U početku se tako i ponašao. Pre devet godina, usred građanskog rata u Somaliji, posetio je prestonicu Mogadišu. Bio je prvi strani državnik koji se posle više od dvadeset godina usudio da ode u razoreni grad. Očajnim Somalcima obećao je pomoć i poslao stručnjake da grade ulice, škole i bolnice, što ga je koštalo više od 600 miliona dolara.
Uporište u Africi
Erdoganova pomoć ipak nije bila potpuno nesebična. Somalija raspolaže 1.200 kilometara dugom obalom u Adenskom zalivu, strateški najvažnijem vodenim putem na svetu. U obližnjem DŽibutiju već se ugnjezdila vojska 11 država, pre svega Kine, koja ima sopstveno utvrđenje, Sjedinjenih Država, na aerodromu, i Francuske u gradu. Pošto je pomogao Somaliji, i Erdogan je obezbedio pristup moreuzu: Ankara je na aerodromu u Mogadišu podigla vojni kamp, najveći u nekoj stranoj zemlji. Na taj način, turski predsednik obezbedio je uporište u Africi.
Ništa manje uspešan Erdogan nije bio ni u Sudanu, s tim što je tamo sklopio savez s predsednikom Omarom al Baširom, koga je Međunarodni krivični sud optužio za genocid. U aprilu prošle godine diktator je svrgnut i od tada Ankara nastoji da spase u Sudanu šta se spasti može. Ako ništa drugo, turska vlada ne odustaje od restauracije Suakina, osmanskog grada na obali, koji je takođe strateški povoljno položen na Crvenom moru.
Sirijski plaćenici za Libiju
Činilo se da se Turskoj smeši svetla budućnost kada je 2012. na vlast u Egiptu došao Muhamed Mursi, koga je sa Erdoganom povezivala organizacija “Muslimansko bratstvo”. Međutim, već posle godinu dana Mursija je svrgnula vojska. Od tada između Kaira i Ankare vlada neproglašeni rat. Dve države su članice neprijateljskih alijansi na Bliskom istoku: s jedne strane su Egipat, Saudijci i Ujedinjeni Arapski Emirati, s druge Turska, Katar i Iran.
Sukob između dva tabora trenutno se vodi u Libiji, uz velike žrtve. Tamo jedni naspram drugih stoje prelazna vlada, koju priznaju Ujedinjene nacije, i vojska generala Kalife Haftara, koju naoružavaju Egipat, Rusija i Emirati.
Početkom godine, Erdogan je poslao prelaznoj vladi u Tripoliju pomoć od više od dve hiljade sirijskih plaćenika i pripadnika sopstvene vojske. Mada su poslednji poslati u svrhu obuke i nije trebalo da učestvuju u borbama, u Libiji je već poginuo izvestan broj turskih vojnika. Erdogan je, dakle, osim u Siriji, umešan u još jedan rat, piše austrijski “Standard”.
Otvaranje, pa zatvaranje škola
Pritom je tursko približavanje Africi zapravo miroljubivo počelo. Zahvaljujući tadašnjoj Erdoganovoj pomoći, Pokret Gulen otvorio je veliki broj turskih škola na kontinentu koje su zbog savremenog tumačenja islama bile vrlo ugledne u Africi. Posle toga je predsednik proširio broj diplomatskih predstavništava u Africi sa 12 na 39. Državna avio-kompanija “Turkiš erlajns” u međuvremenu leti u 54 države na kontinentu.
Posle neuspelog pokušaja puča pre četiri godine, za koji je Erdogan optužio bivšeg saradnika Fetulaha Gulena, turski predsednik vrši pritisak na kolege širom Afrike da zatvore škole, što je većina i učinila. Ovo svakako ne doprinosi ugledu “pravog prijatelja” Afrike, tvrde kritičari.
Erdogan želi da uspostavi premoć u regionu, ali angažmanom u Africi pred sobom ima, pre svega jedan cilj: da osigura zadovoljenje potreba svoje zemlje za sirovinama i naftom, kaže američki stručnjak za sukobe Doga Erlap, koji tvrdi da se Erdogan pobrinuo da turske naftne kompanije u Libiji i u Somaliji dobiju dozvolu za eksploataciju sirovina.
Žestok obračun Kurda i Sirijaca u Kamišliju! Rusi morali da intervenišu. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Blic
