Piše: Miodrag Zarković
”Verujem da i u Moskvi znaju da je njihovo pozivanje na kosovski presedan o nelegalnom oduzimanju ukrajinske teritorije nešto što mi u Srbiji ne možemo videti kao prijateljski čin”, rekao je Stefanović, potpredsednik Stranke slobode i pravde, za list ”Nova” od 18. oktobra.
Rusi su, dakle, izgubili jednog prijatelja. Ne Srbiju, koja im i dalje naivno veruje, nego Borka Stefanovića, koji je prozreo njihove podle namere.
Ali, kako onda nisu na drugoj strani dobili jednog novog drugara - Prištinu? Jer, ako je Borko Stefanović u pravu, ako je Rusija zaista naudila Srbiji tako što se, kako on kaže, pozivala na ”kosovski presedan” da bi opravdala ”oduzimanje ukrajinske teritorije”... zašto onda Priština nije pokazala Moskvi bukvalno nikakvu zahvalnost?
Ili barem na sav glas obznanila da je i zvanična Rusija digla ruke od srpske državnosti na Kosovu i Metohiji?
Ako išta znamo o Prištini, to je da koristi i najmanju priliku da Srbiji, ali i ostatku sveta, nabija na nos svoju nakaradnu ”nezavisnost”. To bi pogotovo iskoristila ukoliko joj je municiju za to pružila Rusija. Ej, Rusija! Ne bilo ko, već najveća zemlja na svetu, najveća nuklearna sila, država koju Srbi doživljavaju kao svog glavnog zaštitnika.
A ipak, Priština ćuti. Na taj nož, koji je Rusija, u slobodnom tumačenju Stefanovićeve izjave, zabila u leđa Srbiji, prištinski teroristi ne osvrnuše se ni u prolazu. Ni slučajno.
Ne samo Šiptari: ćute bukvalno svi pokrovitelji ”nezavisne Kosove”. London, Brisel, Berlin... zuba ne obeleše na dotičnu temu. Onoliko galame o ”nepovratnoj samostalnosti” njihovog kartelskog čeda, godinama ne zaklapaju usta o tome, ali sada, kada im je, kako primeti Borko Stefanović, za pravo dala jedna Rusija, oni - ni mukajet!
Ne može se, međutim, reći da je Borko Stefanović sasvim usamljen u kritici Rusije. NJegov pogled na rusko-srpske odnose dele pripadnici vladajuće SNS, počev od predsednika države Aleksandra Vučića koji je još prvih dana maja (kada su, naravno, izbori uveliko bili završeni) zavapio da izjave Vladimira Putina stavljaju Srbiju u težak položaj. Takođe, rusku izdaju potenciraju mnogobrojni ovdašnji analitičari, gostujući po udarnim srpskim glasilima i kukajući na klipove koje zvanična Rusija zabija pod srpske točkove. Na kraju, ali ne i najmanje važno, izveštač ”NJujork tajmsa” je u reportaži iz Kosovske Mitrovice krajem septembra napisao:
”Često pominjući Zapadnu intervenciju na Kosovu kao opravdanje za rusko otimanje Krima i druge ukrajinske zemlje, Putin je potkopao načelo teritorijalne celovitosti na kojem Srbija zasniva svoje pravo na Kosovo.”
A opet, kada bi to gledište bilo opravdano, onda bi neizostavno sledilo da kolekitvni Zapad, suprotstavljajući se ruskoj intervenciji u Ukrajini, zapravo daje podršku srpskoj državnoj celovitosti i našim nastojanjima da sačuvamo Kosovo i Metohiju. I tu onda dolazimo do istog čvora kao i malopre: niko se u ime Srbije nije na tome zahvalio Americi i njenim saveznicama. Pa ni ironično.
Ispada, prema tome, da trenutno imamo na delu dva čista apsurda. Pod jedan, zvanična Rusija preduzima nešto što navodno ide na korist prištinskim teroristima, ali oni evo već osam meseci ne nađoše za shodno ni da pomenu tu korist. Pod dva, kolektivni Zapad već osam meseci navodno brani načela kojih se upravo Srbija najglasnije i najčvršće držala još od 1999, ali ne samo što zvaničnici, političari, pa i javne ličnosti Srbije niti jednom nisu tu činjenicu - ako je činjenica - ni probali da iskoriste, već smo svedoci da se pritisak Zapada da se Srbija pomiri sa ”nezavisnom Kosovom” samo pojačao u poslednje vreme.
Ali to ipak nisu apsurdi, već realni dokazi da je vreme principa prošlo. Ako je ikada pa postojalo.
U decenijama iza nas, Amerika je vedrila i oblačila svetom gotovo bez ikakvog zazora. Tako im je pošlo za rukom da na našim prostorima na samo par stotina kilometara udaljenosti nameću sasvim suprotstavljena pravila: granice su tamo svetinja koja se ne sme narušavati, a ovamo nešto što se po svaku cenu mora menjati. Lakoverni su mislili da smo mi Srbi unekoliko krivi zbog toga što nismo uspeli da se prilagodimo takvim pravilima, ma koliko ona bila nestalna, ali istina je da pravila zapravo nisu ni postojala. Osim onog jednog, da Vašington uvek ima poslednju reč koja se mora bespogovorno poštovati, pa čak i ako gazi ono što je taj isti Vašington tvrdio koliko juče. I naravno da su u takvoj raspodeli snaga postojeći međunarodni zakoni bili opterećenje svakom ko bi poželeo da se suprotstavi američkoj samovolji iz pozicije zalaganja za međunarodno pravo.
Rusija je 24. februara stavila do znanja da se ubuduće ni ona neće pridržavati tih pravila koja Amerika i njene saveznice uporno krše. To ne znači da je spremna da po njima gazi onako kako to radi Zapad. Taman posla; da je tako hteo, Kremlj je mogao zaista da prizna ”Kosovu” i tako u potpunosti preuzme isti obrazac ponašanja kao i Bela kuća; ali nije. Pa ipak, Rusija je pokazala spremnost da ignoriše međunarodno pravo tamo gde je ono već brutalno pogaženo od strane Zapada.
I to je jedan od glavnih razloga zbog kojih je rat na istoku Evrope nešto što iz korena menja svet. Ako Rusija odnese pobedu, to će značiti da SAD i njihovi interesi mogu biti poraženi njihobim oružjem i na njihov način.
Istorija nas uči da imperije zaista propadaju tek kada im se to dogodi.
Hoće li Srbiji i njenim interesima takav ishod biti na korist ili ne štetu? Ako se budu pitali Aleksandar Vučić, Borko Stefanović i njima slični, koji se poigravaju nacionalnim potrebama zarad sopstvenih ambicija, onda odgovor može biti vrlo nepovoljan. Ali, ako najzad počnemo da se ponašamo u skladu sa onim što ogromna većina naroda pravilno prepoznaje kao više nacionalne ciljeve, onda je takav ishod nešto što, ako već ne možemo da mu doprinesemo, onda bi barem trebalo da ga naglas priželjkujemo. Jer, nova svetska pravila i načela verovatno neće biti odmah postavljena i proglašena, a u tom međuvremenu presudno će se pitati onaj ko pobedi u ovom ratu.
To shvataju i Šiptari. Zato se ne zahvaljuju Rusiji sada, ali će, u slučaju ruske pobede, brže-bolje da pojure da objasne Moskvi kako su oni uvek mislili, osećali i sanjali isto što i Vladimir Putin.
Na nama je da ih u tome preduhitrimo. I njih, i ostale ”mile komšije”, koje bi se u slučaju takvog ishoda baš tako i ponašale.
Za sada smo u startnoj prednosti. Jer, srpski narod zaista misli, oseća i sanja isto što i ruska nacija. Zato i ne bismo smeli da propustimo priliku koja će možda da nam se ukaže u vrlo doglednoj budućnosti.
Ostale kolumne Miodraga Zarkovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
