Piše: Vladimir Dimitrijević
    
Naravno, priča o koroni i vakcinaciji zaklanja od nas jednu, još dublju i ozbiljniju temu – potpuno razaranje obrazovanja. Naročito identitetskog. Drugosrbijancima, kao udarnoj pesnici Novog svteskog poretka, smeta i ono malo patriotizma što ga je u školskom sistemu ostalo. Uostalom, od Gaše Kneževića do danas borba protiv našeg kulturnog i duhovnog identiteta ne prestaje. To pokazuju i zvanični obrazovni dokumenti u Srbiji, u kojima naglasak nije na obrazovanju celovite i zdrave ličnosti, nego na formiranju roba globalnog kancer – kapitalizma. 

Šta naš đak treba da zna

Tako u „Opštim standardima i postignućima za kraj opšteg i srednjeg stručnog obrazovanja i vaspitanja u delu opšteobrazovnih predmeta za predmet Srpski jezik i književnost“ saznajemo da je, na kraju školovanja, učenik stekao sledeće kompetencije: kompetenciju za celoživotno učenje; komunikaciju; rad s podacima i informacijama; digitalnu kompetenciju; rešavanje problema; saradnju; odgovorno učešće u demokratskom društvu; odgovoran odnos prema zdravlju; odgovoran odnos prema okolini; estetičku kompetenciju. Ovo, na prvi pogled, nije tako loše. Ali, ono što je najbitnije glasi ovako: „Učenik razume važnost lične aktivacije i pokazuje inicijativu u upoznavanju sa karakteristikama tržišta rada (zahtevi pojedinih radnih mesta, način funkcionisanja institucija, pozicioniranje u svetu biznisa; razume principe tržišta rada i shvata neophodnost stalnog usavršavanja u skladu sa razvojem tržišta i zahtevima poslodavaca; ume da identifikuje i adekvatno predstavi svoje sposobnosti i veštine („jake strane“); ume da napiše CV i motivaciono pismo; ume da iskaže i zastupa svoje ideje, i da utiče na druge, kroz razvoj veštine javnog govora, pregovaranja i rešavanja konflikata; ima sposobnost postavljanja adekvatnih i realnih ciljeva procenjujući i prihvatajući rizike; planira resurse i upravlja njima (znanja i veštine, vreme, novac, tehnologije i drugi resursi) i usredsređen je na postizanje ciljeva; zna da komunicira s poslodovacima; ume da pregovara; spreman je da obavlja praksu i volontira poštujući dogovore“. (2,15) 
    
I ovo piše u opštim standardima za srpski jezik, koji je, uz istoriju, najvažniji identitetski predmet.             

Kao što je nekadašnji ideološki okvir celokupnog školovanja u Brozovoj Jugoslaviji bio „marksizam – lenjinizam“, tako je to danas ideologija neoliberalnog kapitalizma.    

Moneteizam tržišta                

Neoliberalni kapitalizam se, svim silama, bori protiv svega što predstavlja prepreku nesmetanom širenju kapitalističkog modela izrabljivanja čoveka i sveta. Zato su mu neprijatelji porodica, vera, nacija. Ova ideologija je, po Dijegu Fuzaru, ideologija „monoteizma tržišta“, koja ima tri osnovne dogme: krajnji individualizam, ratovanje u ime humanizma i demokratije (a za interese krupnog kapitala) i načelna demonizacija svake alternative, koja se odmah proglašava za totalitarnu i antidemokratsku. Na tržištu zasnovanom na anglosaksonskom modelu svi treba da budu potrošači kojima je ideal „american way of life“. Zato globalnim kapitalistima smeta tradicionalna škola koja je, uz univerzalne, nudila svojim učenicima i nacionalne vrednosti.                                         

Šta žele da postignu                       

Obrazovni sistem Italije, kaže Fuzaro ( a to se odnosi i na nas ) koji je bio zasnovan na antičkim prosvetiteljskim i romantičarskim idejama izgradnje celovite ličnosti, zamenjen je pričom o „tržištu obrazovanja“:“Sve se to svakodnevno uništava transformacijom škole u kapitalističko preduzeće (direktori kao menadžeri, „krediti“ za ocenjivanje studenata, manijačko korišćenje engleskog jezika uz neznanje latinskog i grčkog itd). Nisu poništeni samo grčka i latinska kultura, već i njihov jezik: ko još zna grčki i latinski? Jezik tradicije i nacionalni jezik ipak izražavaju komunitarni karakter u nacionalnoj državi i u civilizaciji. Oni formiraju narode u njihovim tradicijama i čine mogućim razvoj pojedinaca kod kojih je lingvistički identitet temeljni uslov kako za njihove intersubjekatske odnose, tako i za njihovu zajedničku istorijsku sudbinu. Naime, jezik u svojoj evoluciji postavlja se kao ishod istorijskog procesa koji proživljava zajednica onih koji ga govore. Današnja prinuda na engleski kao jedini dozvoljeni jezik usklađena je sa razaranjem nacionalnih država i, sinergički, fetišističkom apsolutizacijom međunarodnog i homologacionog tržišta ljudskog roda svedenog na prah međurazmenljivih atoma lišenih kulturne tradicije koja je u stanju da odoli sili kapitalističkog negativizma. Samo tako, uostalom, objašnjava se današnji sveprisutni paradoks, uopšte, prinude na odustajanje od svog nacionalnog jezika (u mom slučaju od jezika Dantea i Leopardija) i na konvergentno nepromenljivo prihvatanje operacionalnog engleskog jezika finansijskih tržišta, koji svakako nije jezik Šekspira, niti Vajlda. Taj aspekt otkriva, ako za tim još ima potrebe, našu nesposobnost da razumemo i govorimo drugim jezikom osim ekonomskim. U kapitalističkoj apsolutizaciji sadašnjosti posreduje pustošenje budućnosti i prisilno ukidanje prošlosti“ (3, 34-35).        

A to ne smemo dozvoliti.                     

Opet i opet: Odbranimo školu               

Ako sve ovo znamo (a znamo ako želimo da znamo), onda nam je jasno da „the name of this game“ nije patriotizam (koji je, kako ističe Fuzaro, prosvećen i kosmopolitski ako želi da svi narodi sveta imaju pravo na svoj politički i kulturni identitet, i koji zna da, kako reče knez Nikolaj Trubeckoj, nema viših i nižih civilizacija, nego samo različitih), onda je krajnje vreme da počnemo da „učimo pjesan“ (Miodrag Pavlović): jer, u ratu koji briše sećanje, to može biti izbavljenje.
    
Koronokratija, kao model vlastodržačkog korišćenja jednog medicinskog fenomena, ima, između ostalog, cilj da ukine školu kao prostor socijalizacije i sticanja ličnog i kolektivnog identiteta. Ovo ne smemo dozvoliti. Naša deca ne smeju biti vakcinisana ni sumnjivim vakcinama u ruku ni lažju kancer – kapitalizma u mozak.                     
    
1. ifamnews.com/sr/sorosh-odredjuje-na-shta-srbija-ima-pravo

2.Opšti standardi – Srpski jezik, Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, Beograd, 2015, 15

3.Dijego Fuzaro: Evropa ne postoji, priredio i preveo Dragan Mraović,  Dosije studio, Beograd 2016.    

Prošlu kolumnu Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda