Pravda

Piše: Ratko Dmitrović Opet trijumfuje hrvatsko stanovište. Ne tvrdim da bi u makar delimično izmenjenoj situaciji Srbima bilo značajno bolje, ali je sigurno da bi bilo bolje. Ne mislim da bi Zagreb prihvatio stav Beograda ali bi taj stav, da je donet i da smo na njemu istrajavali poslednjih dvadesetak godina, ispisao drugačiju, istini blisku verziju razloga nestanka Jugoslavije. Reč je o sada već zapanjujućem ćutanju službenog Beograda i odbijanju istog da javno, bez ustezanja i rezervi, otvori pitanje definicije rata devedesetih i složi nekoliko prostih činjenica u zaključak koji se ne može osporiti. To svakako ne bi smanjilo stepen hrvatske netrpeljivosti, mržnje prema Srbima (dubok je taj koren), ali bi mnogo toga išlo drugim putevima, ne bi se javile neke od sablasnih slika prošlosti i retorika koja nas godinama, a posebno ovih dana, zapljuskuje. Nikada službeni Beograd, ma ko da ga je predstavljao: Milošević, Koštunica, Đinđić, Tadić, Dačić, Vučić, Nikolić... nije otvorio pitanje definicije raspada Jugoslavije, odnosno rata kao posledice tog čina. Zašto? Kuda vodi ovo ćutanje, a ćutanje se tumači jedino kao odobravanje, u ovom slučaju hrvatskog stava koji kaže da je Hrvatska bila žrtva velikosrpske agresije. Otuda superiorna pozicija Zagreba koji dve i po decenije svakodnevno, uporno ponavlja laž da je 1991. godine Hrvatska napadnuta od Srbije i JNA, da je žrtva, da su Srbija i Srbi agresori koji treba da ispaštaju, trpe, ćute... Otuda i ovo ustaško divljanje, slobodno, skoro trijumfalno ispoljavanje mržnje prema Srbima i Srbiji, nipodaštavanje Srba preostalih u Hrvatskoj. Otuda odluka Županijskog suda u Zagrebu o Stepincu, ukidanje presude Glavašu, diplomatska protestna nota u kojoj Zagreb stvari vraća na mutno izvorište i tvrdi da Srbija danas koristi rečnik iz 90-ih... Uzgred, a koji rečnik da koristi opisujući ustaštvo? Sve je ovo za prosečnog Hrvata razumljivo, za ogromnu većinu prihvatljivo. Pa mi smo se branili, bili smo napadnuti - kažu. Pre dvadesetak godina, Vice Vukojević, svojevremeno sudija Ustavnog suda Hrvatske, rekao je da ratni zločin ne može da počini onaj ko se brani, ko je napadnut. Ta logika u Hrvatskoj funkcioniše kao politički i pravni aksiom. Znam, ovde je Milošević, stepen njegove satanizacije kod nas i u svetu, dodatna srpska muka. Ali, pobogu, ako Hrvati nemaju problem s tim da rehabilituju svoju monstrum-državu (NDH), zašto je Srbima na vlasti u Beogradu problem izneti stav da Milošević (čitaj Srbija) nije kriv za raspad Jugoslavije. A nije. Izvor: Večernje novosti