Najnovije

SLOBODAN STOJIČEVIĆ: Crkva i internet televizije (FELJTON)

Pored uobičajenih SMI (televizije, radio, novine, žurnali,…) postoje i sajtovi i portali takozvani „agregatori novosti“. Danas praktično svako ko ima malo novca i puno vremena može da napravi sajt i krene da prenosi vesti sa drugih informativnih „platformi“. Pored toga praktično u kućnim uslovima uz par lampi ili reflektora i sa malo boljim foto aparatom ili telefonom moguće je pokrenuti i „internet televiziju“! Ovakav način stvaranja medija je u početku bio „revolucionaran“!

Slobodan Stojičević (Foto: Helm Kast)

Piše: Slobodan Stojičević, autor knjiga Mrežni rat protiv Srba i Hibridni rat protiv Srpske Pravoslavne Crkve

Sama ideja da svako može u svojoj sobi postati „angažovani novinar“, da postoji alternativa zvaničnom liberalnom jednoumlju, da patriote („treći“ ) u Srbiji mogu dobiti bar mrvicu medijskog prostora i bar neki „sigurnosni ventil“ gde bi iskazali svoje stavove – je dala nade na prvom mestu patriotskim snagama i desničarski nastrojenim glasačima. Ali… Pored mnogih drugih prednosti i problema koje je ova mogućnost otvorila postoje i problemi o kojima se već danas mora reći nekoliko reči jer su to potencijalno velike opasnosti: 

1) Finansijska opasnost iz inostranstva. Praktično sve „internet televizije“ i svi nezavisni sajtovi sa novostima u Srbiji danas (a i u regionu) (ima eventualno 1-2 polu-izuzetka) finansijski postoje samo ili najvećim delom zahvaljujući internet reklamama. Ove reklame „platforma“ (na primer Jutjub) prikazuje i svaki prikaz plaća vlasniku kanala ili sajta. „Platforme“ su negde na Zapadu (najvećim delom u SAD) ili su u vlasništvu firmi koje su na Zapadu (sami serveri mogu biti i u drugim državama ali to je tehničko pitanje) i oni određuju poslovnu politiku. Mnogo puta do sad se dogodilo da na primer Jutjub ukine „monetarizaciju“ – povuče reklame i samim tim zaradu od emisije, zato što se ne slaže sa nečime što je rečeno u emisiji. Odlučivanje šta će biti „demonetarizovano“ je potpuno „politički korektno“, to jest negde tamo na Zapadu se odlučuje šta može da se kaže a šta ne . 

2) Autocenzura. Ova „poslovna politika političke korektnosti“ većinom nije tajna. Postoje neke smernice koje same platforme objavljuju u kojima kažu šta će podržavati a šta sankcionisati. Već posle nekoliko emisija koje prekrše ili „prekrše“ ova pravila i ostanu bez monetarizacije – vlasnici internet televizije shvate šta ne bi smelo da se kaže u emisijama ili o čemu ne treba govoriti ili koje reči se ne smeju upotrebljavati i počnu da paze na političku korektnost iako se sami sa njom ne slažu. Ovo je praktično autocenzura. To je, naravno, autocenzura iz najbolje namere (jer autori žele da barem neki patriotski sadržaj donesu do publike pa zato kalkulišu) ali to je ne čini manje autocenzurom. U perspektivi ovaj proces se neće zaustaviti već će se razvijati. A postoji velika opasnost da će jednog dana doći red i na SPC. Kao što već danas SMI u stranom vlasništvu (kako smo već napred videli) imaju svoj miljenike i svoju „pastorčad“ i „negativce“ u SPC, kao što već danas velika SMI u stranom vlasništvu nameću svoj narativ u pogledu SPC, tako već koliko sutra mogu proglasiti jedno „krilo“ u SPC dozvoljenim a za ostala „krila“ i „klanove“ u SPC mogu objaviti „demonetarizaciju“ (a da se ne govori o, daleko bilo, nekim raskolima, šizmama,… koji i jesu pravi cilj NATO i zapadnih manipulatora). 

