Zvanični podaci ne postoje, ali Sindikat lekara i farmaceuta Srbije (SLFS) do sada broji 73 lekara koji su preminuli od kovida. Do danas je u Srbiji zaraženo više od 3.000 lekara. NJihov život u „crvenoj zoni“ prati nedostatak zaštitne opreme, nepoverljivi građani, preopterećenost poslom, loša organizacija rada i dugi redovi onih koji još čekaju na njihovu pomoć.

Takvu situaciju nadležni nazivaju „prenapregnutim zdravstvenim sistemom“, ali anesteziolog i predsednik SLFS Rade Panić smatra da nema potrebe za eufemizmima. On je upravo izašao iz 24-časovnog dežurstva i nema dilemu da je zdravstveni sistem Srbije „pukao“.

„Pod tim podrazumevam da za svako dežurstvo koje sam proveo od 6. novembra, do 31. decembra u kovid-jedinici u Kraljevu, nisam imao dovoljno mesta u jedinici intenzivne nege za sve pacijente kojima je to bilo neophodno. Podrazumevam da je nedopustivo da se u situaciji epidemije u redovima čeka više od dva sata, gde nisu odvojeni kovid i nekovid ili sumnjivi kovid-pacijenti“, objašnjava Panić.

„Kada niste sposobni da zbrinete sve pacijente, onda morate da radite ratnu trijažu i birate kome ćete da date prednost, ko ima veću šansu da preživi. Kad je jedan takav slučaj, nekako i može da prođe, ali kad je to konstanta koja se održava i prisutna je na celoj teritoriji, onda je to pukao zdravstveni sistem“, dodaje Panić.

Takav sistem preživeće, kaže, samo ako dovoljna količina vakcine stigne do Srbije u dogledno vreme. U međuvremenu, zdravstveni radnici čine sve što mogu da se kolo vrti. „Ali mi ne možemo da garantujemo da će biti lekova i svega što je potrebno“, dodaje Panić, jer za razliku od prvih meseci borbe protiv epidemije, u zdravstvenim ustanovama više ne manjka zaštitne opreme, ali počinju da nedostaju lekovi.

„Ima već dvadesetak dana kako dobijamo informacije da počinju da nestaju neki lekovi koji su maltene obavezna terapija u srednjim i teškim kliničkih slikama. Više ih u apotekama nema, sve je povučeno u bolnice“, dodaje Panić.

Razmere će se tek videti

Posledice mogu da se vide na svakom koraku, smatra Panić. Posebno ih vide korona pozitivni pacijenti koji se vraćaju kućama na lečenje sa rizikom da se ponovo pojave na vratima bolnice u kritičnom stanju. Ali prave razmere „pucanja“ videće se tek kad statistika pokaže koji je pacijenata preminuo od drugih bolesti, jer zbog epidemije nije mogao da stigne na red za lečenje, dodaje Panić.

Epidemija je, kaže, samo ogolila ranije probleme zdravstvenog sistema. Panić podseća da je još 2016. godine na protestu ispred Vlade Srbije vikao „Uzbuna, uzbuna, ovde gori požar!“. Tada niko nije reagovao.

„Godinama se u srpskom zdravstvu ne radi kako treba, nego se Ministarstvo zdravlja koristi za političko potkusurivanje. Ništa se ne planira, a kada u zdravstvu ne planirate bar deset godina unapred, precizno i promišljeno, dolazite u veliki problem.“

A nepromišljenost se najviše ogleda u deficitu zdravstvenih radnika. Srbija je u epidemiju ušla sa deficitom od deset odsto zdravstvenih radnika. „A sada je i zvanično potvrđeno da tamo gde je u lečenju jedna sestra na jednog pacijenta, tu je preživljavanje ubedljivo najveće“, podseća Panić. „Kod nas je u intenzivnoj nezi otprilike jedna sestra na tri, četiri ili pet pacijenata, a na običnim odeljenjima i po 30, 40 pacijenata. Ona ne može da stigne ni da ih obiđe i podeli terapiju, a kamoli da im pruži dodatnu zdravstvenu negu“, priča Panić.

O manjku lekara, kaže, najbolje svedoče rezultati konkursa za novootvorenu bolnicu u Batajnici. „Umesto traženih 80 anesteziologa, primljen je jedan anesteziolog i 60 lekara opšte medicine. DŽaba zgrada, džaba respirator i ventilator ako nema ko na njemu da radi.“

Ili ćemo skinuti mantil ili ćemo izaći na protest

Panić priznaje da lekari nisu bili dovoljno glasni svih ovih godina i da sindikati nisu mnogo radili na zaštiti prava zaposlenih, ali ni građana.

„Ali mislim da se sistemski radilo na podelama između medicinskih sestara i lekara, između samih lekara, između samih sestara, a onda se još dodatno problematika loše zdravstvene usluge spuštala na nivo zdravstvenih radnika, na koje građani svaljuju nezadovoljstvo onim za šta je odgovoran načelnik, direktor i ministar“, žali se Panić.

„Ne mogu pacijentu da objasnim da nema nekog leka ili bratu i ocu trudnice zašto oni tog trenutka ne mogu da daju krv za svoju ćerku i suprugu, nego moramo da trebujemo krv iz Kragujevca ili Beograda, jer je transfuzija novim zakonom centralizovana.“

Svi ti izazovi samo su pojačavali gnev među lekarima i sestrama, tvrdi Panić. Kovid je prelio čašu i sada su na prekretnici. „Poslednjih dana ono što najčešće čujemo među kolegama je da će ili skinuti mantil i napustiti profesiju ili ćemo izaći svi na protest ili ćemo svi čim se ukaže prilika negde preko granice“, kaže Panić.

„Kao da neko smišljeno radi na tome da zdravstveni sistem u Srbiji potpuno prestane da funkcioniše u onom državnom obliku kako ga znamo i pređe potpuno u privatne ruke“, dodaje Panić.

A to bi rešenje, prema njegovom mišljenju bilo najpogubnije za građane. „Građani nisu u mogućnosti da plaćaju privatnu uslugu i naša budućnost je u tome da se ovaj sistem očuva sa pojačanim kadrom. Istina je da su mnogi otišli, ali istina je i da bi se mnogi vratili kad bi bili pristojni uslovi za rad. Dakle, ne pričamo čak ni o zaradama, samo pristojni uslovi za rad“, zaključuje Panić.

Kako su Fajzerove žrtve promenile stav SZO, pročitajte OVDE.

Izvor: Dojče Vele