Najnovije

ČITANJE NEPROSPAVANIH NOĆI: Miladin Ćosović o Andrićevoj nesanici

Gornjomilanovački književnik Miladin Ćosović uočava da je nesanica veoma važna pojava u duševnom i telesnom životu ljudi, koja može biti plod trenutnih naprezanja, ali i dubinske anksioznosti, ili strašne depresivnosti koja izmoždava čoveka i lišava ga svih njegovih snaga. Iako i telesno oštećenje mozga može biti uzrok nesanice, ipak je ona pre svega zasnovana na duševnom i duhovnom stanju, zbog čega, po Ćosoviću, najviše pogađa starije ljude, obuzete strahom od smrti, siromaštva i bolesti.

Dimitrijević (Foto: Jutjub)

Piše: Vladimir Dimitrijević

Mada je čitavo naše telo programirano da radi u mraku, osim očiju i kože koji su izloženi svetlosti, ipak u čoveku postoji strah od mraka, koji pogađa i malo dete, ali i starca.     Kakvota Ćosovićevog pristupa nesanici duboko je povezana sa njegovim ličnim opitom; i sam Ćosović, u starosti, pati od nesanice, pa ume da prepozna kuda ona vodi. Zato se i opredelio da „čita“ tuđu nesanicu – muku velikog pisca, Ive Andrića.                              

Miladin Ćosović je pokušao da nađe uzroke njegovog duševnog stanja.                                           

Zašto je naš nobelovac toliko stradao od insomnije?

ANDRIĆEVI RAZLOZI  

Po Ćosoviću, razloga je više.    

Pre svega, Andrić je kao dete od dve godine ostao bez oca, pa ga je majka odnela u Višegrad  „zaovi Ani, udatoj za austrijskog žandarma; pošto nijesu imali djece, Iva su toplo prihvatili, preuzeli ulogu drugih roditelja. Dakle, živio je Andrić kao siroče, i, kako kaže njegov biograf R.Popović, „od malih nogu shvatio je da njegov život i njegova budućnost zavise od dobrotvora”.“      
                
Andrić je, smatra Ćosović, bio i veliki usamljenik, koji je „u afektivnom sloju psihe čitavog života nosio buru, tinjajuću depresivnost koja mu je mračila raspoloženje, a istovremeno, zahvaljujući njegovom jakom Ja-integritetu, bila je povod da razmišlja i piše o svijetu, životu i ličnim dilemama, razvijajući tako snažnu introspektivnu svijest o sebi.“        
                        
Veliki udarac za Andrića bio je gubitak voljene supruge Milice. NJegov dobar prijatelj i sagovornik, Rodoljub Čolaković,  zapisao je: „Glavno pitanje koje Ivo sebi postavlja, i dan i noć od onoga dana kada je Milica naprasno umrla, jeste: ,kako će živeti bez nje’. Bio sam potresen i zapanjen jer nisam ni slutio koliko je on vezan za nju.”                                                    

U takvim situacijama, Andrić je sagledavao svu svoju nemoć.“Nesanica ne muči samo telo nego gasi, briše ili izopačuje misao i koči i zaustavlja sve duhovne snage. U ovakvoj noći čovek se razboli, raspameti, osiromaši,  usami i povije, da ne vidi neba i ne oseća zemlje, ne poznaje svoga i ne veruje u sebe, postane mučeno, golo i gladno telo, koga sećanje vara, kome sadašnjost sve uskraćuje i budućnost ništa ne obećava, kao da nikad nije živeo ni poznao kuće, mira, poljupca, vatre, soli i vode, kao da nema sunca u sećanju, kao da ne živi, nego samo postoji“, pisao je o mučenju koje je podnosio u svojim strašnim noćima.

NOĆ I PSIHA                                                                                               

Ćosović zapaža da je „noću psiha prosto neotporna, naročito kod starijih osoba, na mrak iz nesvjesnog; korteks je ostao bez čulnih senzacija i podložan je djelovanju poriva iz dubine psihe. Noću, kad se probude, starci se osjećaju bezvoljnim, depresivnim – kao da im je životni polet prepušten djelovanju suprotnih sila. Dešava im se to i pri  jutarnjem ustajanju. Vjerovatno da snovi, ili drugi uzrok, isprovociraju neki gen koji podstakne hipofizu i supkortikalne centre da luče hormon koji obeznanjuje kortikalne ćelije. Andrić kao da je imao u glavi specifičnu neurološku antenu, kojom je njegov korteks hvatao poruke iz mračnog kosmosa. Ta antena je pretjerana savjest koja nas prosto tjera, naročito noću, da se preslišavamo, samosažaljevamo, ispaštamo grijehove - ako ne sopstvene, a onda one što ih nosimo u svojoj pragrešnosti, i tražimo spas u metafizici/…/“.
                 
Ćosović smatra da je suština Andrićevog insomnijskog stradanja u strahu od smrti. Uostalom, sam pisac je svedočio da je smrt osetio u trenucima između sna i jave. I slika smrti koja ga je pohodila bila je užasavajuća:“Sad mislim da znam kako se umire. Kao dostojan završetak svih mučenja, neizvesnosti i tegoba, poslednje snage u čoveku pretvore se u strah, u gnev, u duboku odvratnost - i razbijaju se i razvijaju u sudaru sa bezmernom silom. I to bez cilja i smisla, bez svedoka i bez traga, bez mogućnosti sećanja. Tako ono što je došlo u život kao nada, snaga i smisao, ili bar slutnja smisla,  odlazi od njega kao bestijalan slep strah i neopisiv užas, i ništa drugo do to dvoje.“                                            

Takav je bio Andrićev doživljaj straha od smrti.

SVEDOČENJE ERIHA KOŠA                                                  

Godine 1974, 17. decembra, Andrićeva saradnica Vera Stojić pozvala je pisca Eriha Koša da ga obavesti da je Andrić proveo tešku noć i da je uznemiren. Kada je Koš stigao, ona mu je ispričala šta se desilo:“Pošto se vratio kući ručao je, jedva okusivši nešto od jela koja mu je spremila kućna pomoćnica. Prilegao je, odspavao doba poslepodnevne sijeste, a preostali deo tmurnog popodneva proveo u sobi, čitajući i premećući neke hartije. Nije više izlazio – vreme nije bilo pogodno za šetnju. Možda je gledao vesti na televiziji, a možda i nije, štedeći bolesne oči i ne mareći, uostalom, jevtini vodviljski duh večernjih televizijskih programa. Legao je, tako, prilično rano, pa i zaspao verovatno, ali se, uznemiren nečim, probudio, upalio svetlost i toliko tumarao po stanu da mu je korake čula kućna pomoćnica i podigla se da bi videla šta se s njim dešava. Vrata njegove sobe bila su širom otvorena, svetlost je gorela i u trpezariji, ali Andrića nije zatekla tu, a ni u manjoj, pokrajnjoj sobi, u kojoj je, sve do svoje smrti, živela njegova tašta. Našla ga je najzad na uzanom, dvorišnom balkonu, lica upravljenog u mrak ispred njega. Decembar je, a Andrić samo u tankoj pidžami, kakav se podigao iz postelje. Bez naočara, bos i gologlav, retke, tanke, paperjaste kose. Obratila mu se, ali se nije odazvao. Osmelila se da ga dohvati za rukav, povukla ga, i on je poslušno popustio. Rekao je:“To je strašno! Užasno je!“ i oborene glave vratio se u svoju sobu. Devojka se povukla i zatvorila vrata. Nije se doznalo šta je mislio, kakva ga je to mora mučila, kakvo snoviđenje ili kakva telesna muka pritiskala“.     

Trenutak suočenja sa granicom  nikom nije bio jednostavan: ni Andriću, preosetljivom patniku. 

SA OSMEHOM SNEBIVLJIVIM                                                              

Trebalo ga je odvesti u bolnicu, na kardiološko odeljenje na Univerzitetskoj klinici. Andrić se spremao i pošao, sa osmehom čoveka koji se izvinjava što drugima smeta. Poneo je pribor za umivanje i brojanje, kao i knjižicu „Samorazmatranja“ Marka Aurelija. Smešten je u postelju:“Čuli smo iza zavese njegove korake, nagađali njegove pokrete po podrhtavanju zavese, a budući da ona nije sezala do poda, na mahove mu videli i cipele, sve dok ih nije smakao sa nogu. Kad su najzad razmakli zavesu, ležao je u krevetu, opružen, snebivljivo nam se osmehujući. /…/ Pozdravili smo se sa njime i on nam je odgovorio. Bile su to poslednje jasne reči koje smo od njega čuli. Izišli smo, zatvorila su se za nama vrata. Nije više bio među nama i nije više bio naš“.                                    