3) Otvorena cenzura. Poslednjih godina svi „AjTi“ (IT) giganti (Gugl, Fejsbuk, Tviter,…) počeli su sa otvorenom cenzurom sadržaja. U početku to je bilo u vezi „terorizma“ i odnosilo se na samo nekoliko sajtova, potom su počeli da budu zabranjivani sajtovi i mediji sa „lažnim vestima“ (fake news), prelomni momenat je bio zabranjivanje američkog novinara Aleksa DŽonsa na svim platformama jer je on proglašen „teoretičarem zavera“ i od tada kreće otvoreno cenzurisanje bez ikakvih pravila. Ubrzo se prešlo na ruske vesti, kanale, sajtove,… Danas  više niko i ne vodi neku veliku evidenciju šta je sve, ko je sve i gde je sve zabranjen. Primer trajnog ukidanja profila Donalda Trampa je stavio tačku na sve „diskusije“ o ovoj temi: da! Otvorena cenzura postoji. I ukoliko jednog dana SPC negde bude uneta na neki „crni spisak“ – može se dogoditi isto: u jednom danu može biti blokirana na svim „platformama“ i društvenim mrežama bez ikakve mogućnosti da se žali bilo kome. Jedini „lek“ je već koliko danas oformiti unutar SPC neko telo koje bi se pobrinulo da koliko toliko umanji taj udarac i da već koliko danas razvija prisustvo na „alternativnim internet platformama“ (na primer rutjub ) . 

„Udarne vesti“ i rangiranje novosti – spinovanje javnog mnjenja i Prozori Overtona  

Iako se nama kao običnim građanima i „primaocima vesti“ ili „korisnicima medijskog sadržaja“ čini da su vesti i novosti jedan ogroman neorganizovan i besmislen cunami koji nas svakog jutra prekrije i ne prestaje da nas davi tokom celog dana – tehnički to nije tako. 

Na nivou najvećih igrača („stejk holdera“) na medijskom tržištu dogovara se približna „dnevna agenda udarnih vesti“ (breaking news, headline news). O čemu se ovde radi? Iako se čini kako naizgled ogromna količina vesti svakog dana na raznim medijima nema nikakav smisao i sistem ako se malo pažljivije uporedo pogledaju svi ili najvažniji mediji, vidi se da svakoga dana ima po negde 5-7-10 najvažnijih vesti koje su na svim medijima. Ovo ne bi bilo ništa čudno kada bi svaka od tih „udarnih vesti“ bila zaista barem koliko-toliko važnija nego sve ostale vesti koje ne uđu u ovu kategoriju. Među „udarnim vestima“ najčešće je 2-3 zaista najvažnije ali ostale mogu, a i ne moraju, baš da budu u toj kategoriji. Sem toga i rangiranje (a da se već ne govori o načinu prezentacije) tih „udarnih vesti“ može se razlikovati. Neka vest može, potpuno opravdano, biti na prvom, na petom, ali i na desetom ili pedesetom mestu. Pored toga „udarna vest“ može biti sama vest a može biti i reakcija na tu vest. Drugim rečima vest se može spinovati na taj način što se pažnja (akcenat, fokus), ne stavlja na samu vest već na nečije reagovanje na tu vest ili na posledicu te vesti. 

Na ovaj način se postiže takozvani „vrednosni sud“ o samoj vesti. A može se postići i povezivanje određenih pojmova ili „brendova“ u svesti publike. Na primer, nešto se dogodilo u realnom svetu a mediji u prvi plan ističu stav vlasti, pozicije ili opozicije, Crkve ili neke javne ličnosti o tome a ne sam događaj koji su stvari i jeste vest . 

„Agenda udarnih vesti“ i rangiranje vesti unutar i van nje, takođe ima još jednu vrlo važnu funkciju: postepeno menjanje svesti javnosti (u funkciji Prozora Overtona). Mi, kao obični građani (ciljana grupa) to ne primećujemo, ali ako se godinama ponavljaju vesti o seksualnim orijentacijama raznih ljudi, ako se isprva u „javni diskurs“ a potom polako u „fokus javnosti“ unose vesti o „netradicionalnim seksualnim orijentacijama“ a potpuno na marginu gurnu vesti o rađanju, supružničkoj vernosti, porodici,… naravno da će kroz nekoliko godina većina građana, a posebno mladi, usvojiti „vrednosni sud“ i da će se udaja, ženidba, rađanje, supružnička vernost, porodične vrednosti,… skotrljati na dno skale vrednosti mlade generacije. 

