Piše: Vladimir Dimitrijević
STANJE U ŠKOLAMA
Ono što zapanjuje u današnjim školama, ne samo Srbije, jeste nestanak znanja. U pravom smislu te reči. Deca znaju sve manje, iako se čini da doba interneta može da pruži više znanja nego što je čovek ikada mogao da ga ima. Zaprepastiš se kad vidiš da nisu saznali skoro ništa iz grčke mitologije, da su o istorijskim događajima slabo obavešteni, da loše povezuju pojmove, da, sve više, ne znaju značenje reči – i to srpskih, ne tuđica. A sve vreme kuckaju po tastaturi svojih mobilnih računara ( ne telefona; to se zove telefon, ali nije telefon – to je računar kao nasušnost života ).
Sve je ovo, ipak, počelo mnogo ranije. Kusamo staru čorbu, i dotakli smo dno posude.
SLIKE KOJE GOSPODARE
Dani Rober Difur, univerzitetski profesor u Parizu, objašnjavao je, još u prvoj deceniji 21. stoleća, šta se dešava sa televizijskom decom kad ih treba školovati. Vaspitanje zdrave imaginacije je presudno. Ako dete ne savlada dobro simboličke oznake za vreme, prostor i lica, ono se prepušta slikama iz spoljnjeg sveta koje produžavaju njegove maštarije. To jest, po Difuru, "umesto da se razvrstaju i povežu u okviru kumulativnog procesa kojim subjekt ovladava i upravlja, slike mogu zagospodariti onim ko ih prima dovodeći ga u stanje potčinjenosti i zavisnosti". Tako televizija "zamagljuje percepciju, pospešujući stapanje fantazija sa stvarnošću i doprinoseći zbrci na ravni simboličke funkcije". I dodaje Difur:"Ista ta "deca televizije" jednog dana kreću u školu. Razumljivo je onda zašto mnogi profesori sa gorčinom tvrde da pred sobom "nemaju više đake", da ta deca "više ne slušaju". Ona, verovatno, više ni ne govore. Ne zato što su postala nema - naprotiv; ali, susreću se sa ogromnim teškoćama kada treba da se uključe u bilo koju vrstu rasprave, gde učesnici naizmenično uzimaju ulogu onoga ko govori i onoga ko sluša. U školi takva situacija podrazumeva da jedan učesnik (profesor) daje iskaze zasnovane na razumu (tj. prenosi višestruka znanja nagomilana tokom mnogih generacija i stalno reaktuelizovana), dok drugi učesnik (učenik) po potrebi o njima raspravlja.“
Tako je nekad bilo. Nestala je stara škola.
Formalno, i đaci i profesori su tu. Ali samo formalno.
SMRT ĐAKA, SMRT PROFESORA
Difur je bio svestan da stvari nisu jednoznačne, ali su tragične:“Nesumnjivo je da velika većina profesora nastoji, ne štedeći truda i često idući preko svojih snaga, da mladima vrati njihov status đaka a sebi ulogu nastavnika. Ali, u tome i jeste novonastala promena: pošto su deca onemogućena da postanu učenici i profesori suočavaju se sa sve većim preprekama u vršenju svoga posla. Tokom 30 godina navodnih "demokratskih" reformi, nadležni političari i pedagoški stručnjaci stalno su im ponavljali kako je njihovo nastojanje da poučavaju - zastarela i prevaziđena stvar.”
U ime demokratizacije školstva praktično je priznata i potvrđena činjenica da više nema učenika. Zašto bi onda još postojali profesori? Difur kaže:“Na osnovu izjava odgovornih lica i stručnjak za pedagogiju, obrazovni model koji treba da odnese prevagu nad ranijim, po pretpostavci "zastarelim" obrascem školskog sistema, zapravo je televizijski talk show, gde svako može "demokratski" da iznese svoje mišljenje. Tako sve postaje stvar interakcije među subjektima; nema više kritičkog napora koji zahteva da napusti vlastito gledište u korist drugih, sveobuhvatnijih, temeljnijih, razložnijih, argumentovanijih stavova. Profesor koji neprekidno podstiče đake na kritičko razmišljanje postao je neprihvatljiva pojava. On je neprijatelj protiv koga se treba boriti, jer ne poštuje stanovište "mladih". Mnogi pedagozi "objašnjavaju" na taj način nasilje koje je zahvatilo škole: naime, "mladi" navodno reaguju na nedolični profesorski autoritet.A ako su zbilja primorani na nasilje i odmeravanje odnosa snaga, to je stoga što im nije omogućeno nikakvo drugo rešenje: već su formirani tako da izbegavaju borbu argumentima i mukotrpni put razložnog i kritičkog mišljenja.“
I onda se ne treba čuditi nasilju u školama.
Ono je posledica obesmišljavanja obrazovanja.
