Piše: dr Ivan Pajović
Sa druge strane, u Rusiji nikome na pamet ne pada da se ponaša na „zeleni način”. Iako se u toj zemlji takođe podižu vetroparkovi i solarne elektrane gde je to funkcionalno, naporedo se grade tradicionalne, pa čak i ploveće nuklearne elektrane. Planira se do 2050. godine i povećavanje eksploatacije uglja do nivoa od 25% svetske proizvodnje. Zato u Rusiji nema energetske krize i nerazumno visokih cena energenata, kao što je slučaj na Zapadu.
Iz kog razloga zapadne elite obmanjuju svoje naivno stanovništvo spektakularnim idejama i zamislima koje nemaju ništa zajedničko sa realnošću? Zelena energija je predstavljena kao veliki skok u budućnost koji bi preskočio očekivanu veliku energetsku krizu i omogućio način života kao do sada, ali bez opterećivanja traženjem realnih ekoloških rešenja u svim sferama ljudske delatnosti. Nažalost, pokazalo se da „čudesna pilula” zelene energije ne postoji, osim u fantazijama onih koji o tome govore.
Međutim, oni koji razmišljaju svojom glavom dobro znaju da zelena energetika u suštini nema nikakve veze sa ekologijom. Sve je to zamišljeno kao oružje protiv Rusije i njene energetske politike. Ostaje ne sasvim jasno iz kog razloga su se zeleni ekstremisti usmerili i protiv nuklearnih elektrana, za čije se zatvaranje takođe zalažu, a što izgleda naročito nerazumno, a sa Rusijom nema direktne veze.
Uopšte uzev, tradicionalni načini dobijanja energije znatno su jeftiniji i efikasniji od tzv. alternativnih, a jasno je da jeftinija energija daje mogućnost jeftinije proizvodnje privredi. Ili još jednostavnije, onaj ko ne raspolaže energentima, ne raspolaže ni mogućnošću proizvodnje. Uprkos tome, nafta, gas i ugalj proglašeni su za prljave izvore energije koje po svaku cenu treba likvidirati ili opteretiti porezima za emitovanje tzv. gasova staklene bašte. Ovakvi porezi učinili bi tradicionalnu proizvodnju skupljom od proizvodnje uz pomoć energije dobijene ekološkim načinom, sunčevom svetlošću i energijom vetra.
Postavlja se pitanje koliko su i ti alternativni načini zaista ekološki. Naprimer, elise koje se koriste u vetroparkovima posle isteka svoga veka trajanja zakopavaju se u zemlju, a one su napravljene od kompozitnih materijala koji se ne razlažu. Slična situacija je i sa solarnim panelima, koji takođe imaju svoj vek trajanja. Ali takve činjenice zelenim fanaticima nije moguće dokazati, jer ne žele da ih čuju.
Čini se da ovaj sumanuti plan ipak ne može da se realizuje. Nedavno je poljski premijer Muravjecki pozvao Evropsku uniju da odbaci plan zelene energetike i da se fokusira na korišćenje uglja u svrhu rešavanja problema energetske krize. Međutim, ni to se ne pokazuje kao rešenje, jer Evropa mora da kupuje i ugalj, koji je, zbog energetske krize, zajedno sa ostalim energentima, značajno poskupeo. Zbog sopstvenih sankcija Evropa je prinuđena da ugalj umesto u Rusiji kupuje u Australiji, drugim rečima da ga dovozi sa drugog kraja sveta. Tona uglja sada, zajedno sa cenom dostave u Evropu, dostigla je cenu od 420 dolara za tonu. Radi upoređenja, do nedavno tona uglja nije koštala ni celih 100 dolara za tonu. Postojeća cena od 420 dolara za tonu uglja ekvivalentna je ceni od 500 dolara za 1000 kubnih metara gasa. Iako je to manje od trenutnih cena gasa, evropska ekonomija trpi značajnu štetu.
Jedna činjenica je takođe veoma bitna: odnedavno je poznato da SAD prodaje svoju naftu Evropi iz skladišta strateških rezervi. Dnevno se iz Amerike na evropsko tržište izveze oko pet miliona barela. U isto vreme ova zemlja iz svojih izvora proizvede oko milion tona barela nafte radi održavanja cena na sopstvenom tržištu. Amerika iscrpljuje svoje zalihe jer nijedna od zemalja-proizvođača nafte ne želi da poveća svoju proizvodnju, a sve je to direktno povezano sa već pomenutom zelenom energetikom, koja kao da se na zlo našalila sa Zapadom.
Proizvođači nafte razmišljaju racionalno: današnje visoke cene im veoma odgovaraju, a racionalnije ih je prodavati manje, a po višim cenama. Zato niko i ne želi da povećava ponudu na tržištu.
Da li su SAD i Evropa svojom zelenom agendom htele nadmudriti ceo ostali svet, a nadmudrile same sebe, pa sada moraju trošiti strateške rezerve? Ili se iza priče o zelenoj agendi skriva nešto mnogo dublje, mnogo podlije i opasnije po čitav svet? Vreme će vrlo brzo pokazati da li su elite Zapada glupe ili iza svega postoje nekakve zlonamerne „teorije zavere”.
Izvor: Pravda