Drugim rečima, nešto će postati „in“ i „kul“ a nešto drugo „bljak“ i „gubitništvo“ iako to nigde nije javno deklarisano kao zvanična politika, promena ili novi sistem društvenih vrednosti! Već smo govorili kako se gradi brend, a selekcija „udarnih vesti“,  rangiranje novosti i vrednosni sud koji se polako nameće ovim putem služi kao jedna od tehnika i promene vrednosnog odnosa javnosti prema SPC. Verovatno da nema ni potrebe navoditi koliko puta do sada je popis voznog parka ispred Patrijaršije bio „udarna vest“ na naslovnicama dok su sami stavovi SPC i druge odluke Svetog Arhijerejskog Sabora o Kosovu i Metohiji i drugim najvažnijim nacionalnim i crkvenim pitanjima bile sporedna i jedva pomenuta vest. Naravno da se kao posledica ovoga u svesti javnosti polako „taloži“ podsvesni asocijativni sled: „SPC-skupi automobili-popovi lopovi“. I naravno da je taj, u podsvest usađen, vrednosni sud o jednom pojmu („brendu“ SPC) – odlična podloga da se na njemu gradi novi „brend“ – „mlade, reformske snage otvorenog uma u SPC“ kao odgovor na prethodno stvorenu averziju. Ovo je praktično „igranje podsvešću“ javnosti ili drugim rečima – psihološki rat. I to svi mi svakodnevno vidimo, samo ne obraćamo pažnju. 
Internet – osim sredstava masovnog informisanja (SMI), raznih privatnih internet televizija, sajtova i portala sa novostima, postoje tri oblasti u kiber sferi, koje su veoma važne za SPC a o kojima se jako malo zna. To su:

A)  Okolocrkveni sajtovi – Običan internet korisnik ili vernik za sebe traži određene informacije koje ga zanimaju. Najčešće nije ni upoznat šta ili ko stoji iza nekog sajta ili nekog portala ili nekog foruma na internetu. Kako smo već rekli cela oblast: „Pravoslavlje“ ili „Pravoslavna Crkva“ nema skoro nigde u svetu neke registrovane brendove, zaštićene marke, zaštićena prava na neke pojmove, simbole, piktograme ili ikone. Ponekad, ponegde se zaštiti „robna marka“ nekog manastirskog vina ili nekog crkvenog proizvoda, ali to je trgovačka zaštita, a ne zaštita Crkve, a još manje zaštita pravoslavnog crkvenog učenja. U većini pravoslavnih država, računa se da će sudovi u slučaju sudskih sporova presuđivati po nekom „nepisanom pravu“ ili na osnovu „pravoslavnosti“ samih sudija, ali, kako vreme ide, trebalo bi da budemo slepi ili zlonamerno nezainteresovani pa da ne vidimo da će ovo sve više biti problem u budućnosti. Pođimo samo od najočiglednijeg primera u Crnoj Gori gde je kompletno milenijumsko nasleđe Srpske Pravoslavne Crkve jednim zakonom stavljeno pod znak pitanja. A da se i ne govori o svim drugim primerima po celom svetu (svojatanja hramova, svojatanje kulturnog nasleđa, negiranje nacija, kreiranje novih nacija, kreiranje „nacionalnih crkava“, …). U funkciji svega ovoga mogu biti i „internet resursi“: sajtovi, portali, forumi,… Danas postoji stotine ako ne i hiljade sajtova, portala, foruma koji se bave temom Srpske Pravoslavne Crkve - to su i crkveni sajtovi i okolocrkveni sajtovi i procrkveni sajtovi ali i anticrkveni sajtovi… Problem je kao i u realnom svetu, takođe delom pravne prirode.