MEKLUANOVE POUKE
Maršal Mekluan, jedan od najpoznatijih istraživača masovne kulture 20. veka, istakao je, još početkom šezdesetih godina prošlog stoleća, da nijedno sredstvo komunikacije prilikom predaje saopštenja nije neutralno. Pogotovo kada je reč o televiziji kojom se, kako on veli, "može pod kontrolom držati emocionalni klimat čitavih kultura". On je u nekoliko etapa vršio istraživanja štete koju "telemanija" pričinjava psihofizičkom razvoju najmlađih, a njegovi zaključci su bili sledeći, po godinama: 1964: "Televizijsko dete je - invalid bez privilegija"; 1967: "Televizija deluje kao LSD: to se ne sme dozvoliti... Bilo bi veoma dobro kada u Americi ne bi bilo televizije“; 1977: "Bezopasna doza televizije preporučljiva deci je oko nule... Televizor demobiliše očne mišiće. Zato TV dete ne može da čita. To nije teorija, nego činjenica, koju smo otkrili i dokazali".
Tako je bilo pre pola veka. A kako je tek sada?
SMRT ZNANJA: UZROCI I POSLEDICE
Grčki hrišćanski mislilac Hristo Malevicis kaže:“U Starom Zavetu se kaže da je sticanje znanje bio čovekov prvi postupak. I starojelinska književnost sve-doči o tome da je upravo znanje bilo uzrok Pro¬me¬tejeve prikovanosti za liticu planine Kavkaz po zapo¬vesti Zevsovoj.
Danas smo došli do samog kraja znanja. Ovaj kraj se poklapa sa krajem drugog milenijuma posle Hrista. Po¬če-tkom trećega milenijuma, rod ljudski ulazi u oblast informacije. In¬formacija ne uznemirava čovekovu dušu na način na koji je to čini¬lo zna¬nje. Jer jedna stvar je znati, a sasvim druga – biti informisan. Ko ima zna¬nje taj je svestan užasne slobode koja ga baca na sâm rub ništavila. Uz to, s obzirom na činjenicu da je znanje, takođe, i znanje o samom znanju, onaj koji ima znanje postaje svestan svoje apsolutne odgovornosti za bitovanje. Upravo zbog toga što zna da zna, on mora da bude odgovoran za ono što čini. Činjenica znanja je, zbog toga, bi¬la od planetarno–istorijskog zna¬čaja, sa mnogim nepredvidivim i kobnim posledica¬ma.“
Kojima, eto, danas prisustvujemo.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) November 22, 2021
POBEDA INFORMACIJE
Jedna od posledica je, veli Malevicis, pretvaranje znanja u informaciju. Informacija je, pak, smrt za um. Malevicis ističe:“Moder¬nom čoveku je prijatno da preživa informacije, kao što je kravi prijatno da preživa svoju travu. Naravno, informacija je jedan oblik znanja, ali bez ikakve du¬bine poimanja. Informacija je zaborav znanja, tj. kora koja obavija plod. Kobni plod zna¬nja je odbačen, a zadr¬žana je samo kora. Znanje je odbačeno upravo zbog toga što je bilo kobno, da bi se čovek oslobodio od metafizi¬čkih strahova. Ali, dogodilo se ono što je bilo započeto u Padu: znanje se svelo na informaciju. Ako se Pad čovekov u Raju zbio zbog znanja, onda je čin informacije – poslednji čin Pada. Čin informacije je pad samoga onoga što je prvobitno dovelo do Pada čoveka. U poslegrehopadnoj eri, u kojoj je znanje odnelo prevagu, razjapio se jaz između paloga života i života vaskrsloga. Čovek je ovaj jaz ispunjavao svojom duhovnom aktivno¬šću, svojim religijskim životom, filosofijom i umetnošću. Čovek je stvarao podstaknut velikom tugom za svojim nekadašnjim stanjem. Sada, pak, sa padom samoga znanja u puku in¬formaciju, ovaj jaz je iščezao, zajedno sa čovekovom velikom tugom [za Ra¬jem]. Danas su i religija, i filoso¬fija, i umetnost lišeni svake duhov¬nosti. Ovo je epoha informacije i pot¬punoga zaborava. Ovo je vreme uje¬dnačavanja nivoâ Bitija. Lestvica Ja¬ko¬vljeva je skršena i srušena na zemlju.“
Zbog suvišnih informacija smo otupeli, i više nismo kadri da živimo. Oko nas se ruše svetovi, a mi se samo informišemo.
