Najnovije

Pulmolog koji je Vučiću poručio da "prestane da se*e": Znate li da nam je životni vek među najkraćim u Evropi

Ko ne leti ne može da padne. Toliko sam srećan što sam '90. u SKC-u bio na koncertu benda koji je bolje prašio od MC5 i Stoogesa, Robne kuće. Bend je nakon par singlova nestao sa scene, ali i danas kada ih pustite, shvatate da je ta trominutna forma neponovljiva. Nađite ih na Jutjub, pa posle njih pustite Repetitor ili Kaznu za uši. Sve drugo je prosto smešno.

dr Dejan Žujović (Foto: JUtjub)

Piše: dr Dejan Žujović, pulmolog 

Ok. U zlatnom dobu smo. Lideri. Tigrovi. Ne vidite? Budale ste. Ipak, ja dok sam bio dete, pekare su se zatvarale do podneva. Nije bilo poslom sažvakanih majki koje u tri-četiri popodne deci kupuju burek za ručak. Taj burek se u moje vreme kupovao na četvrtine, ne na grame. Dajte mi sto grama sa sirom… Hleb je u moje vreme bio težak kilogram, i nije se kupovao posle pet popodne kao sada, na sniženju.

U moje vreme kontejnere nije niko obilazio. Nisu morali da se smišljaju modeli koji sprečavaju kopanje po njima. Ipak, najgori dodir sa beskrajnom tugom siromaštva doživljavam na poslu. Gledam ljude koji u sred zime u papučama dolaze na pregled. Većina starijih ima penzije od 11 do 15 hiljada. Pa da je za svoj radni vek samo jedan ekser ukucavao dnevno zaradio je valjda više? A ja mu propisujem lekove koji će ga koštati par hiljada dinara, jer mora da ih doplati. NJegov sapatnik u ekonomski posrnuloj Crnoj Gori ili Hrvatskoj to dobija besplatno.

Pre mnogo godina, dok sam radio na Starom sajmištu kao lekar opšte prakse, zapala mi je za oko jedna baka. Imala je oko osamdeset godina i često je tražila da joj propišem Trodon. Bio sam ubeđen da ga prodaje lokalnim narkomanima i da tako preživljava. Jednog dana sam joj rekao, bako, napisaću ti, ali moraš da mi kažeš šta radiš sa njim. Ona odmah započe: Sine, ja ujutru kada se probudim odmah popijem dva komada, vratim se u krevet i ponovo zaspim. Tako uštedim na struji, jer ne moram da grejem dok spavam, a uštedim i na hrani, preskočim doručak i ručak. Predveče se probudim, pojedem malo mleka i hleba i opet popijem dva komada.

Gledam je i ćutim. Gledam ljudsko biće koje beži od gladi u hibernaciju. U ženu-biljku. I plače mi se, ali neću pred njom. I napišem šta je tražila.

Sledeća scena. Radim u terenskoj službi i odlazim na jedan poziv. Ulazimo u zgradu i na nekom spratu zvonimo. Vrata nam otvara detence ne starije od 3-4 godine. Ono čuva i brine se o potpuno nepokretnoj baki. Mama je davno otišla, tatu su uhapsili jer se nije odazvao vojnom pozivu. Čovek nije znao kako da ostavi dete i nepokretnu majku. Dete kuva i sprema po kući. Živote…

Zima je. Na Divčibarama sam kao lekar zadužen za decu na ekskurziji. Zovu me nastavnice da odem do jednog odmarališta, jer detetu nije dobro. Mali gori od temperature. Nastavnica mi pokazuje papuče u kojima su ga roditelji poslali na planinu u sred zime. Sirotinja su teška, odeljenje je sakupilo novac za njega da bi pošao. Dajem mu lekove i ostavljam novac ispod dušeka. Da kupi neku obuću.

Dragi moji, ako dve trećine afričkih zemalja ima veću prosečnu platu od naše, ako znate da nam je životni vek među najkraćim u Evropi, sa ovim društvom nešto ozbiljno nije uredu. Možda da svi kolektivno krenemo da se doziramo Trodonima ili da se preselimo u imaginarijum prvih deset kanala na našim daljinskim upravljačima? Ili da budemo solidarni, i podržimo svaki štrajk radnika/roba u ovoj zemlji? Da jednom kažemo da šipka od par desetina metara ne može da košta dva milona evra? Da zaista proverimo kako je deset milona evra potrošeno za onu betonsku ledinu u centru našeg grada? Da odemo na planinu i donesemo im jelku od sto soma evra? Dok nam deca primaju hemioterapiju na hodniku razvaljene bolnice?

Ova zemlja bi mogla da hrani deset ovakvih zemalja. Ovaj narod nije zaslužio da gladuje i da zavisi od narodnih kuhinja. Sećate se kako smo nekada pričali? U Americi da padneš na ulici svi bi te preskakali i niko ti ne bi pomogao. E pa rođaci, ja se mnogo više plašim ovog mog zombiranog naroda, za koji je vrlo diskutabilno da li je bar nešto pojeo tog dana kada sam se prosuo po trotoaru. Iskreno, strah me je da bi me moji pojeli.

Dragi prijatelji, pomozimo ljudima koji su ostali bez posla zato što su imali obraz i kičmu. Navedeni računi se vode na mene. Sav prikupljen novac će biti upućen Aleksandru Obradoviću, otpuštenim niškim žandarmima i dvema profesorkama iz Bele Crkve. Pokažimo solidarnost prema ljudima koji su u životu samo jednu grešku napravili – bili su časni.

Dinarski
265000000576857940

Devizni
RS35265044000005631664

EUR SWIFT/BIC. RZBAATWW
USD SWIFT/BIC. RZBAATWW

Najnovije upozerenje dr Predraga Kona pogledajte OVDE.

Izvor: Nova

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA

ENGLISH NEWS