Piše: dr Ivan Pajović
Kada se analiziraju izjave kineskih zvaničnika, nailazi se na velike oprečnosti. Sa jedne strane govori se u umerenom i uravnoteženom tonu koji ne pogađa nijednu stranu u sukobu. Čak se ponekad spominje i „negativan uticaj” širenja NATO pakta na sferu bezbenosti Rusije, kao i da prisustvo ruske vojske na nekim teritorijama Ukrajine „ne predstavljaju agresiju, ali da treba sprečiti eskalaciju”. Kineski ministar inostranih poslova Vang Ji rekao je: „Saradnja sa Rusijom čvrsta je kao stena”.
Međutim, šta je sa konkretnim delima? Evo nekih primera. Azijska banka za infrastrukturne investicije obustavila je rad u Rusiji; dve najveće kineske državne banke ograničile su servisiranje transankcija po poslovima kupovine sirovina u Rusiji; Kina je otkazala ruskim aviokompanijama prodaju rezervnih delova za avione; Kina je smanjila izvoz svojih smartfona u Rusiju više od 50%; kineska naftna kompanija Sinopek prekinula je pregovore o investiranju u Rusiju više od pola milijarde dolara u novi gasno-hemijski kombinat… Zvanično, Kina nije uvela nikakve sankcije Rusiji. A da li su ovakvi postupci ipak određeni vid sankcija?
Kineski predsednik Si Đinping je u razgovoru sa DŽoom Bajdenom izjavio: „SAD i Kina moraju ne samo da razvijaju bilateralne odnose, već i da preuzmu na sebe međunarodnu odgovornost” (šta god ovo značilo). Kineski ambasador u Kijevu je izjavio: „Kina će pomagati Ukrajinu na ekonomskom i poličkom planu i ima nameru da uvažava put kojim Ukrajinci odluče da idu”.
Ako neko misli da su se Kinezi nešto predomislili, onda se on vara. Kinezi oduvek vode politiku „namigivanja na dve strane”, ili „s početka za, a posle protiv”. Kinesko i „da” i „ne” idu paralelno.
Saradnja država u geopolitici silno zavisi od ekonomije. Što je veća razmena dobara između zemalja, to je i saradnja veća. Zato je države moguće posmatrati i kao korporacije. Međutim, to važi ukoliko je saradnja uravnotežena, u suprotnom ne. To je uočio 2016. godine i bivši američki predsednik Tramp, nazvavši Kinu „nasilnikom ekonomije SAD”. U to vreme Kina je kupovala robu od Amerike za 179,3 milijarde dolara, a prodavala joj za 557,9 milijardi. Amerika je dakle imala 378 milijardi dolara trgovinskog deficita u toj razmeni.
Kina prodaje Rusiji robu u vrednosti od 51 milijardu dolara. To se čini velikom sumom, međutim kada se ona uporedi sa vrednošću prodate robe drugim državama, uočava se da Rusija Kini nije od presudne važnosti, jer Kina u Veliku Britaniju izvozi robu u vrednosti od oko 73 milijarde, u Nemačku 112 milijardi, a u (navodno neprijateljsku) Ameriku čak 438 milijardi dolara. Kina mnogo više kupuje robe od drugih zemalja u odnosu na Rusiju, od koje kupuje za vrednost od oko 49 milijardi dolara. Od Nemačke kupuje robu u vrednosti od 106 milijardi, a od Amerike za 112 milijardi dolara.
Kina ima BDP preko 16.000 milijardi dolara, a Rusija čak deset puta manje. Kako onda Kina može tretirati Rusiju kao sebi ravnog partnera?? Očigledno da je Kini nešto veoma važno potrebno od Rusije.
Kina za Rusiju proizvodi praktično sve: ogromnu količinu elektronskih uređaja, tekstilnu robu, metalne proizvode, igračke… svaka od ovih grupa proizvoda može se razložiti na mnoštvo pojedinačnih. A šta Rusija izvozi u Kinu? Polovinu ruskog izvoza (48,3%) čini sirova nafta, zatim prerađena nafta 4,42%, ugalj 4%, gvožđe 1,8%, bakar 1,32%… sve u svemu 62,3% čiste sirovine. Kada se tome doda rafinisani bakar, nikl, platina i sirovo drvo, dobija se ukupno 74,2% onoga što Rusija nudi Kini, a u pitanju su isključivo prirodna dobra. Dakle, Rusija je za Kinu sirovinska baza. Ceo ruski izvoz u Kinu veliki je kao deo američkog izvoza u tu zemlju koji se odnosi na elektronske uređaje, komponente i opremu.
Na polju medija Kina i Amerika ratuju, ali u ekonomiji sasvim dobro sarađuju. Sa Rusijom je obrnuto, saradnja u ekonomiji je umerena, ali su politički i medijski odnosi „idealni”. Ovde se već meša politika, jer se SAD i Kina već sada bore za status svetskog lidera, uprkos velikoj ekonomskoj međuzavisnosti. Kina tu borbu ne može da vodi bez energenata koje kupuje od Rusije. I zato glumi dobre odnose, ali se u Savetu bezbednosti uzdržavaju od glasanju za rezoluciju o prekidu ukrajinske krize. Bez ikakve sumnje, mogli bi se u budućnosti očekivati i neki drugi koraci, mnogo radikalniji od pukog uzdržavanja.
Dakle, Kina želi ruske energoresurse po sniženim cenama, ali sa druge strane ne želi da padne u neku vrstu izolacije uvedene od strane SAD. Treba dakle razumeti da Kina nije strana u ukrajinskom sukobu, kao što su to posredno SAD i Evropa. Rusija od Kine ne treba da očekuje istinsku i iskrenu podršku, jer je sa te strane nikada neće dobiti. Kina štiti isključivo svoje interese, čak joj sukob Rusije i Zapada može ići na ruku, jer ruski izvoz od nje sve više zavisi. U krajnjoj instanci Kina će odabrati onu stranu koja njoj najviše odgovara. A to ne mora biti Rusija.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