Sutradan su sa odeljenja u bolnici zvali Veru Stojić:“Kazali su joj, gotovo prekorno, da Andrića nije ni trebalo dovoditi na to odeljenje, budući da njegovo stanje traži drugu vrstu nege i lečenja od onih koje mogu ovde da pruže. Proveo je, dodali su, vrlo nemirnu noć i smetao ostalim teškim bolesnicima“. Zato su ga prebacili u poseban apartman na Vojno -  medicinskoj akademiji.         

Kada su ga Erih Koš i Vera Stojić posetili posle nekoliko dana, on je, izmučen, sa modricom ispod oka ( od naglog udarca u snu o ivicu gvozdenog kreveta ) ležao u postelji. Prepoznao je posetioce, stegao ruku Veri Stojić i rekao, jedva čujno, „Hvala“. 

POKUŠAJ DA SE KAŽE                                 

A onda, kaže Koš, zbilo se nešto iznenađujuće:“Obrnuo se meni, podigao glavu i počeo da mi govori. Pokretao je usne, otvarao i zatvarao usta, hvatajući vazduha i trudeći se da mi nešto saopšti, toliko se naprezao da mu je sve lice pocrvenelo od krvi koja mu je navalila u glavu. Ali, to što je izlazilo iz njegovih usta, predstavljalo je samo jedan jedini, produženi, neartikulisani zvuk i nerazumljivo krkljanje. Ropac čoveka kome su presekli grlo. Umirivali smo ga. Bilo nam je krajnje neprijatno da ga vidimo tako bespomoćna, a plašili smo se da će mu nauditi napor kome se izlagao. Davali smo mu rukama znak da se utiša, klimali glavama, kao da smo ga shvatili, pa čak i pozivali da se smiri. Nije hteo da nas posluša. On, koji je u „Mostu na Žepi“ zapisao da je u ćutanju sigurnost, u životu uvek bio malorek, a nije voleo da javno ispoljava svoja osećanja, sad je, u tom gotovo poslednjem, tako reći predsmrtnom trenutku, imao silnu, neodoljivu potrebu da nam nešto kaže. Možda nešto o čemu je ćutao celoga života, nešto neobično važno, što je trebalo da predstavlja njegovu konačnu, najznačajniju poruku, a čuvao upravo za taj oproštajni čas, kad se više ni prema čemu nema obzira, kad nema razloga da se išta taji, ni vremena i razloga za kompromise i društvene obzire, kad ostaje samo da se kaže puna i gola istina, bez ikakvog ulepšavanja“.                               

Ipak, pošto mu se bila oduzela jedna strana lica i tela, nije  mogao ništa više da kaže. Od tada je na obraćanje lekara odgovarao samo stiskom ruke.

MALOGRAĐANSKE ZLURADOSTI                                                                     

Za to vreme, Beogradom se čulo, kako Koš kaže – „zlurado“ i „piljarički“, da je Andrić u bolnici zapao u teško psihičko stanje, kao da su, čak i neki ugledni i ozbiljni, ljudi srećni što je tako prošao nobelovac. Inače, veli Koš, „održavali su ga u životu veštački, svim sredstvima reanimacione tehnike/…/iako je ležao opružen i toliko nepomičan da se nije primećivalo ni da mu se podižu i spuštaju grudi lice mu nije bilo beživotno, niti bez ikakvog izraza. Mirno, istina, i nepokretno na površini, ali činilo mi se da iz njega nešto zrači i da za više od trideset godina kako sam ga poznavao i zainteresovano nastojao da proniknem njegova osećanja i misli, nikad nisam imao prilike da na njemu vidim potpuniji i dublji izraz istinske sreće i zadovoljstva/…/Ni od koga više nije strepeo, nikoga više nije morao da trpi, nikome da odgovara na pitanja, ničije primedbe da sluša, ni o čemu da se izjašnjava./…/ Nisu ga se ticali pogledi i mišljenja drugih, pa ni ljudske slabosti i mane, zavisti, mržnje i laži. Ni sobom nije više sebe ograničavao, oslobođen i sopstvenih strasti i slabosti, sumnji i nadanja, dostigavši najzad onaj stepen samokontrole i samoodricanja o kome je pisao veliki Marko Aurelije u knjizi koju je Andrić toliko cenio, a u osnovi je istočnjačkih učenja o nirvani kao najvišem stepenu savršenstva“.

Jedan namučen čovek...                        

O NAMUČENOM PISCU                            

Mnogo se mučio Ivo Andrić.                             

U „Znakovima pored puta“ zapisao je:“Živeti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati, to znači, za ljude kao ja, živeti i uspevati među svetom“.                                                

I još:“Toliko je moj položaj u svetu neprirodan, u tolikoj su opreci ono što mislim kad sam sam i ono što radim i govorim kad sam sa ljudima, da posle svakog dodira sa svetom padam kao pokošen i drhtim u bolu i nesanici, dok kroz mene neprestano prolaze i pojavljuju se, kao svetla svetlosne reklame, sve reči koje sam preko dana izgovorio“…                                                

Ćosović, u „Sazrijevanju“, veli:“Andrić je svoje sazrijevanje gradio praveći mostove u sebi, premošćavajući ponore i dubodoline iz kojih je zjapio hladan mrak. Ali to košta. Kad se porivima prave racionalne brane, oni ih zaobilaze i sakrivenim putevima na čudan, često sablažnjiv način, probijaju svjesnu barijeru. Čini mi se da je upravo tu Andrić stalno vodio bitku sa sobom, odatle je izbijala njegova eruptivna kreativnost./…/ Možda, da je povremeno dopuštao da mu se intelekt utopi u zagrijanost tijela, ne bi u njegovim likovima bilo toliko mraka, nasilnosti, nezadovoljstva, ne bi lutali i propadali bezuspješno tragajući za srećom, već bi im se u slici svijeta otkrivalo i dobro.“    

Veliki je to bio bol. 

BOL BEZ BOGA 

Iako čovek suštinski religiozno utemeljene savesti, veliki pisac nije mogao da nađe religiozna rešenja za svoje duhovne probleme. U “Znakovima pored puta“, Andrić piše, između ostalog, i sledeće:“Protiv verovanja u pakao buni se osećanje, a protiv verovanja u raj buni se sve u meni i sve što vidim i znam oko sebe oduvek. Ni sam Stvoritelj sa svojom beskrajnom dobrotom ni dragocena krv najveće žrtve, ništa nije u stanju platiti cenu koja bi trebalo da se samo i jedna četa odabranih uvede u raj, ako raj treba da bude ono što se kaže da jeste. Nema deliće jednog na nama koji bi bio moguć i sposoban za večno blaženstvo i smirenje u Božanstvu. Nema i ne može ga biti, ni posle svih ispaštanja i očišćenja, čak ni po snazi božje milosti i ljubavi. Čovek po svome biću i pozivu nije predmet spasenja i blaženstva, nego stvar koja pada i propada. Jer, mi rođenu krv prolivamo i, što je gore, mi jedan drugog sudimo, i to stalno, nepotrebno, bezdušno i besmisleno, tvrdim srcem i kratkim razumom. Zato, ako postoji raj namenjen nama ljudima, on je prazan i ostaće doveka prazan, a to je kao i da ne postoji. Ničega u nama nema što bi moglo opravdati postojanje raja. I najviše što se za nas moglo učiniti, to je da nam je dat san o raju“.                                                      

Ipak, pred kraj života, Ivo Andrić čezne za rajem. Ostao je jedan zapis iz 1973:“Ni bogova ni molitava!/ Pa ipak biva ponekad da čujem/ Nešto kao molitven šapat u sebi.//To se moja stara i večno živa želja/ Javlja odnekud iz dubina/ I tihim glasom traži malo mesta/ U nekim od beskrajnih vrtova rajskih,/ Gde bih najposle našao ono/ Što sam uzalud tražio ovde:/ Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,/ Malo slobodna daha.“

To je i jeste hrišćanski raj: slobodan dah u Hristu, Bogočoveku koji je pobedio smrt. I to i jeste tajna hrišćanske vere – tajna ponovo obretenog slobodnog daha. 

Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije. 

Prošlu kolumnu Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda

Bonus video

 

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA