Piše: Dragomir Anđelković
Engleska je već u 17. veku uspostavila svoja uporišta na teritoriji današnje Indije, ali njeno osvajanje tog i susednih prostora postalo je intenzivno tek krajem 18. stoleća. No proći će još sto godina dok jednim aktom britanskog parlamenta ne bude precizno definisano šta se podrazumeva pod pojmom „Britanska Indija”. Tu su bile uvrštene, kako teritorije današnje Indije, Pakistana, Bangladeša i Burme kojima je direktno vladao engleski guverner (prozvan zbog značaja vicekraljem), tako i oblasti kojima je posredno upravljao.
Britanci su tako jasno pokazali šta zapravo misle o više stotina nominalno nezavisnih država, kojima su naizgled vladali lokalni poglavari, a koje su bile izmešane sa teritorijama pod neposrednom vlašću guvernera. Za njih su to bile samo kolonije, iako ih nisu tako nazivali. U vezi s njima upotrebljavana je kovanica „suverenitet šahovske table”. Drugim rečima, prema liderima tih zemalja britanski administratori protokolarno su se odnosili kao da su suverena vlast. U praksi su ih tretirali kao pione. Od njih se očekivalo da izvršavaju naređenja protektora, a ako to nisu činili na adekvatan način, onda su smenjivani i na njihovo mesto su dovođeni drugi članovi dinastije, spremniji da glume „nezavisnost”.
Na isti način su neki zapadni centri moći zamislili i poratnu Bosnu i Hercegovinu. Ona je u Dejtonu definisana kao demokratska zajednica dva ravnopravna entiteta i tri konstitutivna naroda. Visoki predstavnik je dobio ovlašćenja da nadgleda i podržava implementaciju mirovnog sporazuma, ali ne i da menja dogovoreni ustavni okvir. Za to nije imao ni odgovarajuće poluge moći. Međutim, krajem 1997. dobio ih je, iako na pravno sumnjiv način. Naravno, nije rečeno da su opresivni mehanizmi instalirani radi promene Dejtona, već naprotiv, u cilju njegovog učvršćivanja. Ali jednom kad ih je dobio, mogao je da ih zloupotrebljava. To je i činio kao nekadašnji britanski kolonijalni guverneri u Indiji, po modelu „suvereniteta šahovske table”.
Građani BiH entiteta i dalje su birali vlast, ali nad njom se nadvila čelična ruka samozvanog stranog gospodara. Ona je uručivala naređenja, pritiskala, smenjivala, pa i hapsila. Tako je oko 70 ovlašćenja potvrđenih u Dejtonu oteto Republici Srpskoj. Sarajevo je stavilo pod svoju kontrolu vojsku, obaveštajne strukture, kontrolu granice, deo poreskih prihoda i još mnogo toga što mu ne pripada. Politika visokog predstavnika i njegove administracije (OHR) svela se na nastavak onoga što je radio Alija Izetbegović s namerom da bude stvorena unitarna država pod kontrolom muslimana, u kojoj bi Srbi i Hrvati bili obespravljene nacionalne manjine. Samo što se od kraja 20. veka to radilo sredstvima mirnodopske agresije, a ne oružjem, kao što je neuspešno ranije pokušala sarajevska klika.
Logično je da se upitamo zašto zapadne strukture koje rade za Sarajevo rečeno nisu pokušale da nametnu 1995? Odgovor je prost: Srbi su tada još bili koliko-toliko složni i organizovani da brane svoje vitalne interese. A NATO ne želi da izlaže riziku sopstvene snage. Zato je u narednim godinama akcenat stavljen na izazivanje sukoba između raznih činilaca u okviru srpskih vojnih i političkih struktura u RS, te njih i vlastodržaca u Srbiji. Brzo se pokazalo da pristup zavadi pa vladaj daje rezultat. Srpski odbrambeni potencijali su bili paralisani, a kolonijalni upravnici su otvoreno zaigrali na muziku Alije Izetbegovića i njegovih naslednika.
Tako je bilo do 2006, kada je Dodik ojačao i preuzeo vlast bez potrebe da se dodvorava strancima. Brzo posle toga ušao je u konfrontaciju s visokim predstavnikom i uspeo je da ga obuzda. Nije mogao da pokupi već prosuto mleko, ali je onemogućio da se ono i dalje izliva na srpsku štetu. To stanje, uz sav bes onih koji snuju centralizaciju BiH, ostalo je na snazi do danas. Ali da li će i ubuduće biti tako? Očito je otpočela nova ofanziva protiv RS. Namera je da Srpska bude gurnuta u vir unutrašnjih sukoba, čime bi bilo omogućeno definitivno anuliranje dejtonskog poretka. To nemamo pravo da dopustimo. Ni kad je reč o našem narodu u RS, ni nama u Srbiji. Legitimne političke nesuglasice su jedno, a bilo čije antinacionalno delovanje, makar i posredno, sasvim je nešto drugo.
Da ono ne bi kulminiralo bitno je što pre da se oficijelna Banjaluka i Beograd usaglase oko principa na osnovu kojih bi se energično delovalo radi odbrane izvorne Republike Srpske, te da onda oni budu ponuđeni svim akterima na političkoj sceni s obe strane Drine. Ti principi moraju da budu ofanzivni, usmereni ka ukidanju kolonijalne uprave nad BiH. I oko toga ne sme da bude lično-partijskog kalkulisanja. Ko to bude činio jasno će priznati da je puki eksponent inostranih okupatora. U okolnostima kad su se skoro svi kolonijalni džepovi Afrike i Azije oslobodili stranog jarma, krajnje je vreme da to učine i građani RS, pa i cele BiH. To je koliko nacionalno, toliko i demokratsko pitanje. Niko nema pravo da deo evropskog prostora tretira kao krunsku koloniju iz mračne epohe rasizma i kolonijalizma.
Da li je fabrika '’Zastava oružje'’ na prodaju, saznajte OVDE.
Izvor: Politika
