Piše: Boško Ćirković – Škabo
Bio je to Dalibor, koji mi je koju nedelju pre toga, gotovo pola godine nakon mog vatrenog polumaratonskog krštenja, poslao mejl sa predlogom stručno osmišljenih i nadziranih grupnih priprema za trčanje sledeće maratonske trke u Beogradu. Ja sam pozvao Srbu, Dalibor brata Gorana, starog drugara Lazu i njegovog brata Duleta... Svideli su mi se: ekipa, radna atmosfera i sadržaj treninga. Prvog timskog, još od davnih neuspešnih košarkaških dana. U godinama koje sam proveo po teretanama svako je nešto individualno improvizovao, u potrazi za masivnijom rukom i nabudženijom sisom. Odjednom se valjalo grupno angažovati, za zajednički sportski cilj, sam protiv sebe u ostvarenju istog. Lanac snažan koliko njegova najslabija karika... I autoritet, trener, sensei... Čovek kome smo od starta poverovali, njegovu reč pretpostavili svojim namerama, željama, fizičkim i psihičkim impresijama... Ili kako je on sam, doduše dosta kasnije, lepo formulisao: „Poverovali ste u moju laž.“ Vremenom sam naučio da se do istine stiže samo poštenim radom. A kad su svi „najpametnija“ mnogo se pametuje a malo radi.
Sledeći trening je odmah zakazan za sedam dana, u Košutnjaku. Na Daliborovom domaćem terenu. Šuma je davala mnogo više mogućnosti za izgradnju, u koju smo nameravali da se upustimo. Srba je iscimao burazera Saleta i još brdo njegove ekipe mladih sportista. Instant sam se oduševio tom šumom, u koju sam do tada baš slabo praktikovao da zalazim. Kako su došli: prvi trening u svitanje, prvi trening po kiši, prvi po snegu, prvi noćni sa lampama...tako nam je korenje sve dublje urastalo u blato.
Od tada, zaključno sa nedeljom 15.3.2020. i uvođenjem vanrednog stanja zbog epidemije COVID19, nije preskočen ni jedan vikend. Dalibor će, samokritičan i perfekcionista kakav jeste, sigurno reći da nismo bogzna šta zajedno postigli za svo to vreme. Ali, dozvoliću sebi da, kao ipak stariji i iskusniji po pitanju neformalnih grupa (BS je nastao više od 14 godina pre UTS), konstatujem kako je ostvareno dosta lepog i dobrog. Zajednički rast ekipe, po mom iskustvu, obično i napreduje sistemom „tri koraka napred, dva nazad“. Pogotovu iz perspektive najodlučnijih i najaktivnijih pripadika. Brojnost nije baš uvek prednost. Krajnje dostignuće smo verovatno najbolje opevali u sindikalnom stihu: „...počelo ko rima, pa je preraslo u pokret, sad je filosofija.“ A „Ultra trkač Srbije“, tog 1.9.2013. rođena zajednica, je baš kao i BS pre nje: počela od akcije tj. treninga za maraton, na krilatici„Ko sme taj može“, koju je Dalibor izdvojio iz čuvene rečenice Vojvode Živojina Mišića; prerasla u pokret ljudi koji zajedno: organizuju treninge i druženja u prirodi, putuju na trejl trke u zemlji i van nje, pokreću i sudeluju u humanitarnim i ekološkim akcijama; sa konstantnom težnjom da se to pretoči u filosofiju življenja i potpuno primeni „van staze i treninga“, pre svega u porodici i na poslu.
Naravno, sinergija u svakoj od tih oblasti bi mogla biti veća, a sigurno bi do pojedinačnih akcija došlo i bez postojanja UTS. Svako od pripadnika zajednice je iskru već morao imati u sebi. Ali činjenica da grupa postoji, deluje i (spolja gledano) konstantno napreduje je i obavezan uslov za put od „rime“ do „filosofije“ tj. ideje. Test valjanosti ideje je identičan testu uspeha učitelja ili reditelja: ona bi, baš kao veština i znanje sledbenika, trebalo da nadživi i nadvisi svoje tvorce. Kao deo BS bratije, godinama, bukvalno svakodnevno, u fizičkom i virtuelnom svetu, dobijam divne poruke veoma uspešnih mladih ljudi. One svedoče da smo im u ključnim momentima odrastanja svojim rečima i delima pomogli, dali primer ili ukazali na neke šanse i opasnosti „duge ulice kojom hodaš“. Sve češće mi se to dešava i kao prepoznatljivom delu UTS. LJudi nam se zahvaljuju što smo ih motivisali i pokrenuli, ne samo po pitanju treninga. Znam da se i Dalibor susreće sa time.
Posebno mi je drago zbog toga. Većini ljudi život protutnji bez učešća u stvaranju ičega vrednog pomena. A ja sam već imao privilegiju da dva puta svedočim ovaploćenju trudom nahranjene vizije i uzgajanju ideja koja se ne mogu kvantifikovati, niti kupiti; koje ne postoje ni u jednom registru privrednih društava ili nevladinih organizacija; koje funkcionišu bez popisa članstva i uplate članarina; čiji sadržaji nisu bezvredni, već besplatni; čija gravitaciona sila nisu brojevima izraženi interesi već osećanja, kao rezultat interesovanja... Na žalost, baš kao ni u muzičkom svetu, okruženje većinski ne čine srodni entiteti. Štaviše, iz prilično sličnih razloga (ćirilično pismo, Srbija u nazivu, previše filosofije, „prereligioznost“...), smo često okarakterisani kao dosadna „sekta“. Ali to nije razlog za očajavanje, odustajanje od sebe i potpuno priklanjanje šarenoj laži vesternizovane liberelnokapitalističke faze u realizaciji konačnog transhumanizma. Štaviše, samo učvršćuje u uverenju da nisu bitni: „pejs“ grupe na maratonu, „prsonal best“ na 12 sati, „elevacija“ na Fruškoj ili Istri, koliko je Mont Everesta sabijeno u „Tor“... Bitno je da se SVIM SRCEM trenira i živi... pre svega van ovih muka koje sami biramo... Bitno je da se SVIZAJEDNO krećemo ka CILJU U KOME KRAJA NEMA, do koga MOŽE samo KO SME, samo KO NE ZNA ZA STRAH...SMRT NE POSTOJI ZA DISKRETNE HEROJE..ideje mogu (p)ostati zasita besmrtne.
Tekstove Boška Ćirkovića Škaba možete čitati u rubrici STAV.
Izvor: Pravda
