Piše: Boško Ćirković Škabo
Završavanje maratona kao nekakav cilj sam utripovao relativno kasno. Ne sećam se tačno kada i kako. Ali definitivno se zacementirao 2003. Godine. U magazinu „Sors“ sam pročitao daje Paf Dedi istrčao njujorški maraton a baš nisam gotivio njegovu komercijalnu muziku i pozerski nastup. Klasičan kompleks, stara boljka dece devedesetih. Ubrzo je po raznim američkim publikacijama eksplodrialo Didijevo loženje kako je grčevito više od pola trke ali su čelična geto volja i redovan trening sa dvestotinehiljada dolara godišnje plaćenim ličnim fitnes trenerom urodili plodom. Istrčao je i prikupio dva miliona dolara za decu bez roditelja.
Beogradski maraton (Foto: Privatna arhiva)
U kraju tada nismo znali šta je lični trener. Pumpali smo benč i biceps i redovno preskakali noge. To smo zvali bodibilding, fitnes je zvučalo kao nešto za devojčice. Klasičan kompleks, stara boljka dece devedesetih. Vrlo smo dobro znali da smo u getu proveli svo vreme od krvavog raspada SFRJ do početka novog milenijuma... Ali dva miliona za decu su zvučala kao potez vredan svakog poštovanja. Godine su prohujale i Beogradski sindikat je postao nešto više od Pafija, samo u srpskim okvirima. To je podrazumevalo mnogo manje para, mnogo više cimanja sa moćnicima. i iskrene himanitarne akcije. Meni je zbog toga srce bilo i ostalo punije od bilo kog sefa u koji bi Didi mogao da strpa namlaćene dolare.
Neko veruje u slučaj, neko u Boga, ali svakako nisam ja složio sled događaja koji su se odigrali tačno na desetu godišnjicu pomenutog njujorškog maratona. Naime, moj prijatelj Sale Ejndžel je tada počeo da trči i sa ekipom „Bel hospis“, koja je spremajući se za trčanje polumaratona skretala pažnju na skupljanje sredstva za plaćanje patronažnih sestara za obolele od raka. Sale i ja smo ranije zajedno bildovali, pa me je navlačio iz tog humanitarnog ugla da bi imao s kime da ide na trkačke treninge. Setio sam se da mogu da dođem do čelnih ljudi Beogradskog maratona preko porodičnog prijatelja Bate Đorđevića. Rezon mi je bio prosto da proverim šta je taj „Bel hospis“... I tako se ceo Beogradski sindikat nađe uvučen u intrigu oko potenciajalnog preuzimanja organizacije maratona od strane tadašnje gradske vlasti, začinjenu prilično visokoprofilnom humanitarnom akcijom „Trčim za Život“ (u organizaciji BS, h.o. „Život“ i BG maratona, uz ozbiljnu finansijsku i logističku podršku firmi „Skip intro“ i „Sport vižn“).
Elem, ja sam se pojavljivao na nekim konferencijala za štampu. Kritikovao sam alave moćnike, promovisao humanitarnu akciju i najavljivao da ću trčati predstojeći polumaraton. Jedini problem je bio što se nisam pojavljivao ni na kakvim trkačkim treninzima. Štaviše, nedelju pre nedelje u kojoj se održavala trka sam proveo sa drugarima u Moskvi. Tamo sam se (da se politički korektno izrazim) baš slabo odmarao, hidrirao i zdravi hranio. Trenirao opet nisam, ako se ne računaju koncert i svakodnevna kilometarska mamurna tumaranja. Tri dana pred samu trku istrčao sam petnaestak kilometara. To je bio moj lični rekord... U pretrčanoj distanci... I u upali mišića... Ali odustajanje nije bila opcija. Klasičan kompleks, stara boljkadece devedesetih.
Beogradski maraton (Foto: Privatna arhiva)
Na dan trke Ejndžel mi je saopštio da me neće čekati ako ne budem pratio njegov „pejs“ (treba li da podvlačim kako nisam imao pojma šta to saopštenje znači?). Reče da se on ipak spremao. Drugari iz grupe su me čekali kod „Moskve“, gde je trebalo da se odigra naš (ispostaviće se tehnički neizvodljiv) nastup. A slučaj ili Bog mi je poslao brata Mandarinu, drugara koji je već ko zna koji put trčao polutku... Lagano... Za svoj gušt. I ne samo da sam bapskim tempom završio s njim pre Saleta (koji je podlegao grčevima po silasku s Brankovog mosta i dovukao se „peške“, par minuta za nama), nego sam u ciljnoj ravnini Ulice Srpskih vladara susreo izvesnog ćelavog tipa, koji me je svim srcem pozdravio i bodrio.
Nikada neću zaboraviti ushićenje koje sam osetio u momentu prolaska kroz taj cilj. Plakalo mi se. Bukvalno nisam mogao da dođem do daha par minuta. Bio sam svestan da nisam uradio ništa nadljudski, usput su me preticale i starije gojazne žene. Ali sam istovremeno bio svestan da sam dao više nego što sam znao da mogu. To me je ispunilo divnim osećajem postignuća, s kojim se čak ni retke pobede u košarkaškim utakmicama koje sam igrao nisu mogle porediti. Tada još nisam bio svestan, ali (iz klasičnog kompleksa) sam nepovratno zavoleo mrsko trčanje. I već tada posvedočio pojam „pošteno“...a da toga nisam bio svestan bar još tri godine.
Sutradan sam dobio mejl od onog ćelavca iz Srpskih vladara. Čestitao mi je, predstavio se kao Dalibor Daničić, trkač i diplomac DIF-a i predočio ideju o grupnim pripremama za maratonsku trku na sledećem Beogradskom maratonu... Neko veruje u slučaj, ja se uzdam u Boga.
Negativan odgovor nije bio opcija…
Predsednik izaziva paniku, dovodi do jednog narazumnog straha! Više o tome OVDE!
Izvor: Pravda
