Piše: Radoš Bajić
Dajem sebi za pravo da mi ništa ne bude jasno. Nikakva posebna saznanja nemam, informišem se kao i svi drugi građani Srbije isključivo na osnovu onoga što pročitam i čujem u medijima, ali vidim da je atmosfera u našoj najznačajnijih naučnoj i kulturnoj ustanovi u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, uzavrela – do ključanja. Dobro naloženi ekspres lonac taštine samo što ne eksplodira.
Razloga je svakako više, a jedan je sve veća gužva ispred vrata akademije. Kroz koja bi rado ušli mnogi. Čast da kroz drevne i teške dveri akademije uđem pod njene svodove imao sam kao član Odbora za selo na čijem čelu je uvaženi profesor, doktor, akademik Dragan Škorić. Kada mi je spravom koju više niko i ne koristi a zove se telefaks, pre skoro deset godina stiglo rešenje o imenovanju – pomislio sam da se neko šali i da mi smešta skrivenu kameru. Ipak, ubrzo sam shvatio da se radilo o zbilji. Sem što sam rođen i odrastao na obalama Morave, pitao sam se, čime sam zaslužio da zajedno sa dvadesetak akademika, profesora i vrhunskih naučnih radnika koji se predano i posvećeno bave srpskim selom, budem član jednog od najznačajnijih akademijskih odbora ? Da sam luk sadio više od četiri decenije pa bi se neko našao da to uoči i primeti, te zbog toga verujem da oni koji su me predložili – znaju odgovor?
Verujem da bih vezanih očiju mogao da uđem u prelepu građevinu koju su 1912. godine projektovali čuveni arhitekti tog doba Andra Stevanović i Dragutin Đorđević, a koja je završena tek 1935. godine, da se liftom popnem u malu salu na drugom spratu, da odem do toaleta ako mi prigusti, ili da iz nje izađem u gužvu Knez Mihailove – jer sam proteklih godina kao član pomenutog odbora u njoj proveo prilično vremena. Za moj odlazak u akademiju na prvi sastanak odbora obukao sam tamno odelo i belu košulju sa kravatom. Ispunjen osećanjem pijeteta ušao sam u kamenu kuću u kojoj su boravili i radili najznamenitiji umovi srpske pameti, nauke, medicine, prosvetiteljstva, graditeljstva, književnosti, kulture i umetnosti – Josif Pančić, Jovan Ristić, Sima Lozanić, Stojan Novaković, Jovan Žujović, Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Aleksandar Belić, Velibor Gligorić, Ivo Andrić, Pavle Savić, Dušan Kanazir, Dejan Medaković, Dobrica Ćosić, Nikola Hajdin i drugi… Ma kako i koliko to zvučalo patetično, svestan činjenice da nestankom i umiranjem srpskog sela umire i Srbija, u radu Odbora za selo trudio sam se i danas se trudim – da dam svoj skromni doprinos. Skroman, ali istovremeno i maksimalan – koji mogu.
Pritom, ne očekujem ništa. Ni slavu, ni srebro ni zlato… Jeste da imam dovoljno godina i da u poslednje vreme moja kosa ubrzano sedi – ali, ni kad sanjam ne gajim nade da bih ikada mogao postati akademik…? Koje ovih dana prepoznajem kod mnogih iz javne, umetničke, kulturne, autorsko-reproduktivne sfere u srpskom teatru i kinematografiji – s obzirom na činjenicu da je akademija donela odluku da u narednom periodu otvori svoja vrata za stvaraoce koji su obeležili vreme u kojem žive i u ovoj oblasti. Na jednom od susreta sa sadašnjim predsednikom SANU gospodinom Vladimirom Kostićem, kome bi koliko vidim mnogi želeli da vide leđa – pitao sam ga, šta misli o tome, da za života zvanje akademika nisu dobili najveći autori i grandiozni klasici srpske kinematografije – Živojin Žika Pavlović i Aleksandar Saša Petrović? Daleko bilo da mislim da je do promena u procedurama za prijem novih članova u akademiju došlo zbog moje upitanosti – ali svedoci smo da će se u toku ove godine upravo to i dogoditi. Da će značajni filmski autori i istaknuti poslenici uz sfere scenskih umetnosti – dobiti mogućnost da budu primljeni u SANU u novo odeljenje koje se tim povodom formira.