Sistem registracije sajtova i domena: šta je uopšte domen i „kako to radi“?  Ceo internet ima kako smo napred rekli „hijerarhijsku“ strukturu i podeljen na nacionalne „domene“ (i još mnogo što-šta). Nema potrebe da ovde ulazimo u detalje DNS servera, protokola, maršrutizatora i AjPi adresa već je dovoljno reći da postoji neki centralni „organ“ (koji se nalazi u Americi i pod indirektnom je kontrolom Amerikanaca i njihovih službi ) i nacionalne filijale koje registruju i dodeljuju imena sajtova . Na primer: kada se raspala SFR Jugoslavija domen „.yu“ je ostao kao Slovenaca i SR Jugoslavija je imala problem da ga preuzme . Kada se na primer Crna Gora odvojila, tražila je i dobila svoj domen: „.me“. Srbija je prošla od domena „.yu” i “co.yu” do domena „.rs“ i „.srb“. Ono što je za našu priču o SPC važno je način registrovanja domena i imena sajta. Danas praktično svako može da  registruje sajt, portal, forum … i da govori o crkvi i ponekad i u ime SPC a da sama SPC niti zna za to, niti ima ikakve mogućnosti da na sadržaj utiče. Na primer: postoji portal teologija.net koji je praktično „platforma“ za srpsko liberalno bogoslovlje danas a da samu SPC niko i ne pita šta ona o tome misli, da li je to autentično pravoslavno učenje…  Na internetu se upravo danas događa ono što se dogodilo sa Hrišćanskim Kulturnim Centrom (HKC) pre par decenija: neko je nekad, pod nekim izgovorom uzeo blagoslov od patrijarha Pavla (verovatno iz najbolje namere je blagoslov i tražen i dobijen) – ovenčao i brendirao tim blagoslovom svoj rad … ali je kasnije sve to krenulo u potpuno pogrešnom smeru, generacije mladih su zavedene u pogrešnom smeru, a sama SPC više nije imala mogućnosti da blagoslov povuče. Sam HKC više ne deluje u toj formi kako je delovao ali danas postoji „internet nasleđe“ HKC – upravo sajt teologija.net koji se opet „pozicionira“ kao „teološki internet magazin čiji je cilj promovisanje kulture kritičkog teološkog mišljenja u postdigitalnom dobu. Pošto nastojimo da negujemo kritički stav, naši autori i urednici imaju punu slobodu kada je reč o izboru tema i načinu na koji se te teme obrađuju. Sajt nema bilo kakve ideološke ili druge preference. Čvrsto verujemo u dijalog unutar teologije kao i teologije sa drugim humanističkim, društvenim, prirodnim naukama kao i u potrebu prožimanja teologije i umetnosti, i upravo to uverenje suštinski određuje našu uređivačku politiku.“ – drugim rečima piše ko šta hoće i kako hoće. Oni istina nigde ne kažu da su SPC ali autori su vladike SPC i profesori PBF. 
Praktično za neupućenog vernika ili za nekoga ko počinje da se interesuje za veru – to je naizgled potpuno crkveni sajt iako nije zvanični sajt SPC. Ili na primer sajt „Borba za veru“ (http://borbazaveru.info/  ) koji na naslovnoj strani ima grb SPC i takođe nije jasno da li je to SPC ili nije!?! Neki ljudi koji nešto pišu, kritikuju, blate, hvale, imaju svoje mišljenje,… ali sve to pod grbom SPC na naslovnoj strani. Da li je to sad SPC ili nije SPC? I potpuno je ista situacija sa stotinama drugih sajtova i portala. Hteli to da priznamo sebi ili ne, SPC će u budućnosti morati da se pozabavi ovim problemom. Iz prostog razloga što iako je danas ovde kod nas potpuno jasno koja je „jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva“ to ne mora da znači da je to kristalno jasno i svakom pobožnom čoveku u na primer Severnoj Makedoniji, SAD ili Ukrajini. Ma koliko to zvučalo rigidno, neverovatno, besmisleno, … ali „Marfijev zakon“ je na snazi: „sve što može da krene naopako – pre ili kasnije krenuće naopako“ i svi mi smo svedoci da sve što može da krene naopako – sve češće i kreće naopako. Sve što kreće naopako najčešće, naravno, kreće naopako uz pomoć Amerikanaca ali to ne znači da mi moramo uvek da budemo zatečeni time. Tim pre što je rešenje vrlo jednostavno: akreditacija od strane SPC. I sudske tužbe za one koji se lažno predstavljaju . 

Postoji još jedan sličan fenomen: blogeri i Jutjub – VLOGERI. Poslednjih godina vođenje dnevnika na Internetu ili ti „blog“ je prešlo u kao neko vođenje dnevnika u video formatu – „video-blog“ ili skraćeno „vlog“. To, naravno, više nije nikakvo „vođenje dnevnika“ već jednostavno neko-nešto-piše ili govori o nečemu aktuelnom. U Rusiji, na primer, blogovi su veoma popularni i čitani, pa je čak došlo i do toga da se preko blogova organizuje opozicija. Blog Navaljnog čak više uopšte nije nikakav „blog“ već mediji - NVO-preduzeće sa povelikom i bogato finansiranom redakcijom, novinarima, urednicima,… a Navaljni je samo „ime“, „brend“ ili jednostavno „zaštitni znak“  (o ovome će još biti reči kasnije). Ono što je za naše istraživanje zanimljivo su vlogovi srpskih sveštenika i „pravoslavnih propovednika“ što ponekad prelazi u  „pravoslavni video lajf-koučing“ na srpskom. Od kada je pre koju godinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu grupa profesora i nastavnika na čelu sa vladikom Maksimom (Vasiljevićem) obnarodovala svoju „modernost“ i „naučnost“ nasuprot „zatucanosti“ i „mračnjaštvu“ zvanične SPC u javnosti se pojavio pojam „blagoslova za podučavanje“. Ono što su svi pravoslavni, ocrkovljeni vernici ionako znali – da ne može svako da propoveda i „blagoglagoli kako mu se izvoli“, saznala je cela javnost. Ali začudo evo već nekoliko godina se o tom blagoslovu piše, raspravlja i govori, pa čak i na nivou Vlade i Univerziteta, ali niko (za sad još) ne govori o brojnim „internet guruima Pravoslavlja“ i o tome ko je njima, kada i kako dao „blagoslov“ da glagole i „vlogole“ !? Treba, naravno, na prvom mestu razlikovati prosto snimanje propovedi mobilnim telefonom i postavljanje na Jutjub od ciljane delatnosti snimanja samog sebe pri umovanju o „nečemu pravoslavnom“. U prvom slučaju najčešće vernici snimaju svoje duhovnike i to je u redu. Ali u drugom slučaju to je već društveni i medijski fenomen (možemo ga nazvati) „Vlogolenja“. Verovatno je kod većine ovih ljudi dobra namera iznad svega. Verovatno ovi sveštenici „govore od suviška srca“, ali treba jasno reći: dobra namera u današnje vreme jednostavno više nije dovoljna. Zašto? 

1) Velika većina običnih gledalaca Jutjuba ne zna ali kada neki nalog na Jutjubu pređe 1000 pratilaca otvara se mogućnost za komercijalizaciju tog naloga. I od tog momenta sveštenik-vloger može početi da emituje reklame i dobija novac od Jutjuba i postaje praktično prodavac „internet video sadržaja“ bez obzira kakav da je taj sadržaj. To mogu biti i najdobronamernije propovedi ali i bilo šta drugo. I od tog trenutka to praktično postaje „prodaja“. 

2) „Čovek je kvarljiva roba“, kako kaže narodna izreka. Neko danas može biti dobronameran i pravoveran, ali to ne znači da će tako uvek biti. Zar smo malo primera imali kroz istoriju da se neki sveštenik osetio zanemaren, obespravljen, povređen,… pa poželi da skrene pažnju na sebe neprimerenim govorima? Zar je malo primera kroz istoriju da čovek, pa i sveštenik, zapadne u neke krize, grehove, dileme, …? Zar je malo primera kroz istoriju da se čovek jednostavno „probrcne“? A nije isto dal' se „probrcne“ sveštenik na parohiji gde Crkva može odmah da reaguje, pomogne, spreči štetu ili sveštenik koji na Internetu ima 10.000 pratilaca. I čije vlogovanje momentalno može da bude podeljeno na društvenim mrežama u nekoliko miliona kopija. Napred smo već naveli tri opasnosti koje prete od Jutjuba; 

3) Finansijska opasnost – vlasnik naloga na Jutjubu nikakvu vlast nema nad Jutjubom. To danas može biti dopunski izvor prihoda uz parohijsku službu, a već koliko sutra i ne mora. 

4) Autocenzura - sveštenik koji vlogoli se izlaže opasnosti da svesno ili podsvesno  modifikuje propoved u skladu sa političkom korektnošću Jutjuba zarad prihoda (monetarizacije) ili naprosto iz želje da napravi mali ustupak ili kompromis zarad mogućnosti da i dalje vlogoli. 

5) Cenzura – Jutjub je već odavno pokazao da nije prosto internet platforma već je globalna korporacija koja je svoje potencijale stavila u službu geopolitičkog sukoba. I ovde za njih njihova zarada nije toliko važna koliko politička korektnost. Tako da svako u svakom trenutku može biti zabranjen ma koliko da ima pratilaca. 

6) Fenomen ekstrema – Jedan od dva najveća problema današnjice u medijima je „težnja ka ekstremima“. O čemu se tu radi? Usled ogromne količine informacija koje se danas proizvode u info-sferi korisnici, publika jednostavno otupljuje. Da bi se postigao isti efekat psihičkog nadražaja, privukla ista količina pažnje publike – potrebno je koristiti sve jače izraze i zastupati sve ekstremnije stavove. Sve se više sadržaja proizvodi od strane sve većeg broja emitera tako da je borba za pažnju sve oštrija. Ovo dovodi do toga da se u svim medijima koriste sve jači nadražaji. Kad su „pravoslavni vlogeri“ u pitanju ovo konkretno znači da će neminovno i njihovi sadržaji (makar i protiv njihove volje) polako kliziti prema nekim ekstremima. To ne mora da znači da će to biti ekstremi u verskom učenju, ali mogu biti bilo kakvi drugi ekstremi: način snimanja, rečnik koji se koristi, odelo, način govora, mimika, gestikulacija, teme,… Ovaj proces ne zavisi od volje samog vlogera, već je stihijski. Svesnim naporom se možda može usporiti, ali je za to potrebno da vloger sam sebi odmah jasno prizna da će gubiti zaradu i da će mu popularnost padati ako ne bude izmišljao nove „fore“ i neobičnosti. A u slučaju vlogera koji počnu da dobijaju novac od Jutjuba za svoje „misionarenje“ to je jako teško. Konstantan, jedan te isti način snimanja vloga, bez inovacija, ludiranja, sve jačih i jačih reči će neminovno dovesti do pada gledanosti, prihoda i u najboljem slučaju će dovesti do toga da vloger prekine sa snimanjem. Mada je mnogo verovatnije da će vloger usled pada gledanosti početi sa raznim ekstremima i bombastičnim izjavama, ekstremnim stavovima da bi povećao gledanost, a pri tom će sebe svesno zavaravati da to čini da bi „bio bliži običnom gledaocu“ ili „sve je to da mladima približim Hrista njihovim rečnikom“. U svakom slučaju fenomen ekstrema je poguban za bilo kakvo misionarenje a posebno za pokušaje samostalnog medijskog misionarenja koje bi trebalo da donosi finansijsku zaradu „misionaru“. Primer ovakvog „inovativnog“ misionarenja mi danas možemo videti kod (sveštenika?) Ugrina Popovića koji se pojavljuje u belim odorama (valjda je to bela mantija), koji misionari u nekim video sadržajima snimanim od kuće, sa terase,… uz neke „mladalačke“ gafove, mimove i grimase. Kumulativni efekat više medija Ugrin pokušava da postigne korišćenjem više internet platformi pa tako ima naloge i na društvenim mrežama. Zanimljivo je da emituje seriju objava i statusa sa nekim visokoumnim „mislima“ koji se završavaju sa „MISLITE O TOME!“ što je već karakteristika i sledećeg;  

7) Digitalna demencija ili „blic razum“ – Južnokorejski lekari su još 2007. godine zabeležili kod mladih odraslih osoba značajan porast poremećaja pažnje, pamćenja i koncentracije kao i opšteg i emocionalnog otupljivanja i tu kliničku sliku su nazvali „digitalna demencija“ . I ruski autori upozoravaju da se usled korišćenja interneta i drugih medija intelektualni,  emocionalni i misaoni aparat, najčešće kod mladih, sužava i uprošćuje. Sve više ljudi je sve manje sposobno da drži pažnju i da shvata komplikovane teme. Ovo je ogroman problem današnjice koji će u budućnosti samo rasti. Ali u slučaju pravoslavnih sveštenika vlogera je već sada akutan: da bi se bilo zanimljivo ciljanoj grupi mladih, kojima su i namenjeni ti video sadržaji, ovi naši „misionari“ su već sada prinuđeni da svoje „pouke“ redukuju na što jednostavniji i jednostraniji izražaj. Da bi nešto bilo zanimljivo, primamljivo, atraktivno to mora da bude kratko, jasno, bez nekih dubokih misli i velikih dilema. A to znači da je unapred osuđeno na banalizaciju. Mi već sada imamo primere da sveštenici pričaju viceve kao misionarsku pouku, prepričavaju crtane filmove , da se krevelje, koriste mladalački, a često i narkomanski, rečnik u želji da privuku mlade. Nije slučajno da već sada Ugrin Popović skoro svaki svoj status završava sa sloganom reklama za cigarete: „MISLITE O TOME!“ Ovo je neminovno jer naravno da se Bogoslovlje ne može iskazati u jednoj rečenici na satusu na Fejsbuku tako da je potrebno nekako zaintrigirati mlade; 

8) „insajderske informacije“ o Crkvi – da bi se privukla pažnja gledalaca, vlogeri su, kao što smo već rekli, često u iskušenju da koriste neke „specijalne efekte“ koji bi njihov nastup izdvojio iz mora drugih i privukao pažnju publike, a samim tim i preglede koji donose toliko željenu zaradu. Jedna od tih „tehnika“ su i „tajna znanja“ koja samo taj vloger ima i ne žali da ih podeli sa, senzacija željnom, publikom. Ranijih godina mi smo mogli da vidimo na raznim televizijama ispovesti „žrtava seksualnog nasilja“ u SPC ili razočaranih vernika, ali, hvala Bogu, nismo viđali „insajdere“ iz klira. Međutim, tendencije Jutjub – vlog-glagolanja ili ti vlogolanja su neminovno dovele i do ovog fenomena. Od nedavno na Jutjubu se pojavio novi vloger – sveštenik i samoproklamovani „AVVA“  Zoran Đurović koji se nekako obreo u Rimu u Italiji i odatle pokušava da putem vloga privuče pažnju, komunicira sa svojom „duhovnom dečicom“ i kurira njihov „duhovni rast u Hristu“. Sam Đurović, njegov pitoreskni naglasak i ceo vlog iz skuta pape rimskog bi čak bili i simpatični koliko su besmisleni da nije pikantnog detalja kojim Đurović pokušava da privuče publiku (a privukao je i našu pažnju). Na neki način Đurović zaista poseduje insajderske informacije iz SPC i na sav glas ih obznanjuje! Kao što smo u delu 1. već opisali – američke službe su preko nevladinih organizacija uložile veliki novac u poslednjih dvadeset godina da bi stekle agente uticaja unutar SPC i preko njih ostvarile „duboko senzorno prodiranje“. To jest, oni su veliki novac uložili i ulažu da bi organizacije tipa Hrišćanskog Kulturnog Centra i druge NVO vršile istraživanja stavova unutar klira SPC, da bi profesori PBF pisali naučne radove na određene teme i ponekad u njima otkrivali poneku informaciju o odnosima u SPC. Ali retko koji plaćeni agent je tako koristan kao „lajavac-volonter“. Ili, kako kaže ruska poslovica: „Brbljivac je premija za špijuna!“  Da li zbog usamljenosti i odbačenosti u dalekoj zemlji, da li zbog manjka pažnje i razumevanja bližnjih,.. uglavnom, Đurović kroz svoj vlog ne samo da „misionari“ već i otvara dušu i servira more informacija o klanovima u SPC, o odnosima vladika među sobom, o stanju na PBF, o borbi klanova u SPC,… U jednom od videa, na primer, u želji da se „obračuna sa hercegovačkim klanom na PBF“ iznosi ceo niz informacija o načinu biranja profesora, o nepravilnostima u radu,…. I naravno ističe sebe kao kandidaturu za profesora Patrologije. Već smo napred rekli da vloger-nezadovoljnik u našim redovima kasnije može veliku štetu da nanese. I evo očiglednog primera! „Svađale se jetrvice preko svekrvice“ kako kaže naš narod, tako i doktori bogoslovlja sa i oko PBF, zaboravivši se u svojim svađama praktično javno i preko Jutjuba degradiraju SPC i PBF. Na primer: Đurović navodi da „niko u SPC sem njega nema doktorat iz Patrologije“ i nije kvalifikovan da predaje Patrologiju na PBF. A i on je, kako sam kaže, doktorat stekao u Rimu na katoličkom univerzitetu. To bi kao trebalo da bude „argument“. Možda to i jeste „argument“ u nekim raspravama i svađama u užem krugu za nekom slavskom trpezom. Ali kada se objavi na Internetu to je praktično insajderska informacija o nenamenskom trošenju sredstava na PBF. Treba samo pogledati iz ugla Vlade Srbije (a i budžetske inspekcije, prosvetne inspekcije, nevladine organizacije „Ateisti Srbije“,…) koja svake godine izdvaja desetine miliona za finansiranje PBF da bi se razumela logika: ako za deceniju i po, štedrog državnog finansiranja, zavađeni klanovi na PBF nisu uspeli da odškoluju nijednog validnog profesora Patrologije nego im je najškolovaniji papski stipendista – pa koji je onda za državu uopšte smisao postojanja i finansiranja PBF? Ako će papa rimski da školuje i odškoluje najškolovanije profesore teologije u Srbiji i Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi – čemu onda uopšte PBF Srpskoj Crkvi? To je pitanje koje se samo nameće svakom objektivnom gledaocu Đurovićevog vloga. Đuroviću, naravno, ni na kraj pameti nije da ovakve informacije sem gledalaca na Jutjubu privlače pažnju i ljudi koji ne gledaju blagonaklono na SPC. I koji bi do ovakvih insajderskih infomacija jako teško došli da nema njegove želje da se pokaže i dokaže „u etru“ i pred gledalištem.                               