SVE JE INFORMACIJA
Malevicis je jasan:“Postojanje Boga, život, smrt, od-govornost, ljubav, mržnja, ubistvo – sve se ovo danas smatra informacijom. Vaskrsenje Hristovo je informacija. Anti–ekološko razaranje planete je informacija. Ratovi su informacija. Mi se o svemu ovome in¬for¬mišemo preko mas–medija, ne samo slušajući, već i gledajući. Sve ovo je deo ma¬šinerije informacijskog kon¬zu¬merizma: čovek više nije saznavatelj, već potro¬šač informacijâ. Ali, budući da potrošnja podrazumeva i proizvodnju, tu je globalnu mre¬žu za proizvodnju informacijâ. Zato su i sateliti postavljeni u svemir da bi odozgo nadgledali našu planetu. Umesto oka Božijeg, gleda nas oko satelitsko. I sa Neba, umesto Manne, pada kiša informacijskih otpadaka. Reč Božiju su, na sve četiri strane sveta, proširili ribari. Danas se informacija širi putem najsofisticiranijih tehničkih sredstava, univerzalnih mogućnosti. Ri¬bari - apostoli su preobrazili duše ljudi. Sateliti na ljudske duše ne deluju. Jer, dok vas znanje budi, informacija vas – uspa¬v-ljuje. Svaka prostorija sa televizo¬rom je, takođe, i duhovna spavaonica.“ Spavamo, a kuća nam gori.
I odlazimo sa ovog sveta zbunjeni, verujući da smrt nema pravo da nas odvede sad, kad imamo najnoviji ajfon.
BEZ SVESTI
Znanje bez Boga bilo je tragično, ali informacija bez Boga je samo dremež uma i duše. Malevicis nastavlja:“I premda je znanje dovelo čoveka na sâmu granicu ništavila, ta granica se pokazala i kao granica Bo¬žija, jer je duša bila svesna šta se dogodilo. Informacija, takođe, može čoveka da dovede do ivice ništavila, ali duša ovde nije svesna šta se događa. I zato duša, u ovom slučaju, sve vreme obitava u senci ništavila. Stvar je utoliko tragičnija, kao što smo to već rekli, zato što duša ovde niti vidi, niti traga za izlazom iz ništavila. Savremeni čovek u to¬me uživa, sve dok se informacija nu¬di u dovoljno privla¬čnom obliku. Čo¬vek znanja je zalivao zemlju svojim suzama i znojem. Informisani pojedinac danas putuje zemljom u vozilima sa klima–uređajem. To je razlog što je informacija odnela pobedu nad znanjem.“
Nastupilo je vreme smrti i razonode.
A u to vreme vlada digitalna demencija.
KALJUGA U KOJOJ UŽIVAMO
Malevicis nastavlja:“Kada bi čovek bio u stanju da čuje i da vidi sve elektro–magnetne ta¬la¬se koji opasuju svet, odmah bi poludeo od te buke i tog prizora. Kada bi čo¬vek mogao da pročita sve novine koje se dnevno pojave u svetu, potonuo bi u kaljugu informacijske septičke jame. Jer, ovaj [medijski] kanal preno¬šenja informacijâ – a to je, sa¬svim sigurno, baš tako! – uliva u dušu is¬ključivo nečistotu, budući da baš ni¬šta u vestima nema nikakvu vezu sa čovekovim telom i dušom, ništa u ve¬stima nije životvorno. Vesti su smrt za dušu i duša umire. I to je, možda, najšokantnija poje¬dinost ve¬zana za vesti u našem vremenu. A ta pojedinost ima niski rejting i, čak, ne dospeva u medijsku mrežu, i to iz sledećeg demonskog razloga: u epohi znanja bi¬li su objavljivani isklju¬či¬vo važni podaci, dok su nevažni po¬daci bili sklanjani u stranu, a da¬nas, u informacijskom dobu, objavljuju se isključivo nevažni podaci, dok se važni podaci potiskuju u stranu. Ako ovo jeste učinak dejstovanja de¬monskih sila u životu sveta, onda one svoj posao rade vrlo učinkovito. Pa, ipak, skrajnji¬va¬nje onoga što je važno može, čak, da bude i poželjno: jer ako bi se ono što je važno preno¬silo kao informacija, ono bi se automatski pretvorilo u nešto neva¬žno pa, čak, i podsmeha dostojno, dok ono što je važno – kada bude izlo¬ženo skrajnjivanju – može da sačuva svoj značaj, čekajući svoje pogodno vre¬me. Sve ima svoje vreme.“
Zato se istina u doba interneta mora tražiti sa ljubavlju većom no ikad. Ako je zaista želimo. Jer, po Malevicisu:“Živimo u informacijskom dobu, u kome mas–mediji prenose informacije urbi et orbi [“gradu i svetu”]. Noć¬na tama se spušta na čitav svemir. Koliko će dugo potrajati ova tama? Da li, možda, zauvek?“
Naravno, mi to ne znamo. Na nama je da se trudimo da dušu, uprkos svemu, sačuvamo živimo i budnom. Da vaskrsne u svetlosti kad za to dođe čas.
To je trud dostojan čoveštva. I jedini način da izbegnemo digitalnu demenciju.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) November 23, 2021
Izvor: Pravda