O čemu, izgleda ne postoji saglasje ni u samoj akademiji? Svojim ušima sam čuo izjavu uglednog akademika Vasilija Krestića koji je na RTS-u u intervjuu na ovu temu izjavio da on smatra „da bi trebalo da stvaraoci scenskih i filmskih umetnosti formiraju svoju akademiju”? Što je, u najmanju ruku čudno? Jer bi onda, ako se ima u vidu veoma tanušna zastupljenost likovnih stvaralaca, bilo kontrapunktalno i logično da akademija iz svog naziva izbaci „umetnost”, već da se ubuduće naslovljava i oslovljava samo sa Srpska akademija nauka...? Ili akademija istorijskih nauka, ili medicinskih nauka – s obzirom da je najveći broj akademika upravo iz te naučne oblasti. Ne pada mi na pamet da nedajbože polemišem sa uvaženim akademikom Krestićem koga veoma cenim i poštujem.
Moguće da su takva razmišljanja i reakcije i razložne – imajući u vidu kompromitujući kvazidemokratski dijalog i polemike nadgornjavanja koje se ovih dana vode izvan akademije? Čiji su protagonisti objektivni, mogući, anticipirani ali i kandidati sa ambiciozno nategnutim pokrićem za buduće akademike?
Ne samo zbog toga što ga je predložio najveći srpski živi pesnik i akademik Matija Bećković – već pre svega zbog veličanstvenih i vrhunskih rezultata koje je postigao u svetu filmske umetnosti u zemlji i u svetu – Emir Kusturica nesporno zaslužuje da na velika vrata uđe u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Tamo mu je mesto. Taj koji bi to pokušao da ospori – zaslužio bi prezir i podsmeh… Ali, da budem iskren pa nek mi Emir i zameri ako misli da treba – ne razumem, u čemu je smisao polemike koju je otvorio sa predsednikom SANU Vladimirom Kostićem? Koja čini ogromne štete instituciji akademije, a verujem i njemu samom – bez obzira na to što se naizgled čini da je iz nje izašao kao pobednik? Niti stajem na stranu gospodina Kostića, niti mislim da sam merodavan da ga zastupam a kamoli da ga branim, ali mi se čini da bi bilo bolje da su umesto javne polemike koja po svojoj egocentričnosti i senzacionalizmu pripada nekim drugim branšama u srpskom društvu – on i Kusturica seli i uz kafu jedan drugome rekli šta misle i razrešili sporna pitanja. Ovako, gledano sa strane, sve liči kao da nije reč o izboru najumnijih i najpametnijih srpskih glava u najznačajniju nacionalnu, naučnu, kulturnu i društvenu instituciju u – već da je u pitanju kasting za izbor mis leta, mis Dunava ili šabačkog vašara.
Šta god o tome mislio akademik Kostić, ja kao građanin Srbije snažno zastupam mišljenje koje nikoga ne obavezuje, da niko, nikako i nikada ne bi smeo da potpiše predaju Kosova i Metohije – bilo kome. Ako su nam gospodari sveta bahatošću i bombama koje su nam sručili na glavu oteli deo zemlje oivičene najvećim srpskim svetinjama, od Visokih Dečana do Gračanice i dali je u ruke Šiptarima – mi ni po koju cenu na tu otimačinu ne smemo staviti svoj potpis. Da budem iskren, nisam razumeo ni da se predsednik akademije zalaže za tako nešto? Zato mi protestovanje i demonstriranje ispred akademije uz osporavanje prava bilo kome da iznese svoje mišljenje o ovom pitanju – liči na populizam i ozbiljnu regresiju sa zamenom cilja.
Nažalost, sve deluje kao da se taštine, sujete i suvereni egoizmi – potpiruju sa strane i prelamaju preko najbolnije tačke svekolikog srpstva. A to je Kosovo i Metohija. Jer se odgovori na pitanja koja postavljaju čak i članovi Udruženja otetih, ubijenih i nestalih na KiM koji su pre neki dan demonstrirali ispred akademije, sa čijim bolom i gubitkom se duboko solidarišem – nalaze na nekoj drugoj adresi.
Ne u Knez Mihailovoj 35.
O novim napadima na SPC pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
