Piše: Branko Veljković
Uloge podeljene, apanaže isplaćene, zvanja određena a medalje iskovane.
Medijska gungula za „još jednu veliku pobedu“ samozvanog, unapred pripremljena.
Od drevnog imena prezime a od prezimena pa zamalo dobri vojak Švejk. Umalo čovek. I za njega, kao i za Švejka Jaroslava Hašeka, još uvek ne može da se sa sigurnošću kaže da li je samo imbecil ili saboter. Rozete i lovorika, mirno gleda propast svoga rodnog kraja i izverzirano raportira svom nominalnom vođi preko flamingo frekvencije. U skladu sa vrlo decidnim uputstvom neki dan ranije poslatog i svečano dočekanog ironičnog generala bondsteel vojske, ovaj naš klimoglavi, bezkrvni Švejk rasporedio je NORE bez municije i posada na položajima na po sve sem za Srbe bezbednoj dubini još ono malo Srbije, odakle mogu sasvim mirno da „dobace“ eventualno do predrgrađa Kraljevog grada ili Brnjačke grad-tvrđave gde je upokojena Jelena Anžujska, majka kralja Milutina i kralja Dragutina, žena Srbskog kralja Stefana Uroša I, a svakako ne dalje od granica četiri srbske opštine već određene sudbine,... ali navikao je srbski narod. I ovaj put su haubice opet usmerene na srbske kuće. Tužno je što su ovaj put to srbske haubice. U dobro zagrejanim vozilima, zaštićeni kao neuništivi beli kanali preko zemlje Srbije, akreditovani predstavnici ironičnog bonsteel generala prate in vivo kako će Švejk da poređa artiljeriju na lokacije gde mu je rečeno da može to da uradi. Pijuckaju posmatrači konzervirane napitke iz svojih zemalja i smeju se. Čekaju svog Deda Mraza i devizne dnevnice iz kriznih područja.
Švejk i pripadajuće rozete željne lovorika i cvećara, poređali su NORE sa sanducima školske municije na bezbednu udaljenost od opet raspomaljenih srbskih krvoloka. Ove sa puškama svečano su postrojili na obližnjoj planini. Sve je podređeno uvek poželjnom slikanju i zimskoj, idiličnoj promociji i „uspešnim“ karijerama novopostavljenih funkcionera organa reda i sile. Valja, po naređenju preko mora i uz blagoslov keceljica, nacrtati i jednog novog-starog „junaka“, kandidata za direktora narodne milicije. Čistog srca i naivnog shvatanja, postrojeni zeleni nižih činova izričito su od vrhovnog ne znam čega, tražili da u odbranu skijališta i nebrojenih nekretnina kartela oni krenu pre batinih navijača. Ne shvataju da je i to, kao i uvek, već određeno, te da se već zna ko će da bude heroj a ko izdajnik u „puc puc ožeži ožeži“ scenariju koji se upravo dešava. Jer ako već ne može da bude ON lično heroj na terenu, daj bar da to bude „brat po materi“. I bata hoće svoje mesto u nedopisanoj istoriji. Tu se negde muva i ostatak „zaslužne“ familije. Naivni zahtev čistog srca onih stvarno spremnih da poginu za ono što još uvek srcem verujemo da je naša zemlja, nije usvojen jer su, mnogo upotrebljiviji i značajno jeftiniji za trošenje, navijači, već raspoređeni na „licinom mestu“. Ali i to već svi znaju. Što bi se u neka druga vremena reklo – „tajna operacija žuti mrav sa punđom“. A momci u 50 nijansi plave i večiti komandant, junak F.B.I. analitike, „heroj“ iz doba satiranja nezgodnih svedoka i po malo kandidat za direktora policije, lagano se kezi u kameru ispred stroja unezverenih mladunaca lica prekrivenih fantomkama. Eh te fantomke. Možda do penzije i shvate da ih sa istim ciljem fantomkama kriju od Srba i postrojavaju neku noć na planini i od Srba koji protestuju braneći se od beznađa, ispred Andrićevog venca, sa isključivim zadatkom da mlate, gaze, masakriraju i ubijaju sopstveni narod a ne da dejstvuju protiv stvarnog neprijatelja. Zato su im, primereno nameni i uniformi bez duše, u predlogu novog Zakona o policiji i skrenuli pažnju da „policajac treba posebno da vodi računa prilikom upotrebe elektrošokera na trudnicama!!!“.
I ovaj put su svečano postrojeni da „brane“ Kosovo ali ne od Arnauta već od Srba!
Počeo je pretposlednji, očekivani, najavljeni i već potpisni i dogovoreni „napad na Leskovac“. Pirot su već potopili u amonijak a Srbiju u fekalije. Još samo da „za naše dobro“ doliju i tih 1.000 tona sumpora stranih rudarskih kompanija-ubica u Šumadiju i uspešno su zatrli sve što su dotakli.
I tako. Igrokaz za dramu, drama za politički rolekoster, treba preteći odluke koje slede. Novo kuvanje da se prikrije vonj svih dojučerašnjih izdaja. Što reče kada reče samozvani u prestonici mnogo bolje kotiranog komšije – „ključno pitanje je ko će da preživi sledeću jesen i zimu“,.. samozvani i njegovi „zato što sam pametan“ biseri. Od probranih novinara, podobnih da mu pristupe, uvek može neko da ga pita, na koga je mislio kada je to rekao? Možda će neko nekad i za ovog života i pre samog Boga da pita samozvanog - koliko si sada „dobio pravo života da uništiš? Koliko je sada ljudskih duša potrebno žrtvovati „predviđenim planovima“ koje sprovodiš?
Dok se na jugu cimaju NORE i postrojavaju trupe, kada je trebalo da se narod i država čuva barem na tom po Srbe uvek nesrećnom papiru, jer su sve drugo već prodali i predali, pre samo mesec dana, jedan čađavi čadež, iskreni ljubitelj „čađave dvocevke“ sa obe strane omiljene mu cevke, mirne duše je ustupio „svoj“ mandat predsednika Upravnog odbora Komorskog investicionog foruma Zapadnog Balkana (KIF ZB6) predsedniku Privredne komore Kosova LJuljzimu Rafuni na konfereciji komora koja je održana u LJubljani, uz toliko puta izrečeno „vreme je da verujemo jedni drugima, da slavimo ono što nas spaja, a ne ono što nas deli“. Da, reče i da mu je LJuljzim „dragi prijatelj“ uz ogavno poltronisanje i zahvalnost što je njegov „dragi prijatelj“, LJuljzim, prihvatio mandat. Zazvučalo je kao da je hteo da izrekne „dragi brat“ ali aj da se držimo objavljenog transkripta a ne zakulisnih rukovanja. Te da mu je (ljubitelju „čađave dvocevke“) „izuzento drago kada danas vidi zajedno kolege iz svih privrednih komora – Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Severne Makedonije, Srbije i Kosova, kada vidi da dele zajedničku viziju i drugu realnost“ !?!
Da bi, eto malo, koliko je pametnom dovoljno, pokazali kako „nezavisna i odgovorna državna politika“ izgleda u praksi samozvanog, uputiću vas na sledeće – Politika, 28.12.2022 u 16.17, ekskluzivno objavljuje – „Kristofer Hil: Vreme je da se uklone barikade s Kosova!“. Istog dana u 16.52, dakle celih 35 minuta kasnije, KoSSev objavljuje – „Rakić: VUČIĆ misli da bi bilo dobro ukloniti barikade, Srbi ne veruju Kurtijevoj vladi!“. Još jednom, bravo za nebrojene, anonimne, heroje kojima ovakve stvari više ne promiču!
A na flamingo televiziji, gde i „najveći“ među njima moraju da javno raportiraju i ponižavaju i sebe i institucije koje su im dodeljene ako misle da potraju, zaseda trust jeftinih dramaturga i neumornih trovača javnog zdravlja. Predvođeni „šut u stražnjicu“ uvređenim i ucveljenim maloumnikom i sveže blaziranim Malim Maretom. Došli da objasne geopolitičku mudrost i dalekovidost onog čije se ime spominje samo hiljadu puta na dan.
I tu vedete blistaju, primereno frekvenciji i raskošnom intelektu. A farma ide obavezno pre i posle te njihove farme uz obavezni „piplmetar“.
Mali Mare, od milošte zvani „pate“, „u sve se meša“, pošto je sa odabranim profesorima trećeg poziva istog morala, „važnijim od političara“ i pripadajućim akademicima skrojenim po meri druženja i bajanja četvrtkom, „uspešno“ odbranio Galipolje od „napada“ istine, reče i ovaj put što ponavljao ne bih. Istim žarom i za istu nadnicu srebrnjaka odabrani združeno „brane“ ostrvljane, frankofile, dojčlandere, Galipolje i eto čak i Kosovo. Ali, ne „brane“ oni geografiju, oni „brane“ scenaristu i pomalo, dok se ne kaže drugačije, za sada još uvek aktuelnu onomatopeju psećeg laveža. U toj „borbi“ žrtvovao je Mali Mare sa knedlom u grlu pre par nedelja i dva puta izabranog inžejnera, a sećaju se prisutni kako su mu drhtala nejaka kolenca kad bi ga za života taj inženjer tugaljivo pogledao. Taj inženjer ga je i iz mulja izvukao, na ekran ga stavio i u svet poslao. Ali nema Mare problem sa tim. Gazi Mare širokim putevima. Mnogo ih se tiska tu sa njim iako su „uska vrata koja vode na stazu života“.
Narod ćuti. A znaš, Mali Mare, kada narod jednom stvarno zaćuti, „kamen će provikati!“.
Kada bi neko stvarno hteo da Malom Maretu pojasni to oko širokih puteva i malih vrata morao bi da mu pre toga pokloni Knjigu. Da nauči Mali Mare „pate“ da postoji razlika izumeđu poznavanja puta i kretanja njime i da za neke rute ne postoje „alternativni pravci“ koje on tako dugo i predano „izučava“.
Jer Mali Mare veruje da je koridor predviđen i za njega. Veruje da će on biti u VIP kolima sa pripadajućim rotacijama i diplomatskim pasošima a ne u zbegovima i kolonoma. Kao što su nekada tadašnji samozvani i vrli Nikola Pašić „pregazili Albaniju“ a nisu. Nisu. Skupili se u Peći, izdramili baš kao i ovi danas što stalno nešto drame i uredno i bezbedno, „tihom noći“ koridorima došli do Drača i ostrva da se tamo slikaju. Narod i vojsku su gurnuli preko Prokletija. U Pogibelj. Opet žrtva, ritualno prinošenje ljudske krvi nevinih na oltar političkih ambicija bezdušnih i „slave“. Samozvani su se tada samo slikali sa preteklim živim leševima. Isto onda kao i ovi sada. Ista škola iz istog podruma. Jude.
Možete li da zamislite, uz svu dramu koja danas vrišti na sve nas sa tih prokletih malih i velikih ekrana, jednog jedinog aktuelnog političara koji bi sa svojim narodom danas gazio Albaniju? Ima li ga?
A možete li da zamislite i jednog jedinog današnjeg političara koji ne bi, zarad pet minuta slave i vlasti, opet gurnuo taj isti, „svoj“ narod u golgotu, pogibelj i stradanje? Ima li ga?
Za tebe je Mali Mare, ova naša Srbija isto što i za od sina Nikole Cincara Pašića, zapamćenog kao Rada Pašić – „pripizdina“. Tako je Rada, vrli sin vrlog tate onoga vremena, kao i svima nama poznati vrli sinovi današnjih vrlih „tata“, ovoga vremena, zvao od njih prezrenu, ovu našu jedinu, Srbiju. Za sve njih Srbija je samo jedna – „pripizdina“. Nesretni Rada, nikad krunisani „kralj“ tada sveže opijenog Beograda, brljavio je tako po prestonom gardu sve dok ga jedan Danilo iz brda nije stavio „đe mu je mesto“. Rada, iskompleksirani narkoman sa izrazitom željom da mimo „uličnog univerziteta“, postane veliki don onoga vremena i uvek prisutni, takvima do zadnjeg dukata lojalni, podguzni generali. Večiti tandem odabranih sinova i projektovanih upravljaća aparatom sile. Viđate li možda nešto slično ovih godina i decenija?
I Mali Mare, seti se. Nisi ti napravljen od bria i camemberta nego od sira i kajmaka. Nije ti tata hodao bulevarima nego livadama. I ne „zavrću Srbi nogavicu kada pada kiša u Parizu“. To si ti, kao i onoliki tvoji „zaslužni“ gosti, zavrnuo nogavicu i svi znamo koju i gde, pred kim i sa kojom zakletvom. A u Srba nije bio taj tvoj široki put i vrata velika. U Srba su vrata vazda bila mala, pa i na kući sa krovom na četiri vode, „kuće, koliko te može pokriti, a bašte, koliko ti oko vidi“. Tako su nastale kolibe, savijače, lubnjače, izbe, klijeti, vajati, savardak i strnica, ognjarica i krovinjača, ali i konaci i čardaci,... I ta su kućna srbska vrata mala sa jako dobrim razlogom. Da kada se domaćin, posle uvek teškog radnog dana ali na poštenom poslu ili zanatu, kući vrati, da se sagne, da se pokloni kad kroz svoja vrata prolazi, da se svaki dan seti da je dom sveto mesto gde sedi i decu čuva sveto biće – žena, domaćica, majka, Ona koja se bezrezervno čuva i voli Mali Mare a ne podvodi se i ne deli se sa selom zarad gledanosti i „prestiža“ zavrnutih nogavica.
