Piše: Boško Jakšić
Prođe 1. juli, rok do koga je, po vašingtonskom dogovoru predsednika SAD i Srbije, Beograd trebalo da kao prva evropska zemlja ambasadu iz Tel Aviva preseli za Jerusalim.
Trijumvirat aktera u Beloj kući nije prošlog septembra krio zadovoljstvo, a sada je došlo vreme da Srbija ispuni obaveze sa margina: selidba suprotna rezolucijama Saveta bezbednosti UN i stavovima ogromnog dela međunarodne zajednice.
Zvanična tišina Beograda je jedino što prekriva kontroverznu odluku koja izaziva pažnju diplomatskih krugova na širokom potezu od Bliskog istoka do Evropske unije gde se pomno prati da li će – posle SAD, Gvatemale i Kosova – Srbija postati tek četvrta država sa ambasadom u Svetom gradu.
Tačka 16, koju je Aleksandar Vučić potpisao u okviru šireg dogovora o ekonomskoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, od starta je neobjašnjivo odskakala od šireg sadržaja sporazuma dajući mu više bliskoistočnu nego balkansku dimenziju.
Donaldu Trampu tada je bilo potrebno da Izrael odustane od politike koje se držao od 2008. i da prizna nezavisno Kosovo, da vlasti u Prištini nagovori da kao prva većinski muslimanska zemlja otvore ambasadu u Jerusalimu, a da isto učini i Srbija – ne zna se zbog čega.
Tramp je uoči novembarskih izbora sabirao glasove američkih evanđelista – grupacije konzervativnih protestanata – koji su izuzetno privrženi desnim cionističkim projektima tada vladajućih krugova u Izraelu, a istovremeno je to bio nov poklon Benjaminu Netanijahuu čija će vlast početi da se krnji u seriji neuspelih izbora koji će uslediti.
Sada već bivši predsednik je pre toga, odustajući od ustaljene prakse svojih prethodnika, američku ambasadu preselio iz Tel Aviva za Jerusalim – izolujući Ameriku u međunarodnoj zajednici koja ne priznaje Sveti grad kao „večnu i nedeljivu” prestonicu jevrejske države.
Tramp je potom pisao da je oduševljen Vučićevom „hrabrošću”, ali zašto je Srbija pristala da uđe u taj krug izolacije nikada nije razjašnjeno. Ostala je zabeležena opomena iz Brisela odakle je Beogradu poručeno da odluka izaziva „ozbiljnu zabrinutost i žaljenje” i da Evropska unija očekuje da Srbija deluje u skladu sa svojim strateškim opredeljenjem za članstvo u EU.
Nije jasno ni kakve su nagrade Kosovu čije su vlasti, zbog prihvatanja Trampovog diktata, bile izložene snažnim kritikama muslimanskih zemalja, pre svega Turske kao jednog od najbližih saveznika Prištine. No, uprkos tome, Kosovo je u martu ispunilo obavezu prihvaćenu u Vašingtonu i zvanično otvorilo ambasadu u Jerusalimu.
A Beograd?
Srpske vlasti su odugovlačile sa otvaranjem privredne i trgovinske kancelarije u Jerusalimu, koja bi bila zajednička kancelarija vlade i Privredne komore pod pokroviteljstvom premijerke. Rok je bio prošli septembar, ali tek ovih dana je najavljeno da se otvara predstavništvo Privredne komore. Šta bi sa vladom?
Do Vašingtonskog sporazuma veoma bliski odnosi Srbije i Izraela preko noći su pali na niske grane ugrožavajući investicije i poziciju predsednikovih izraelskih savetnika. Srbija „nije srećna” zbog priznavanja Kosova poručivao je šef diplomatije Nikola Selaković da bi kasnije izjavu izraelskog ambasadora, sasvim nediplomatski, opisao kao „svojevrstan bezobrazluk”.
To što je Izrael, po rečima ambasadora, popustio pod američkim pritiscima – što se njemu nije dopalo – ipak je unutrašnje pitanje Izraela. A to zašto je Beograd pristao da potpiše selidbene aranžmane niko neće da objasni.
Prvi utisak je da je Srbija, nespretnošću i lakovernošću svoje diplomatije ubačena u oko tornada zvanog Jerusalim, u središte velikih geostrateških igara i verskih sukoba koji bi samleli malog taoca kakva je Srbija.
Pre bih rekao da je tačka 16 bila prevara. U Srbiji tada toliko obožavani Tramp nasamario je Vučića. Em nije znao da dokument ponuđen na potpis kosovskoj strani sadrži odredbe o uspostavljanju diplomatskih odnosa između Izraela i Kosova, em mu je u dokumentu za Srbiju ubačena jerusalimska klauzula. Predsednikov pogled za stolom u Beloj kući bio je veoma indikativan.
Srbija je ubrzo posle potpisivanja Vašingtonskog sporazuma počela da traži zaklon, što potvrđuje da je Vučić bio zatečen. U traganju za rezervnim položajem lansira se teza da Srbija neće ispuniti obećanje o premeštanju svoje ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim ako Izrael prizna Kosovo. Svaki pokušaj „vađenja” stvara nove i nove probleme. To je tanak argument jer šta je uspostavljanje punih diplomatskih odnosa nego priznanje?
Povlađivanje Trampovim željama vratilo se kao bumerang ali – bez ikakvih zasluga srpske diplomatije – može da se ispostavi da neispunjavanje potpisane obaveze prođe bez ozbiljnijih posledica, što bi bilo veliko diplomatsko olakšanje Beogradu koji je sam kriv što je dopustio da brzopleto bude uvučen u bliskoistočne igre u kojima mu nije mesto.
Administracija DŽoa Bajdena se na mnogo sektora udaljava od Trampove spoljne politike. Nije delila njegov entuzijazam prema desničaru Netanijahuu, i za očekivati je da ne vidi potrebu da pritisne vlasti u Beogradu zbog pitanja ambasade. Spas bi mogao da stigne od onoga protiv koga je srpska vlast otvoreno navijala prošlog novembra.
Istovremeno, Netanijahu je posle više od decenije uklonjen sa vlasti i za pretpostaviti je da će novi premijer želeti da popravi zahladnele odnose sa Srbijom koji su važniji od simbolične lokacije ambasade.
Zato je ćutanje kojim je obavijen 1. juli nešto najpametnije što srpske vlasti mogu da urade povodom diplomatske nedozrelosti manifestovane u Vašingtonu. Možemo samo da ćutimo što je Srbija sebe dovela u poziciji neizbežnog gubitnika: ako preseli ambasadu, direktno će se konfrontirati sa najvećim delom međunarodne zajednice i, posebno, EU. Ukoliko zadrži ambasadu u Tel Avivu, sačuvaće obraz ali narušiti sopstveni kredibilitet i steći negativan renome zemlje koja ne poštuje međudržavne sporazume.
Srbija se izvlači iz Trampove jerusalimske zamke, ali to je izbor između dva zla.
O kraju komunizma u Crnoj Gori pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
