Piše: Đorđe Mamula
„Junaštvvo je kad sebe branim od drugog, a čojstvo kad drugog branim od sebe“
- Marko Miljanov
Policija je objasnila da niko nije uhapšen, već su samo privedeni. Zapravo da se svima u sred bela dana, samo pričinilo da su oni uhapšeni. Iako je privođenje nekog prinudna radnja, sa ili bez usmenog poziva „za odmah“, kojom se osumnjičeni dovodi sa ili bez primene sile. Na ovakvom obrazloženju bi i Kafka pozavideo, jer kaže : „Zakon ne dozvoljava odbranu, nego je samo trpi.“
Očigledno je da vlast u Crnij Gori ne može da zaboravi litije, a zazire od novih, posle ukidanja vanrednog stanja. Gradilišta po Crnoj Gori su, hvala Bogu, prepuna majstora, radnika, inženjera. LJudi su i po stovarištama građevinskog materijala takođe. Ima posla, a i biće ga, jer građevinarstvo nije izvozna roba, ali razvija 44 privredne grane. Sveta ima u dućanima, samoposlugama, pekarama, ostalim prodavnicama.
Zaradilo se, pa se ima i što potrošiti. Okreće se biznis. LJudi vole životinje, pa i šetaju svoje kućne ljubimce na radost svoju i dece svoje, ali i tuđe. Prosto, ima se može se. Al se u crkvu ne može, iako je to duboka unutrašnja potreba verujućeg čoveka. Ateisti to nerazumeju, procenjuju svakog prema sebi, pa ako ste im slični, sreća vaša, a ako niste, pripazite se od nekih, jer takvi, Boga vide kao konkurenta. Svaki dan, svaki put. A i crkve bi pretvorili u kafane, bilijar sale ili kuglane manje ili veće. Može i u sale za domine. Ili bi ih prodali sa zemljištem i ostalom crkvenom imovinom, što je i uređeno Zakonom o slobodi veroispovesti. Svejedno im je. U neka vremena, crkve i manastiri su bile štale za manju ili veću stoku. Recimo u španskom građanskom ratu, gde je bilo i Crnogoraca, pa su se tom zanatu tamo naučili uz rušenje raspeća, crkava i manastira, zbog čega su Republikanci i izgubili taj rat, jer su Španci, veliki katolici, prezirali i tuđinske i svoje boljševičke horde iz šinjela francuske revolucije.
Tako je eto, dakle, ovih dana Arhiepiskop cetinjski, Mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski i Egzarh sveštenog trona pećkog, gospodin Amfilohije Radović sa nekoliko monaha i sveštenika bio preventivno sumnjiv i priveden-uhapšen u policijsku stanicu, Centar bezbijednosti u Podgorici. Ipak nije mala stvar biti, u tako „sumnjivom“ društvu, sa monasima i sveštenim licima se okupiti u Božjem hramu. Žbiri kažu da je čak bilo sa njima i nešto građana. Naravno, jak povod za opsadno stanje. Posle tri sata su pušteni na slobodu, ali je tužilaštvo nastavilo postupak. Pojavila se i sumnja da je postojala bojazan da Mitropolit bude zaražen korona virusom. Možda inkubacija još traje?
Poslanik Nebojša Medojević je sa suprugom tri nedelje u karantinu zbog nepostupanja po odluci zbog nesprečavanja širenja bolesti. Poslanik Milan Knežević i dalje nosi nanogicu. Još će vlast u Crnoj Gori podići spomenik zahvalnosti virusu Korona, jer im vrši posao oko sprečavanja delovanja i Mitropolita Amfilohija i Demokratskog Fronta.
Manje je poznato, da su otac Mitopolita Amfilohija (svetovno ime Risto Radović; Donja Morača kod Kolašina, 7. januar 1938.) i njegov kum, bili retki, ako ne i jedini ljudi iz Donje Morače koji su odmah posle rata odlazili u crkvu na bogosluženja. Matija Bećković je jednom prilikom svedičio da je, dok su ostali očevi šiljali sinove u narodnu miliciju, Ćiro Radović je svoga sina Rista poslao u bogoslove. Ta razlika nije tako mala za verujuće ljude.
Nekadašnji glavar socijalističke Crne Gore, Blažo Jovanović (Velje Brdo, kod Podgorice, 28. mart 1907. — Igalo, 4. februar 1976.) je pokušao da odvrati mladog Ristu Radovića od odlaska u bogoslove, u vreme kada je Jovanović stanovao u vili pod Goricom, poznatijoj kao Blažova vila, ali se brzo pokazalo da je mladi Risto bio težak pedagoški promašaj Blaža Jovanovića i tadašnje garniture antistaljinističkih staljinista.
A nije sve počelo sa ovogodišnjim litijama i Zakonom o zapravo neslobodi veroispovesti.
Srpska Pravoslavna Crkva se ponovo ujedinila 1920.g.
Prvi udarac SPC je bila smrt srpskog patrijarha Varnave Rosića (Patrijarh srpski Varnava svetovno Petar Rosić; Pljevlja, 10. septembar 1880 — Beograd, 23. jul 1937) Bio je 40. patrijarh Srpske pravoslavne crkve, od 1930. do 1937. godine.
Pokazao se odlučnim i čvrstim prilikom pokušaja stvaranja konkordata između Vatikana i Kraljevine Jugoslavije. Bio je vrlo inteligentan, protiv konkordata, i bio je ubeđen da taj sporazum favorizuje katoličku i islamsku veroispovest na račun drugih verskih zajednica u Jugoslaviji. Umro je sa 57 godina jer je, kako se do danas veruje otrovan.
Tokom Drugog svetskog rata, a prema izveštaju Svetog arhijerejskog sabora Srpske Pravoslavne Crkve sa sednice 27/14 marta 1947.g. održanom u manastiru Rakovica u Beogradu:
od 1941.g. do kraja rata 1945.g., ubijen je 481 sveštenik SPC.
Nemcu su ubili 84 sveštenika, Italijani, 7, Ustaše 171, Bugari 11, Mađari 17, Arnauti 15, Partizani 150, Jugos. Vojska 1941 1, Četnici 14, Nedićevci 2, LJotićevci 2, Englesko američko bombardovanje, 7 sveštenika.
Od 9. Maja 1945.godine, Italijani su ubili jednog, a partizani 63 sveštenika.
Ukupno su partizani pobili 213 sveštenika, dakle više od ustaša. Rušene su crkve i na tim mestima su podizani partizanski spomen-domovi. SPC je oduzeto oko 70.000 hektara zemlje i većina objekata u njenom vlasništvu. Tadašnji patrijarh Gavrilo Dožić ( podržao je 27. Mart) je tokom rata bio interniran u manastiru Rakovica, a potom je sa vladkiom Nikolajem Velimirovićem bio u konc. Logoru Dahau. Posle rata se vratio da „ bi spasao što se spasiti može“ (Dušan Bataković) Nikolaj je ostao u inostranstvu i umro u Americi.
Vodeći teoretičar i duhovnik Justin Popović je izbačen sa Bogoslovskog fakulteta, uz zabranu boravka u Beogradu. Povukao se u manastir Ćelije kod Valjeva.
Sveti sveštenomučenik Joanikije Lipovac (Stoliv, 16. februar 1890. — Aranđelovac, 18. jun 1945.g. je ubijen po naređenju generala Peka Dapčevića i Vladimira Rolovića. O tome je pisao nedavno Dušan Čkrebić, nekadašnji političar. ( „Tužno, to nam ne služi na čast.“)
Hapšenjem je sprečen izbor za patrijarha, Mitopolita skopskog Josifa, antikomuniste, pod optužbom zbog navodne antidržavne delatnosti. Bio je zatvoru bez suđenja, a posle je držan u manastiru Žiča, gde je pušten iz zatvora i bio administrtator eparhije Žičke. Umro je u manastiru Vavedenje u Beogradu 1957.g. On je inače, sa saradnicima napisao „Izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda Svetom Arhijerejskom Saboru SPC o radu od 1941. do 1947. godine“. To je tekst na oko 500 kucanih strana koji svedoči o teškom ratnom periodu i koji je Sabor SPC 1947. usvojio. Taj izveštaj je poslužio kao osnov za ovaj članak.
Posle patrijarha Dožića, umesto Mitropolita skopskog Josifa Cvijovića, izabran je Vikentije Prodanov. ( 1950- 1958). Patrijarh Vikentije je preminuo 5.jula 1958,g., pod navodno zagonetkim okolnostima. Otrovao ga je po svoj prilici jedan trpezarac u trpezarijiji srpske Patrijaršije, u službi tajne političke policijeUDB-e. Službe trovale patrijarhe („Večernje novosti“, 9. mart 2013). Patrijarh je preminuo neposredno posle Sabora, pred koji je odbio da stavi na dnevni red priznanje takozvane Makedonske pravoslavne crkve. Posle Drugog svetskog rata nije mogao da se primi svoje eparhije, zletovsko – strumičke, jer je tadašnja komunistička vlast preko tajne političke policije,UDB-e stvorila nekanonsku tzv. Makedonsku pravoslavnu crkvu, koja do danas nije kanonski priznata. Jedino je priznao Vatikan. Međutim, 2017. godine i pored uspostavljene takozvane Makedonske pravoslavne crkve, Evropski sud u Strazburu priznao je da Skoplje guši verske slobode pripadnika Ohridske arhiepiskopije Srpske Pravoslavne Crkve.
Vladika banjalučki Vasilije je 1953.g. pretučen od grupe policijskih agenata.
