Poznati glumac, reditelj, scenarista, muzičar, a nekad i kolumnista Nikola Pejaković ima toliko zanimanja, tako da ćemo ih sve objediniti jednom rečju – umetnik. On kaže da mu korona nije promenila životne navike, već je samo ubrzala preseljene na selo, koje je planirao još odavno. Pored aktuelne pandenmije, umetnik je pričao o počecima svoje karijere, sudbini jedne njegove uloge, kao i svim granama umetnosti kojima se bavi. ističući da bi kolumnista bio opet samo ako bi imao ko to da plati.
Pošto ste vi jedan svestran umetnik – bavite se muzikom, reditelj ste, scenarista, pa i glumac, koje vam je od svih zanimanja omiljeno i zašto?
– Radim ono za šta dobijam novac, platu. U svemu tome, muzika jeste nešto što čoveka najviše usreći i obnovi, ali svaki posao traži ozbiljnost, posvećenost. Zanatska etika se podrazumeva i nedopustivo je raditi bilo šta bez potpune predanosti.
Sećate li se prve uloge, angažmana?
– Da, bila je to tv drama “Apstinenti”, na TV Beograd.
Koji vam je najupečatljiviji projekat na kojem ste do sada radili?
– Teško mi je odgovoriti na to pitanje. Bilo je snimanja koja su, zbog objektivnih okolnosti, bila drugačija, kao “Lepa sela”, ili imala neku svoju ludu dinamiku kao “Složna braća”… Ali, ja lično, nemam favorita.
Uskoro će biti 13 godina otkako je izašla prva epizoda serije “Vratiće se rode”. Da ste sad, u ovom vremenu radili scenarijo za tu seriju, šta bi bilo drugačije?
– Ne znam, ne mogu to ni da zamislim.
Replika koju je Čorba izgovorio u seriji “Složna braća” i dalje živi u svakodnevnim situacijama “Ne može to bez kabla”. Možete li malo prokomentarisati tu ulogu?
– Ta uloga nije postojala na početku snimanja. Zbog nekih okolnosti, da ne ulazim sada u detalje, nevažno je, morali smo da ubacimo lik koji će da pomogne da se radnja oko same kafane pojača i obogati. Pošto sam ja svakako, kao režiser, bio na snimanju non-stop, odlučio sam da igram i tako je rođen Čorba.
Iako je Dorijan potpisao pakt s đavolom, Kolja je ostao dosledan sebi. Da li je važnije biti duhovno ili materijalno sit? Može li se postići i jedno i drugo ili su ova dva pojma dijametralno suprotna?
– Mislim da je važno biti duhovno stabilan. Duhovno sazrevanje čoveka, preduslov je svemu drugome. Promene koje nastaju u tom sazrevanju, konačno oblikuju njegovu ličnost. A za umetnika je vrlo važno da ne pomeša umetnički život (traganje, kreativni proces, kopanje po sebi) i duhovnost. Iako se ponekad dodiruju, te dve aktivnosti moraju da budu odvojene.
Pošto ste svojevremeno svoj muzički pravac nazvali “Pornosoul”, možete li nam objaniti zašto ste izabrali, odnosno stvorili baš takvu reč?
– Kao što je samo ime – Kolja i Smak Belog Dugmeta bila šala, rezultat popodnevnog tulumarenja mog pokojnog prijatelja Marka Glušca i mene, tako je i “Pornosoul” proizvod slične akcije… Ništa ozbiljno.
Da li vam je vaš život inspiracija pri stvaranju vaše umetnosti?
– Delimično, jeste, naravno. Mada, reč inspiracija nije potpuno tačna, odnosno, prikladna. Umetnik je samo provodnik i sve ono vredno u umetničkom delu, nije njegovo. On je tu, zaista, samo šljaker, fizikalac. Duh dela; ono istinito, uzbudljivo, jedino vredno – od Boga je. Verujte mi da je tako, ovo nije puka fraza, niti bogomoljačko naklapanje.
Rekli ste da vam je pravoslavlje pomoglo u periodu života kada ste dotakli dno. Šta mislite – da li vera može pomoći mladima i danas, ili je sada neko drugačije, gore vreme?
– Vera je sve, i za sve, i za sva vremena. Hristos je Život, Istina i Put. Nemam tu šta da dodam više, sve je jasno kao beli dan…
Nedavno ste rekli da ćete da odete na selo. Da li ste se već preselili ili tek planirate?
– Radim na tome. Važno je stvoriti uslove za život na zemlji, stvoriti uslove da i vi i vaša porodica možete da odete i stanete bosim nogama na travu, dišete svež vazduh i spremni dočekate novo doba koje je tu, iz ugla.
Jeste li se na taj korak odlučili zbog korone, ili ste to planirali odavno?
– Planirali smo to, odavno, ali je korona ubrzala proces i hvala joj. Korona otkriva svu besmisao našeg načina života; jednog malograđanskog, provincijskog, skorojevićkog obožavanja asfalta. To vam je kad gladni proleteri dođu u grad, pa ih ne možeš ni motkom oterati. Jednom kad se uhvate betona, ne puštaju, misleći da je to mera uspeha. Poslednja faza jedne trule civilizacije.
Kako se snalazite sad u ovom vremenu pandemije? Da li je korona uticala na neke vaše životne navike?
– Ne. Živim isto kao i pre. U dlaku isto.
Kakve su vaše pretpostavke – hoće li nakon pandemije svet biti drugačiji?
– Verujem da hoće. Da li će biti dovoljno drugačiji – neće. Kao što reče jedan čovek – Svaki dan je važan, molite se, ljudi, jer ovaj svet klizi u propast.
Pre skoro deceniju ste pisali kolumnu za Glas Srpske. Hoćete li opet pisati za novine, ili ste nakon loše shvaćenog teksta o mešovitim brakovima definitivno odlučili da svoja viđenja ne iznosite na takav način, u takvom obliku?
– Kolumne su teška forma, nezhvalna. Tera vas da se pravite pametni, da ne sumnjate u sebe i svoje stavove, a to je odlika budala. Možda bih i pisao, kad bi se našao neko da to plati.
Da se ne bavite muzikom i filmom, da li biste bili slikar, ili nešto drugo?
– Ne znam… U ovim godinama, nemam nikakvih ambicija. Ambicije su za one koji prebivaju u zabludi. Želim samo da moja porodica i ja živimo mirno i u relativnom blagostanju, odnosno, blagom stanju.
Šta bi mali Kolja rekao sadašnjem Kolji? Da li bi bio ponosan na njega ili bi ga grdio?
– Rekao bi mu: Gluplji si nego što sam mislio da ćeš biti. Al, ajde, šta je – tu je…
Amerikanac razvio srpsku trobojku i kaže da za to ima dobar razlog! Više o tome OVDE.
Izvor: nova.rs