Što se tiče tvog, tebi dodeljenog, samozvanog i on gazi istim tim širokim putevima. Od „nultog migracionog salda“ do deklaracije iz Tirane i mora izmišljenih poslova i problema za široke mase svih naših „naroda i narodnosti“. Jer, sada nam je svima jasno, svako selo na svetu ovom ima svog samozvanog i svi nešto stalno lažu i varaju. Tako i ovaj „naš“ samozvani stalno izmišlja nove teme i probleme, kao nekada faraoni u starom Egiptu, koji su robovima stalno izmišljali nove poslove a sve zbog toga da robovi ne bi razmišljali i sanjali o slobodi. Tako i samozvani. Stalno priviđa nove ološe i neprijatelje a neiscrpnu inspiraciju dobije svaki put kada je primoran da se pogleda u ogledalo. Kako on tako i njegova demonska bratija. U pauzma između dva „neprijatelja“ i pripadajućih farmi, zaglupljuju nas sa prasetom i pinkašom, „epskim“ suđenjima več poznatih ishoda, privatnim emotivnim životom jedne ničim izazvane Anđelke i kako samozvani ispravno reče – „cenom struje koju VI paćate,.. a koja je najjeftinija u Evropi“!
... „Cenom koju VI plaćate“!...
Podsvest je čudo! Jer, kako samozvani reče - „VI plaćate“!
On veruje da njemu nikada i nizašta neće stići završni račun!
A jedan drugi završni račun, adresiran na sve nas, upravo se aktivira ovih dana. Globalna bankarska grupacija, Goldman Saks, partner onoga što se u njihovim medijima zove Vlada Srbije, u narednom periodu aktiviraće implementaciju „poslova“ po osnovu završne procene materijalne vrednosti cele Srbije! „Oni“ i legije samozvanih, odlučili su da je sada u Srbiji na prodaju – apsolutno sve! Konačna rasprodaja, „crni petak“ za Srbiju pre nego što nas i zvanično proglase za robove, baš kao i u izvornom značenju tog istog „crnog petka“ – rasprodaja robova! A onda sledi izvinjenje, kao i sada što se, ovih dana, iz srca te „osvešćene“ Evrope potuljeno izvinjavaju za vekovno satiranje Afrike, za nekih 300, 400 ili 500 godina ubijanja tamošnjeg naroda. Kad to vreme prođe, mogu da se smiluju i da se onda svečano izvinu i nama! A tada nas više biti neće.
U toj kombinatorici, gde je i samozvani nešto, otprlike, kao maligna istorijska neminovnost tačkastog tipa, oni koji „drže pravac“, u jednom trenutku su, zarad hleba i igara, izmislili „unutrašnjeg neprijatelja“ koji stvarno postoji ali ne tamo gde su ceo sistem lagano usmerili. Onaj srbski domaćin, koga već pomenusmo danas, on je taj njihov večiti neprijatelj. NJemu su nacrtali krst na čelo. A nije proganjani i poniženi srbski domaćin neprijatelj. Vi ste neprijatelji! Onda, kao i sada, vaši „upućeni i podobni“ kadrovi su po tom partijaškom „radoholičarskom modelu“ svu politiku i sistem bezbednosti usmerili u tom izmišljenom pravcu, protiv izmišljenih neprijatelja. I svi „zaslužni profesionalci“ su predano, decenijama, proganjali tako prokazane „unutrašnje neprijatelje“ da bi oni mogli u tišini da instaliraju svoje partijaše i „kontroverzne biznismene“ za decenije koje dolaze.
I znamo da svakome ko stvarno, van vaše skupštinske ili medijske režije, misli ili radi drugačije već odavno kopate grobove i smišljate kazne ali, reći ću vam ovako, što moje nije već je od jednog koji je jednom davno video dalje od svih tada od Istine uplašenih – „možda se vi više plašite da meni izreknete kaznu nego što se ja plašim vaše kazne“.
A cela Srbija sada zna da vam se priviđaju Vagnerove opere i crni labudovi a moć vašeg straha je velika.
Tačno je da dobra muzika može daleko da se čuje a labud da sleti i kad se zamrla voda najmanje nada.
Nije u Srbiji samo Zubin Potok Ibarskog Kolašina obdaren zubima, ima još puno potoka sa Zubima!
Ostale tekstvoe Branka Veljkovića pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