U Crnoj Gori je srušen zavetni NJegošev mauzolej i na Lovćenu napravljen novi. Tog leta 1972.g. je srušena crkva Sv. Petra Cetinjskog u kojoj su bili sahranjeni NJegoševi zemni posmrtni ostaci, što je i bila njegova poslednja volja. Ta crkva je bila za Srbe znak istorijske Crne Gore, simbol neponovljive kosovske i nemanjićke tradicije i veliki simbol identiteta. Rušenje NJegoševog mauzoleja je opevao protgesnom pesmom čuveni pisac i pesnik Duško Radović pod naslovom „Veći grob za novu smrt“. Ideja za rušenje mauzuoleja je potekla od Josipa Broza, a realizovala je tadašnja politička reprezentacija Crne Gore u sastavu; organizator Veljko Milatović, i saučesnici Blažo Jovanović, Vladimir Popović, Veselin Đuranović, Vidoje Žarković i Žarko Bulajić. Danas, manje više zaboravljeni krajputaši crnogorske prošlosti, ali i simboli velikog društvenog pada. O čemu su oni mogli da odlučuju profesionalno? Profesor Mihajlo Đurić je takođe osudio čin rušenja kapele, rekavši među ostalim „...mada se može posumnjati u istinsku privrženost NJegošu onih koji su hteli da ga zazidaju Meštorovićevim oklopom“. I za ove reči kažnjen je kaznom zatvora. U rušenju mauzoleja i zidanju „većeg groba za novu smrt“ je učestvovala inženjerijska jedinica i helikopteri JNA. Ministar vojni je bio Nikola LJubićić.
Posle otrovanog patrijarha Vikentija, patrijarh German je došao na tron, tek pošto je poništen izbor episkopa braničevskog Hrtizostoma. Naime, vlastima nije odgovaralo da to bude mlad i veoma obrazovan monah.
Pored toga, vlast se potrudila da u Americi stvori „raskolničku crkvu“, inače bogatu, koju su pomagali emigranti odani kruni Karađorđevića, kako bi SPC u Jugoslaviji ostala bez inostrane ppomoći. I to je otišlo u vetar sa državom koja je sekla granu na kojoj sedi, kada su oficiri naređivali vojnicima da okrenu puške jedni prema drugima. Za čiju slobodu?
Vreme dolaska patrijarha Germana na čelo SPC se poklapa sa vremenom manjka novca u državi. Sve do 1968.g. Jugoslavija ne može da prehrani stanovništvo, pa dobija pomoć od Zapada u hrani. Manjak novca promorava državu da pojača započete veze sa italijanskom mafijom posle rata, Potrebe su narasle pa Ranković i dugovi 1961.g. pojačavaju veze sa mafijom, tačnije sa čuvenim mafijašem Laki Lućijanom, da bi se olakšao put u samoupravvni socijalizam. Tajna politička policija UDBA ulazi u najprofitabilnije poslove sa mafijom: trgovina drogom, zlatom, kafom, cigaretama i alkoholom. To je negde u vreme Prve konferencije nesvrstanih 1961.g. Kada je obavljena priprema za pravljenje Makedonske pravoslavne crkve, u Italiji u Napulju, ministar za spoljnu trgovinu Jugoslavije Nikola Petrović je ugovorio posao otkupa 46 tona konoplje, latinski canabis. U Italiji je trgovina konopljom zabranjena, pa pošto Jugoslavija nije imala para, ministar je dobio kontingent od 40 miliona cigareta koje su prodate na ulicima Trsta ( „Trst je naš“) pa je tim novcem plaćena droga tako došla i na ulice Jugoslavije. To je vreme, kada vlast vraća Miloša Crnjanskog iz Londona, pa u Opatiji, Ivo Robić popularni pevač ustaškog radio Zagreba, peva u hotelu u Opatiji, Rankoviću i Milošu Cenjanskom u prisustvu ambasadora Srđe Price.
Što se položaja crkve tiče, važno je reći da je predsednika Savezne vlade Veselina Đuranovića, (Donji Martinići, kod Danilovgrada, 17. maj 1925. - Podgorica, 30. avgust 1997. ) negde 1978.g. prilikom razgovora, zamolio patrijarh German da ipak utiče kod vojnih vlasti da armija više nepoziva sveštenike o Božiću i Vaskrsu na vojne vežbe, kako bi sa svojim parohijanima bili u hramovima na bogosluženjima i podelili sa njima radost velikih hrišćanskih praznika.
Patrijarh German je i 88 puta pisao molbe za nastavak gradnje Svetosavskog hrama na prosoru koji je nekad bio određen za cirkus „Adrija“, iza čijeg šatora su se nazirali započeti zidovi budućeg Hrama. Ključnu ulogu oko nastavka gradnje Hrama, imao je političar Dušan Čkrebkić.
Osećalo se da vlast gubi i pokušava da povrati izgubljeni uticaj. Ratna politika Miloševića u predvečerje rušenja Berlinskog zida, još nije bila na vidiku.
Crnogorska pravoslavna crkva je registrovana u stanici Narodne milicije.
Epidemija je Božija opomena, pouku moramo izvući! Više o tome OVDE.
Izvor: Pravda
