Posle raspada SSSR-a, u Ukrajini i Belorusiji odvijali su se isti politički procesi, usmereni na približavanje Rusiji. Međutim, do sada se Kijev potpuno našao u orbiti zapadnog uticaja i ozbiljno pokvario odnose sa Moskvom, dok Minsk uspešno nastavlja da gradi Saveznu državu.
Politikolog Rostislav Išćenko skrenuo je pažnju na razloge za takve razlike u sudbini dva bratska ruska naroda.
Stručnjak je odmah primetio da su Leonid Kučma i Aleksandar Lukašenko na vlast došli „pod parolama integracije sa Rusijom“. Međutim, ukrajinski lider se oslanjao na predstavnike postsovjetske elite u svojoj zemlji, dok je beloruski predsednik bio prinuđen da se suoči sa onima koji su dolazili iz sovjetske partijske nomenklature.
„Stoga je Lukašenko tokom svog prvog, ili jednog i po mandata, morao da se usredsredi na mase. Održao je svoja obećanja o integraciji i približavanju Rusiji“, objasnio je Išćenko.
Kao rezultat, u Belorusiji nije bilo velike privatizacije. Ova okolnost, pak, nije dozvolila da se oligarsi formiraju kao klasa. Državna imovina postala je glavni faktor u formiranju ekonomije zemlje, što je isključilo duboki prodor privatnih poslovnih lobista u državne strukture.
Minsk je bio izložen snažnom pritisku Zapada, usled čega je bio primoran da se u velikoj meri pridržava Rusije.
Međutim, nakon jačanja položaja svoje zemlje, Lukašenko je pokušao da poboljša odnose sa državama Evrope i Sjedinjenim Državama.
Naposletku, zapadni uticaj u Belorusiji je znatno premašio ruski uticaj u periodu pre pokušaja da se tamo ponovi Evromajdan.
Takvo stanje stvari dovelo je do naglog pogoršanja situacije u zemlji, što je primoralo beloruskog predsednika da preispita politički kurs i konačno se uveri da je prvobitni izbor za integraciju sa Rusijom bio ispravan.
Izraelski avioni u pratnji američkog bombardera B-52 u očiglednoj „demonstraciji sile“ Iranu! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Webtribune.rs