1  Mora se priznati da su danas i „vlast“ i „opozicija“ i „prvi“ i „drugi“ deo jednog te istog proevropskog, liberalnog narativa. Ma koliko nam „velika“ sredstva masovnog informisanja ponavljala i utuvljavala u glavu da su to „sukobljene“ opcije – sve je to jedna ista proevropska klika (koja čak bez imalo stida i srama preskače iz jednih u druge i nazad pod istim parolama).
2  O tehnici „faktčekinga“ to jest cenzuri videti odličan članak koji objašnjava na činjenicama kako radi cenzura na društvenim mrežama: „SOROŠEVO „MINISTARSTVO ISTINE“ RADI PUNOM PAROM“ www.ifamnews.com/sr/soroshevo-ministarstvo-pravde-radi-punom-parom/
3  „CENZURA DONALDA TRAMPA SE NASTAVLJA: Jutjub briše snimke koji tvrde da je bilo izborne krađe u Americi“ www.novosti.rs/c/planeta/svet/943573/cenzura-donalda-trampa-nastavlja-jutjub-brise-snimke-koji-tvrde-bilo-izborne-kradje-americi
4  https://ru.wikipedia.org/wiki/Rutube 
5  https://rutube.ru/ 
6  Na primer „vest“ sa portala Nova S: „SPC udara na Zakon o istopolnim zajednicama“ koja već u naslovu spinuje samu vest i dalje u tekstu daje i usađuje u (pod)svest čitalaca „vrednosni sud“  – SPC „udarila“ na zakon. To i nije „zakon“ već predlog zakona. I nije SPC „udarila“ već zakonski predlog udara na svetonazor, sistem vrednosti, svih religioznih ljudi a SPC je samo tu činjenicu konstatovala kao svoj stav. Kroz spinovanje naslova i u tekstu se stvara utisak potpuno izvrnute realnosti: da „zakon“ jeste, da je on datost i poredak a da SPC „udara“ i pokušava da promeni nešto što postoji. Dok je realnost potpuno obrnuta: zakonski predlog je usmeren na menjanje milenijumskog poretka i udara na poredak koji postoji odvajkada. nova.rs/vesti/drustvo/moze-li-spc-da-obori-zakon-o-istopolnim-zajednicama/
7  Na primer „vest“ sa portala Nova S: „SPC udara na Zakon o istopolnim zajednicama“ koja već u naslovu spinuje samu vest i dalje u tekstu daje i usađuje u (pod)svest čitalaca „vrednosni sud“  – SPC „udarila“ na zakon. To i nije „zakon“ već predlog zakona. I nije SPC „udarila“ već zakonski predlog udara na svetonazor, sistem vrednosti, svih religioznih ljudi a SPC je samo tu činjenicu konstatovala kao svoj stav. Kroz spinovanje naslova i u tekstu se stvara utisak potpuno izvrnute realnosti: da „zakon“ jeste, da je on datost i poredak a da SPC „udara“ i pokušava da promeni nešto što postoji. Dok je realnost potpuno obrnuta: zakonski predlog je usmeren na menjanje milenijumskog poretka i udara na poredak koji postoji odvajkada. nova.rs/vesti/drustvo/moze-li-spc-da-obori-zakon-o-istopolnim-zajednicama/
8  https://www.icann.org/ 
9  https://www.rnids.rs/ - Registar nacionalnog internet domena Srbije.
10  Više o ovome vrlo simpatičan film: „1 Internet, 3 domena, 4 države“ na adresi  https://www.youtube.com/watch?v=9cDdwLL5pOE&feature=emb_logo&ab_channel=RegistarnacionalnogInternetdomenaSrbije 
11  Domeni „.net“ i „.info“ čak uopšte ne moraju da se registruju kod nacionalnog registra domena već „negde u svetu“!
12  Ruska Pravoslavna Crkva na primer ima celo odeljenje za saradnju sa medijima i borbu sa „lažnim sveštenicima“. Čak redovno objavljuje i obnavlja spiskove sajtova i resursa koji su štetni! sinfo-mp.ru/borba-so-zloupotrebleniyami-v-seti-internet
13  Autorova kovanica od vlog i „glagoliti“ (govoriti)
14  Autorova kovanica od vlog i „glagoliti“ (govoriti)
15  “… kao u onom crtanom filmu Patak Dača sa ovim lovcem, … sećate se tog crtanog filma…“ Zoran Đurović: Kako je hercegovački klan sprečio Avu da predaje na Bogoslovskom, 13:41 www.youtube.com/watch
16  „AVVA“ je naziv za starca-duhovnika. Kod nas Srba se najčešće koristi za Avvu Justina Ćelijskog. Ovaj naziv nije titula tako da ga ne dodeljuje Crkva već tako iz milošte i poštovanja duhovna deca zovu svog duhovnika i učitelja. A ko je, kad i kako Zorana Đurovića ovenčao ovim statusom – ostaje zagonetka Jutjub influensinga današnjice. Ovaj naziv je napisan Ćirilicom i ne treba ga brkati sa latiničnim nazivom pop švedske grupe „ABBA“. Čak ni po ozbiljnosti pouka: lagane i pitke pesmice švedskog pop para imaju mnogo dublja značenja nego „pouke“ rimskog insajdera Đurovića o Pravoslavlju.
17  Boltun nahotka dla špiona    

Prvi deo feljtona pročitajte OVDE, a drugi deo OVDE.

Izvor: Pravda

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA