog istoka“ u kome će se posredstvom Izraela sprovoditi potpuna dominacija nad arapsko-muslimanskim svetom, a palestinsko pitanje držati po strani. Geoekonomski cilj jeste izgradnja železničkog „kontinentalnog mosta“ između Haife i Dubaija pod nazivom Trans-arabijski koridor. Povezujući se sa EU na severu i Indo-pacifikom na istoku Trans-arabijski koridor u perspektivi bi trebalo da postane američka alternativa kineskom Putu svile.

Sa druge strane, Kina se posredstvom Pakistana i Irana približava isturenim NATO granicama u Turskoj. Bliski istok se de li između dve supersile na „zone vitalnog interesa“ pomoću kojih se monopolizuje korišćenje prirodnih resursa i ostvaruje potpuna kontrola. Razoren Irak po uzoru na podeljenu Nemačku postaje glavna pozornica koju prekraja „gvozdena zavesa“ od Nagorno-Karabaha na severu do Persijskog zaliva na jugu. Fizička podela Bliskog istoka stoji u pozadini rasplamsavanja jermensko-azerbejdžanskog konflikta.

Preuzimanjem kontrole nad spornim teritorijama Baku se potajno nada kolapsu jermenske državnosti i teritorijalnom povezivanju sa Turskom, preko Autonomne Republike Nahčivan.  U tom slučaju Ankara bi posredstvom „mlađeg brata“ formirala poluprsten na severozapadnoj granici Irana kao geografski preduslove za spuštanje severnog dela „gvozdene zavese“. Podržavajući Baku, Izrael i Turska kao eksponenti američkih geostrateških interesa svesno dolivaju ulje na vatru. Sa druge strane Iran šalje svoje tenkove u neposrednu blizinu konflikta i podržava Jerevan zbog obezbeđivanja „slobodnog koridora“ u pravcu Kavkaza. U nadi da azerbejdžanska ofanziva neće preći „crvenu liniju“, Rusija se za sada drži nesvrstano kako bi zadržala prijateljske odnose sa obe zaraćene strane.

Čvrsto rusko uporište u Siriji projektuje hladnoratovsku anomaliju. Suprotno blokovskim tendencijama vlasti u Damasku u koordinaciji sa Moskvom pokušavaju da postignu kompromis sa svim učesnicima sirijskog konflikta. Međutim, turska okupacija severnih teritorija, izraelsko neprekidno bombardovanje, američki „Zakon Cezar“, koji podvrgava sankcijama svako fizičko i pravno lice koje posluje sa Asadovim režimom, obesmišljavaju pregovaračke napore. Bez obzira na vojno povlačenje iz Sirije, Vašington nastavlja rat drugim sredstvima jer postratovska rekonstrukcija Sirije remeti planove o formiranju jedinstvenog izraelsko-arapskog bloka. Uprkos humanitarnoj katastrofi i velikom riziku od ratnih recidiva, Evropa ostaje nema na pozive Moskve za pomoć u obnovi Sirije. Ni posle deset godina, bitka za Siriju još uvek nije završena.

Evropa u nokdaunu

Baš kada je Stara dama, posle neprospavanih bipolarnih noći, lagano krenula da tone u kineski san o globalnoj harmoniji, a obnova drevnog Puta svile najavila kontinentalno povezivanje dva najveća tržišta Evroazije, prekookeanski partner uključio je alarm za buđenje.

Pariz, Berlin, Varšava i drugi imaju različite vizije u kom pravcu treba razvijati odnose sa Pekingom, ali u trenucima tektonskih geopolitičkih potresa očuvanje EU konstrukcije ostaje prioritet. Civilizacijska solidarnost preovladava nad partikularnim, nacionalnim interesima. S tim u vezi, inicijativa nemačkog ministra spoljnih poslova za jedinstvenu strategiju unutar EU u odnosima sa Kinom izgleda realistično.

Nova strategija EU prema Kini rukovodiće se prevashodno interesima Sjedinjenih Država imajući u vidu da Vašington posredstvom NATO-a drži najjače karte za podrivanje evropskog jedinstva. Transformacija EU u samostalnog geopolitičkog igrača daleko je od realizacije. Početak hladnog rata EU dočekuje ušuškano, pod bezbednosnim kišobranom NATO pakta, kao deo monolitnog bloka usmerenog protiv Istoka. Zvanični dokumenti EU u kojima Kina figurira kao strateški rival, zabrana kineskih telekomunikacionih kompanija, ekonomska diversifikacija iz Kine u pravcu Indije i Indonezije idu u prilog ovakvim tvrdnjama.

Pozitivna strana evropsko-kineskog zaoštravanja jeste popuštanje pritiska na Rusiju. Sankcije EU povodom postizbornih dešavanja u Belorusiji uperene protiv deset državnih službenika nisu čak ni simbolične, one su marginalne. Za razliku od Istočne Evrope (isturenog odeljenja NATO-a), Zapadna Evropa (Pariz i Berlin) nije preterano zainteresovana za destabilizaciju političke situacije u Belorusiji. U poređenju sa „Majdanom 2014“, klima za demokratsku tranziciju uz očuvanje geopolitičkog kontinuiteta mnogo je povoljnija. Ukoliko ne planira da Belorusiju pretvori u naslednu monarhiju, Lukašenko bi trebalo da iskoristi dobru priliku.

U kontekstu hladnog rata insistiranje na ruskoj vojnoj intervenciji u Belorusiji može se protumačiti kao stezanje obruča oko Ukrajine i razgraničenje Evrope u duhu pakta Molotov-Ribentrop. Podrška zvaničnog Pekinga „Lukašenkovoj borbi protiv Zapada“ daje vetar u leđa Kremlju za realizaciju takvog scenarija. Međutim, rusko-beloruske „nasilne integracije“ oterale bi EU u čvršći zagrljaj Sjedinjenih Država u kome bi se Poljska najlagodnije osećala. Nestabilna EU konstrukcija, polarizovana i bezbednosno zavisna, primorava Kremlj na „strateško strpljenje“. Uzimajući u obzir ekonomsku ranjivost i trgovinsku zavisnost od Kine, posledice hladnog rata najviše će se odraziti u Evropi. Rusija se mora pozicionirati kao stabilan oslonac u kritičnim trenucima koji dolaze. To je jedini način da se podstakne EU emancipacija od evroatlantskog identiteta.

Naglo otopljavanje odnosa malo je verovatno, ali u ovom trenutku sasvim je dovoljno ako je zenit rusko-evropskog sukoba prevaziđen. Promocija i izvoz politike nesvrstanih, sa akcentom na Belorusiju, kasnije i na Ukrajinu može rezultovati smanjivanjem tenzija na istočnim granicama Evrope. Time bi se stvorio prostor za konvergenciju interesa i smanjio uticaj Sjedinjenih Država. U krajnjoj istanci interes Rusije je neutralna i demokratska EU kao sastavni deo buduće policentrične Evroazije.

Bitka stoleća: neutralnost VS nesvrstanost

Hladni rat pokazao je da neutralnost i nesvrstanost imaju dosta dodirnih tačaka, međutim, njihove teorijske osnove o kojima je pisao profesor Ranko Petković različite su prirode.[11]  Neutralnost je ponikla na zapadnim tradicijama, dok nepristrasnost pripada jednom novom tipu civilizacije formiranom posle  Drugog svetskog rata.

Nepristrasnost predstavlja autentičan izraz nezapadnih naroda u njihovim antikolonijalnim stremljenjima, „sveobuhvatan program transformacije na miroljubivim, demokratskim i progresivnim osnovama“.[12] Pokret nesvrstanih nije individualna već kolektivna akcija u pravcu rešavanja gorućih problema, pravedne raspodele i jednakosti unutar međunarodne zajednice. Za razliku od neutralnih država u kojima dominira liberalna demokratija, među nesvrstanima preovlađuje sloboda političko-društvenog uređenja na osnovama specifičnog kulturno-istorijskog konteksta.

Neutralnost Švajcarske, Austrije, Švedske i Finske sastavni je deo ideološkog pojma Zapada i deo kapitalističkog establišmenta. One su prevashodno zainteresovane za održavanje postojeće ravnoteže snaga. Neutralne zemlje su visoko razvijene, u znatno boljem ekonomskom položaju od ostalih, nezapadnih zemalja. Vrlo često je neutralnost izraz spoljnopolitičke nemoći, otuda proizilazi pasivna pozicija i navodna nezainteresovanost za međunarodne sukobe. Suprotno solidarnosti, neutralne zemlje na prvo mesto stavljaju egoistični nacionalni interes. Kao u slučaju Jugoslavije pred Drugi svetski rat, neutralnost vrlo često simboliše nametnut stav, dok nesvrstanost predstavlja izraz slobodoljubivih stremljenja i „savest čovečanstva“.

Razlika između neutralnosti i nesvrstanosti najbolje se reflektuje na primeru Beograda. Prestonica, koja je Pokretu nesvrstanih ugradila temelje na konferenciji u Beogradu 1961. godine, slučajno ili ne, postala je prva meta unipolarnog poretka. Socijalistička Jugoslavija  čvrsto je stajala na pozicijama nezavisnosti i nesvrstanosti. Okupirana i razbijena, petooktobarska Jugoslavija odriče se svoje prošlosti i po uzoru na ostale evropske države opredeljuje se za neutralnost ali se proces dezintegracije ne zaustavlja. Srpski zvaničnici neutralnost male enklave unutar NATO-a proglašavaju spoljnopolitičkim prioritetom, zaboravljajući reči čuvenog sovjetskog diplomate Maksima Litvanova:

 „Neutralnost je sredstvo za uspavljivanje, priprema za samoubistvo“.

U nadolazećoj hladnoratovskoj eri neutralnost neće biti dovoljna za dugoročno očuvanje vanblokovskog statusa. Uprkos vladajućem diskursu Srbija treba da bude svesna sopstvene istorijsko-političke težine kao de facto i de jure naslednica osnivača Pokreta nesvrstanih. Bivši predvodnik i koordinator, iako trenutno u statusu posmatrača, imaće priliku da na jubilarnoj sednici nesvrstanih povodom 60 godina postojanja uputi javni poziv Moskvi za priključivanje Pokretu. Beograd bi na taj način autorska prava na lidersku ulogu simbolično ustupio Moskvi odužujući se za spasonosno savezništvo u proteklim decenijama. Ukoliko Rusija prihvati poziv, Pokret nesvrstanih poprimio bi jednu novu dimenziju, a Srbija i svet dobili efikasan mehanizam za suprotstavljanje hladnoratovskim tendencijama.

Jedini način da čovečanstvo prebrodi apokaliptične najave jeste da međunarodni sistem iz hladnog rata izađe bez pobednika, preobražen u jedan novi poredak koji neće biti uspostavljen na Hobsovom principu „rata svih protiv svih“ i čiji će glavni zadatak biti efikasnija eksploatacija prirodnih resursa, ne u korist krupnog kapitala i vojno-obaveštajnih centara moći, već na dobrobit svih ravnopravnih naroda planete Zemlje. Reanimacija doktrine nesvrstanih samo je jedan mali ali simbolično značajan korak u tom pravcu.

Koliko su nam Jermeni bliski, saznajte OVDE.

Izvor: Stanje stvari