Očigledno je da se sistematski radi na osiguranju saobraćaja, koji će se nastaviti nakon što se saobraćajnica potpuno deblokira.
Napredovanje uglavnom predvode snage 25. divizije sirijske vojske, bivši „Tigrovi“ generala Suheila Al-Hasana, koji su juče oslobodili kompleks Ikarda i mesto i brdo Al-Eis, zapadno od grada Hadera, gde su stacionirane iranske snage.
Ostaje da se očisti put severno od Ikarde do stambenog kompleksa Rašedin 4, zapadno od Alepa, gde su raspoređene jedinice libanskog i iračkog Hezbolaha. Juče ujutro su se urušile sve linije odbrane terorista, čiji su komandanti, kako se čini prema snimcima objavljenim na internetu, bacili u bitku poslednje snage, mladiće od nešto više od dvadeset godina, bez posebnih vojnih veština i ratnog iskustva.
Ipak, ovo je poslednji ozbiljan zadatak u ovoj fazi, pre svega zbog činjenice da se s Turskom ne može postići ozbiljan dogovor, a Rusija ne želi popustiti zbog ubistva svoja četiri pripadnika specijalnih snaga, koje su ranije ovog meseca u zasedi na severu Sirije ubile proturske islamističke milicije.
Turci očito grade novu demarkacijsku liniju, koristeći snage dovedene u Idlib za postavljanje novih promatračkih punktova. Međutim, kako se već pet većih takvih turskih utvrda našlo iza linija sirijske vojske i zavise o dobroj volji ruskih snaga, to što su Turci trenutno u Taftanazu i što će izgraditi još jedno ili dva promatračka mesta, ne znači ništa.
To je primetno i u retorici Ankare. Pretnji Siriji “da se odmakne od turskih promatračkih mesta”, sada su se pretvorile u pretnje “ako napadnete, mi ćemo odgovoriti” ili “ako nas zaustavite u pokretu trupa oko Idliba, mi ćemo odgovoriti”. To ukazuje da je Turska de fakto priznala prelazak autoputa M5 pod Asadovu kontrolu. Sada se, barem za ovu klauzulu iz Sporazuma iz Sočija, niko ne mora brinuti, jer je deblokadom skinuta s dnevnog reda.
Sada ostaje pitanje drugog dela sporazuma, koje se tiče autoputa M4 Latakija-Alepo.
Iako je ova faza kampanje u Idlibu počela sredinom decembra, kopneni napredak je počeo 24. januara. Nakon što se uzme i očisti ovaj komad teritorije, koji s ranije oslobođenim područjima, Abu Duhurom, severom Hame i južnim Idlibom, čini 45% teritorije „Velikog Idliba“, koji je bio predmet Sporazuma iz Sočija, najverovatnije ćemo videti operativnu pauzu u vojnim operacijama.
Teroristi su pokazali da su iscrpili svoje borbene sposobnosti i ne mogu zadržati nadzor nad ovim područjem. Saudijski klerik i duhovni vođa Al-Nusra Fronta, Abdula Al-Muhaysini, plačući optužuje „braću i saveznike“ za izdaju. Misli li na Rijad, Tursku, Katar i SAD i evropske zemlje, ili na sve zajedno, nije precizirao.
Trenutak istine
Nakon poraza sirijskih i međunarodnih terorista u Idlibu i nakon oslobađanja velikog središta provincije, grada Sarakiba, glavnog putnog središta na raskršu glavnih ruta M4 i M5, front militanata u pokrajini urušio se na mnogim mestima, a porodice terorista su krenule prema turskoj granici.
Vojnotehnički i ljudski resursi preostalih grupa u Idlibu se troše. Neki od njih beže u Tursku, neki su već prebačeni u Libiju. “Najtvrđi“ i dalje drže front ispred Alepa, ali je juče i ta linija fronta urušila, a provladine milicije iz Alepa se kreću prema jugu duž magistrale M5, gurajući liniju fronta dalje od grada. Na samoj liniji fronta su se godinama vodile žestoke borbe u nedovršenim, gotovo novim stambenim blokovima Rašedin, koji su pretvoreni u ruševine. Čini se da sirijska vojska želi da u te zgrade uđe što više terorista, kako bi ih, da koristimo vojnu terminologiju, sravnile sa zemljom, zajedno s „neprijateljskom živom silom“.
Sada su teroristi koji su zauzeli ovaj deo Sirije, iza kojih stoje Turska, Izrael i Sjedinjene Države, prešli su na direktnu agresiju. Turska ilegalno šalje svoje trupe u susednu zemlju, postavlja promatračke punktove i pokušava blokirati putove bez koordinacije ni s Rusijom ni sa Sirijom. Odvija se stvarna vojna okupacija sirijske teritorija od strane Turske.
U isto vreme izraelski avioni bombarduju civilnu vazdušnu luku Damask u trenutku dolaska velikog putničkog aviona, čime su ugrozili živote skoro 200 ljudi.
Na severu Sirije su Amerikanci ilegalno su rasporedili svoje vojne baze i kradu sirijsku naftu.
(Stanje u Idlibu 9. februar, Foto: South Front)
Događaji u Siriji, koji su započeli pokušajem “revolucije” 2011. godine, koje su podstaknuli SAD, Izrael, Turska i zemlje Persijskog zaliva, za cilj su imali uništenje Sirije kao snažne i nezavisne države, plus što je svaka od zemalja antisirijske koalicije imala svoje interese. Turska je namera bila oduzimanje severnih sirijskih teritorija. Izrael želi maksimalno oslabiti vojni potencijal Sirije, a zemlje Persijskog zaliva i Sjedinjene Države pokušale su zauzeti naftna polja i izgraditi naftni i gasni koridor od Persijskog zaleva do Sredozemnog mora.
Rusija je kasnila i intervenisala je nakon četiri godine od početka agresije na Siriju, ali je, zajedno s Iranom i Hezbolahom, uspela spasiti sirijsku državu.
U Siriji su se Rusija i Iran direktnom intervencijom suočili s dobro organizovanim terorističkim organizacijama, koje su imale ogromnu inostranu podršku. Štoviše, tokom operacije u Siriji je Rusija pretrpela gubitke, ali nije mogla adekvatno odgovoriti na ove neprijateljske akcije.
Turska je nekažnjeno oborila ruski avion. Rusija je bila napadnuta, a nakon izvinjenja i priznanja krivice, što je Erdogan uspeo nekako promumljati, Turska je pod svoju kontrolu stavila veliki deo severne Sirije.
Ista stvar dogodila se u sirijskoj pustinji, gde su SAD zajedno s Kurdima zauzeli severoistok zemlje, gde kradu sirijsku naftu i pokušavaju sprečiti ruske patrole, ne obraćajući pažnju ni na Sirijce ni na Ruse. To se sve događa uprkos činjenici da je prisutnost Amerikanaca u Siriji apsolutno ilegalna, dok su ruske trupe u Siriji tamo na zahtev sirijske vlade i u skladu s rusko-sirijskim sporazumom o prijateljstvu i saradnji.
Ni Izrael nije bolji. Kriv je za obaranje ruskog aviona Il-20 u kojem je ubijena posada.
Protivnici Rusije i Sirije sada su zemlje koje su spremne ići na maksimalno pogoršanje odnosa s Moskvom. Ali svi ti “lukavi planovi” sada ne rade i neće ni raditi. U ovoj situaciji Rusiji ide u prilog što se s Moskvom niko neće ništa dogovoriti. Rusiji je odavno objavljen rat do uništenja i ne može biti mira. Od Rusije se očekuje samo predaja.
Trenutni stil delovanja ruskog vođstva je pokušati izvršiti pritisak da se nešto dogovori i izbeći stvarni sukob. Konačno, Vladimir Putin je rekao kako ruski narodi mrze rat i pokušaće ga izbeći po svaku cenu, ali ne po cenu poniženja.
Sada u Siriji za Rusiju dolazi trenutak istine. Stalno oslobađanje sirijske teritorije od turskih i američkih okupatora će neizbežno dovesti do nasilnih sukoba s tim zemljama. Ako ruski politički vrh nije spreman za ovaj sukob i nije spreman upotrebiti vojnu silu ne samo protiv militanata, već i protiv agresorskih država, tada će cela sirijska kampanja, sva ruska politika poslednjih godina rezultirati političkim kolapsom. Ako ne postoji politička volja za korištenje sile, nijedna hipersonična ili interkontinentalna raketa tu neće pomoći i pretvoriće se u obično gvožđe. Iran, zemlja manjih resursa i sa slabijom vojnom tehnologijom od Rusije, ne boji se odupreti Amerikancima u njihovim pokušajima da unište njihovu zemlju.
NJihovo vodstvo je pokazalo i pokazuje čeličnu volju i Amerikanci su se povukli. Upravo to će Rusija uskoro morati učiniti u Siriji, jer Turci, Amerikanci i Izraelci u politici razumiju samo silu. Pred ruskim vodstvom je vrijeme za donošenje važnih vojnih i političkih odluka i moglo bi se reći da je vrijeme trenutka istine. Konačno, upozorenje je poslano. Turskoj su izravno na optužbe odgovorili Lavrov i Putin, a neizravno rusko zrakoplovstvo koje i ovog trenutka podržava sirijsku kampanju u Idlibu. Izrael je također optužen iz Moskve da se opet skrivao iza putničkog zrakoplova, kako bi bez opasnosti raketirao Damask. Sirijsko vodstvo u tom smislu nije reklo ništa i sve je prepušteno Rusiji. SAD su upozorene na izvanrednoj sjednici Vijeća sigurnosti o situaciji u Siriji, gdje je ruski predstavnik Vasilij Nebenzja, koji je na „argumente“ zapadnih predstavnika da u Idlibu stradavaju samo civili rekao da sluša „farsu farizeja“ i da se masakr mora završiti, zlikovci će dobiti ono što zaslužuju, civili će se spasiti, a poslijeratna Sirija će trebati radne ruke da zaliječi rane, a tada će joj dobro doći svaki građanin.
Pročitajte OVDE šta se dešava u Sarakaibu.
Izvor: logicno. com/N. Babić
