Piše: mr Vladimir Prebiračević, direktor Srpsko-Ruskog centra “Majak”
Bosna i Hercegovina
Vladika Srpske Pravoslavne Crkve, Hrizostom, bezuspešno je apelovao da se tako nešto ne čini u Sarajevu, jer takav čin znači ponovno kopanje po starim ranama i dizanje novih tenzija u već ionako nestabilnom regionu.
Bilo je čak i otvorenih protesta protiv ovog čina u režiji onih organizacija kojima nije bliska ideologija “nevinih” koji su stradali u Blajburgu. Međutim, sve to nije omelo kardinala Vinka Puljića da svoju zamisao provede u delo. Na održanoj misi, iz njegovih usta izašla je i rečenica: „Sabrani smo u molitvi da pokažemo poštovanje i da čuvamo sećanje na žrtve“. Kao pokrovitelj ovog događaja pojavio se Hrvatski sabor, a samoj misi prisustvovali su i ambasador Hrvatske Ivan Sabolić kao i Predsednik Federacije BIH Marinko Čavara, kao i lider HDZ 1990, Ilija Cviđtanović.
Crna Gora
U Podgorici i ostalim crnogorskim gradovima već neko vreme se sprovodi otvorena hajka protiv srpskog stanovništva, i to na svim nivoima. Poslednje informacije govore o tome da su svi oni koji se izjašnjavaju kao Srbi, a pripadnici su Vojske Crne Gore, poslati kući. Gotovo da se posvuda se potpiruje antisrpska histerija, i to od crnogorskog parlamenta pa do direktora škola i drugih institucija koji kao po komandi dosta smešno i neubedljivo pokušavaju da pravdaju poteze vlasti kako bi pokazali lojalnost režimu koji u svojim nedelima tone sve više i više.
Čak se i u nemačkom Bundestagu mogu čuti osude ponašanja zvanične Podgorice, a sve češće se i u SAD mogu čuti glasovi koji ne odobravaju najnovije poteze crnogorskih vlasti. Hapšenje vladike Joanikija samo je još jedan od mnogih sramnih i beskrupuloznih poteza koji sve jače utiru put ka okončanja procesa smene aktuelnog režima u Crnoj Gori. Poslednji u nizu događaja koji dodatno destabilizuju situaciju u Crnoj Gori je i afera oko naručene likvidacije opozicionog lidera Milana Kneževića, a o čemu je obaveštena i naša ambasada u Švajcarskoj. Za realizaciju tog čina angažovan je osvedočeni terorista Fljorim Ejupi, čiji „radovi“ su odavno poznati, a koji se „proslavio“ dizanjem u vazduh punog autobusa Niš ekspresa nadomak Podujeva 2001. godine. Za taj zločin, dotični ni do današnjeg dana nije priveden pravdi.
Hrvatska
Hrvatski sabor u susednoj BIH, koja se sve više pokazuje kao neuspešni međunarodni projekat, učestvuje u organizovanju mise za „nedužne“ blajburške žrtve, kako ih već nazivaju i predstavljaju. Hrvatska na taj način, po ko zna koji put, čini sve što je u njenoj moći kako bi pokazala kakve vrednosti podržava i deli.
U prilog tome, vredno je pomenuti i izjavu penzionisanog admirala Hrvatske vojske Damira Domazeta Loša koji svojim zapaljivim sanjarenjem o potrebi vraćanja otetih hrvatskih teritorija nailazi na sve veću podršku i razumevanje i među običnim hrvatskim svetom. Negde bi i to trebalo da bude jasan indikator da se revizionistička i agresivna politika Hrvatske u regionu neće ni ubuduće menjati bez obzira na to ko čini vlast u ovoj zemlji.
Kosovo i Metohija
Na sceni je konstantno proganjanje i pljačkanje Srba a neretki su i fizički napadi i ubistva. Otimačina imovine Srpske Pravoslavne Crkve gotovo da je postala institucionalizovana, a da nema „međunarodnog policajca“ koji to donekle sprečava, sve crkve i manastiri bi bili sravnjeni sa zemljom. Poslednji primer otimačine srpske duhovne i kulturne baštine , u nizu mnogih, je i nepriznavanje neočekivane odluke suda koji je nekim čudom doneo presudu u korist Manastira Visoki Dečani, vrativši mu gotovo 24 hektara zemljišta koje je lokalna okupatorska vlast pokušala da otme. Ponavljam da je sve ovo pomalo neočekivano, jer je potpuno neverovatno da sud na takozvanom nezavisnom Kosovu presudi po zemaljskoj i nebeskoj pravdi, a na način da presudama verifikuju svoju otimačinu.
Ovih nekoliko događaja koje sam naveo a koji su obeležili dešavanja u regionu u prethodnim danima, pokazuju krajnje neprijateljski stav i nasrtaj i od koga su Srbija, srpski narod i Srpska Pravoslavna Crkva prinuđeni da se brane. Rat protiv naše zemlje vodi se u ovom trenutku različitim sredstvima, i to gotovo na svim frontovima, poznatim i nepoznatim dimenzijama ratovanja. Mi, inače skloni nemaru, praštanju i zaboravu morali bismo te glupe navike i osobine pod hitno menjati, a ne bi bilo zgoreg i da se malo više ugledamo na državu i narod koji je negde delio našu sudbinu u dvadesetom veku. Naravno, to je država Izrael koja svojim neprijateljima nikada ništa ne prašta i kojima gotovo uvek sve „milo za drago“ vrati sa nesrazmerno visokom kamatom.
Naravno, nije sila uvek jedini mogući i ispravan način i metod. Postoji more drugih suptilnijih i pametnijih metoda kojima je moguće preduhitriti i osujetiti neprijatelja ili ga ,naprosto, trajno onesposobiti da vodi ofanzivne akcije protiv naše zemlje. Zato, okrenimo se suštini i strateškom osmišljavanju naše odbrane. Ona započinje od sistema našeg školstva i od naših fakulteta, od Arhiva do departmana arheologije i istorije gde se pohranjuje sećanje na naš srpski narod i njegovu veličanstvenu istoriju, na srpski identitet. U ovim institucijama trebalo bi neizostavno i neodložno da povedemo bitke za opstanak a ne da dozvolimo da se naš nacionalni identitet kruni svakom novopečenim, sintetičkom i izmišljenom nacijom koja svoju lažnu tradiciju nasoji da gradi na razvalinama srpskog identiteta i tradicije, poništavajući i gazeći tako sve što je srpsko. Naučimo da čuvamo naše i ne dajmo na sebe!
Gde je koren genocida prema Srbima, saznajte OVDE!
Izvor: srpskaanalitika.rs
