Piše: Vladimir Dimitrijević
Kao dokaz kakve pameti imamo, navodim pismo svog mladog korespondenta, doktora političkih nauka, sina časnih i čestititih roditelja, koji, avaj, ne živi u Srbiji, nego u Nemačkoj. NJemu je jasno da budućnost Srbije jeste u sintezi nacionalnog i građanskog. Jedno ne isključuje drugo. Naprotiv!
Šta je pravi liberalizam?
Evo šta mi je pisao: “Čini mi se da se trenutno ne može puno učiniti van ideološkog oblikovanja osnova za delovanje u narednim godinama. Ova tema odnosa građansko-nacionalno bi u nekoj normalnoj zemlji sa normalnim fakultetom političkih nauka bila samorazumljiva. Liberalizam nastaje na pretpostavci društvenog ugovora, tj. da su ljudi, po prirodi slobodni, deo svojih prava preneli na neku tvorevinu koju zovemo država, u interesu bolje zaštite tih sloboda i opšteg prosperiteta. Društveni ugovor nužno mora da se zaključi na definisanom obimu ugovarača, dakle njega može da zaključi samo neka jasno definisana zajednica, gde se zna ko su njeni članovi i koji to obim imovinskih prava koje treba štiti u nju ulazi. Time već imamo fikciju nastanka koncepta državljanstva i teritorije. Onaj ko nije njen deo, ne pripada tom ugovoru. Ma koliko ovo bila fikcija, ideja društvenog ugovora je u osnovi liberalnog shvatanja sveta. Nacionalna država je okvir unutar kojeg je liberalizam moguć. Današnji liberali često misle da bi prebacivanje odgovornosti na neke nadnacionalne institucije omogućilo da se liberalne ideje sprovode van okvira nacionalne države. Međutim, za sada od toga nema ništa, nije slučajno istorija dovela do toga da su nacionalne zajednice najčešći okvir liberalnoj politici.“
Dakle, istinskih sloboda nema bez jasno omeđene nacionalne države. Koliko god gaulajteri nadnacionalog neoliberalnog kapitalizma širili pojmovnu maglu i prodavali rog za sveću, ovo je ovako, i drugačije ne može biti.
Okviri nacionalne države
Šta to znači u času u kome živimo?
Moj mladi prijatelj piše:“ EU je odličan primer. Tačno je da ona nameće nacionalnim državama širi opseg zaštite ljudskih prava od onoga na koji su mnoge od njih navikle, ali isto tako je tačno da ona nije liberalna tvorevina u smislu onoga što se zove njen "demokratski deficit". Isto tako i konvencije raznih međunarodnih organizacija nužno zavise od primene u nacionalnim okvirima, pošto samo u okviru nacije postoji aparat sile i prinude koji može da nametne pravilo ili da ga zaštiti od onih koji bi da ga obesmisle ili prekrše. Iz ova dva primera se vidi da su današnji lažni liberali zaboravili na ključnu komponentu liberalizma, a to je garancija očuvanja liberalnih vrednosti kroz primenu državnog monopola sile (a pošto je država nešto što pripada svim građanima, onda je i taj monopol sile u suštini nešto što pripada zajednici). Odbacivanjem nacionalne države, liberali ne daju odgovor na pitanje ko će u krajnjoj instanci da primeni princip i da ga zaštiti, ako dođe do njegovog ugrožavanja. Čime, u suštini, odbacivanjem nacionalnih okvira ugrožavaju i vrednosti za koje se tobože zalažu.“
Bez razumevanja ovih osnovnih načela, priča o liberalizmu je flatus vocis, prazno fantaziranje. Videlo se to sasvim nedavno, kada je Evropski sud za ljudska prava pokušao da Rusiji nametne LGBTXYZ priču, i kada je Rusija rekla da se odluke Evropskog suda suprotne ruskom zakonodavstvu neće primenjivati.
Pokušaj emocionalizacije činjenica
U svom elektronskom pismu, mladi politikolog je zabeležio i ovo:“Živimo u epohi u kojoj nedostaje onog duha razboritosti koji je krasio klasične liberale, stoike, pa i pravoslavne monahe i mislioce, koji su činjenicama društvenog života pristupali hladno i trezveno (bez obzira na metafizička opredeljenja). Današnji liberali nemaju odnos prema činjenicama, nego odnos prema sopstvenim emocijama, koje potom racionalizuju. Nacija je kriva za nesreću, hajde da napravimo koncept koji će ovo isto, ali bez nacije. Ne znam da li imaš psihologe u svojim krugovima, ali stvarno mislim da bi bilo dobro napraviti psihološki profil idealnog tipa tzv. srpskih "liberala". Debatu s njima ili makar njihovim stavovima možda treba prebaciti delom na onaj teren koji prikazuje psihološke uzroke njihovog delovanja, jer tek kada jedan deo na tom nivou uspemo da razoružamo, moguće je da oni pristupe zdravorazumskim argumentima naše strane otvorenog srca i uma.“
Dakle, stvar nije samo u argumentima, nego i u osećanjima. Tamo gde, umesto činjenica, vladaju emocije, nema mesta za pažljivo i pribrano rasuđivanje o tome kako treba da izgleda naša državna i narodna budućnost.
Kako voditi raspravu sa drugosrbijancima
Potrebno je da istinski rodoljubi i pravi borci za građanske vrednosti suoče argumente. Kako? Da li je to uopšte moguće?
Moj korespondent nudi predlog kako bi se jedna takva rasprava mogla voditi:“Ja sam imao tu sreću da prođem obuku za debate po formatu Karla Popera. Kada se uđe u razgovor, prvo treba definisati pojmove, zatim kriterijum na osnovu kojeg se iznose argumenti (šta je vrednost za koju se zalažemo u izlaganju), pa onda logičke argumente. Preduslov, pak, jeste da druga strana prihvati, makar implicitno, mogućnost, da postoji nešto što joj možeš argumentima demonstrirati, što bi joj promenilo mišljenje. U tom stavu leži i Sokratova majstorija. Tek ako druga strana prihvati da joj možeš promeniti mišljenje, on ulazi u priču. Kod naših "liberala" nema tog stava, možeš da pričaš do mile volje, iz čiste obesti i inata neće promeniti mišljenje (što mi govori da su još uvek Srbi, makar po mentalitetu, da se našalim). Poenta debate sve više postaje poniziti drugog jeftinim forama sa klupe pivopija ispred prodavnice, a ne "porađanje istine".“
Dakle, dijalog je moguć samo ako se nađu zajedničke pretpostavke istog. Ako ih nema, nema ni razgovora. A bez razgovora, Srbija će se ugušiti u monologu; kako reče Šekspir u „Magbetu“, potonućemo u priči koju priča idiot, punoj buke i besa, a bez značenja.
Kako se postaje drugosrbijanac?
Pitanje glasi: zašto neko postane „drugosrbijanac“? Mladi doktor nauka koji, umesto u Srbiji, živi u Nemačkoj, ima jasan odgovor:“Moje iskustvo s "drugosrbijancima" je da njihova konverzija na mračnu stranu počinje "otkrivanjem" neke tajne istine, prećutanih činjenica, u svetlu kojih nacionalni narativ deluje kao Velika laž. U to ludilo se potom ulazi tako što se čovek obračunava što sa onim što misli da je velika laž, što sa onima koji su ga lagali. Oni koji su mu "otvorili oči" postaju heroji koje on potom brani kao šarplaninac svoje stado. Taj odnos odbrane "drugosrbijanskog" stada mu postaje refleks, koji se potom prikriva tobožnjim naučnim, racionalnim i humanističkim vrednostima nabijenim argumentima.“
Dakle, „drugosrbijanac“ je možda neko koga su sablaznili lažni rodoljubi ili, recimo, lažni pravoslavni venici, sa mantijom ili bez mantije. On je, umesto ideala, kod njih video jeftino koristoljublje koje se maskiralo u rodoljublje. I onda je pomislio – svi su ovakvi. Kriju se iza Hrista, a u duši su beskrupulozni ateisti; mlataraju narodnom zastavom, a cilj im je „u se, na se i poda se“. Jednom rečju, sve je laž. I zato ja, drugosrbijanac, ne volim srpske patriotske laži. Na Zapadu je, bar iz provincijske perspektive, sve jasnije:“ljudska prava & demokratija“.
Naravno, nisu svi „drugosrbijanci“ postali takvima iz iskrenih razloga, zato što su skandalizovani nečijim ponašanjem i razočarani u patriotske ideale. Mnogo je onih koji „drugosrbijanče“ za pare, u skladu sa Rambo Amadeusovim stihom:“Mlad organizam, a prihodi niski“.
Budućnost Srbije
Bilo kako bilo, vreme je da u Srbiji vodeća mesta zauzmu ljudi poput mog mladog korespondenta – oni koji znaju, mogu i vide, a nisu opterećeni našom prošlošću, nasleđem rođenih, poput mene, u doba kad se, s puno progresivističkog oduševljenja, „sletalo na Mesec“, mada će, kako reče pisac, đubre na Zemlji biti đubre i na Mesecu.
Ovi mladi ljudi, bilo da su predstavnici humanističke ili tehničke inteligencije, bilo da su lekari ili preduzetnici, ovi pametni, otvoreni, širokih pogleda, iz ove zemlje prečesto odlaze ne samo „trbuhom za kruhom“, nego i srcem za pravdom. Vide da u nepravdi u kojoj živimo, u nepravdi koja, kako reče Stevan Gajić, znači „hipernormalizaciju zla“, za njih nema mesta. Ali, dužnost nas, starijih, sastoji se, između ostalog, i u tome da mlade i ozbiljne uverimo da za njih ima mesta, i to pravog mesta, vizionarskog i rukovodećeg. Svima se smučila naša „mudra starost“, oličena u likovima kakav je čelnik SANU, koji pokušavaju da kukavičluk predstave kao racionalni izbor.
Potpisnik ovih redova je, inače, iskreno zahvalan onima koji, poput njegovog mladog korespondenta, umeju da saopšte istine što nam vraćaju nadu.
Prošlu kolumnu Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
