Piše: Slobodan Stojičević
Elem, da malo stavimo stvari na svoje mesto: narod je suveren. A ne vlast. Narod delegira vođenje države putem izbora. Ona politička opcija koja dobije većinu na izborima nije dobila od naroda na večni dar, suverenost narodnu, već pravo da vodi državu po onom programu koji je predložila i kandidovala na izborima. Pa i kad ima većinu u Skupštini, vlast nije dobila apsolutnu vlast, već većinsku, što znači da treba da obraća pažnju i na onaj deo naroda koji nije glasao za njen program.
Nije sad da vlast uopšte nema vlast, ali bilo bi dobro, i za državu i za samu vlast, da ne zloupotrebljava do krajnosti, datu joj, vlast. Tim pre da je ne zloupotrebljava za aboliranje i vršljanje svojih obesnih kadrova. U stilu: „dobili ste vlast ali da je upotrebite na dobrobit a ne za „ruka ruku mije“ tendersko orgijanje“.
U današnje vreme, često se kandiduje jedan program a potom sprovodi drugi politički program. To deluje šizofreno ali je uobičajeno u „zapadnoj demokratiji“, jer je politička elita u svim državama unapred od malih nogu, školovana i pripremana da igra u skladu sa ulogom koja joj se dodeli na političkoj sceni. To smo puno puta već videli. Setimo se samo Italije i Melonijeve.
Ako vlast ili opozicija ili neka NVO, posumnja da je narodno poverenje potrošeno, najlogičnije je da se organizuju izbori. Što ima smisla u našem slučaju danas. Izbori a ne referendum.
Referendum koji se organizuje, ne povodom nekog važnog nacionalnog pitanja, već povodom ličnosti se zove PLEBISCIT. To jest, Aleksandar Vučić je predložio da se izjasnimo ne o politici već o poverenju njemu lično. I da mu se „blanko“ pokloni apsolutno poverenje da čini sve što smatra za shodno.
Ja lično, na primer, kao čovek u godinama (60) koji je svašta preživeo, znam i shvatam da, kako reče NJegoš: „ko iole na brdu stoji, dalje vidi no onaj pod brdom“. Onaj ko je na vlasti često ima neke informacije koje nisu za javno objavljivanje, donosi odluke jer šire vidi situaciju iz pozicije u kojoj je, i ima određeno diskreciono pravo da donese odluke koje nama običnim ljudima nisu razumljive ili logične ali su uslovljene „širim nacionalnim interesom“. Ali aboliranje šalabajzera, lopova i korupcionaša u svojim redovima – nije i ne može biti „širi nacionalni interes“. Ako se narod i studenti bune što pravosuđe ne radi – to nije problem ostvarivanja politike predložene na izborima za koju je neko glasao (ili nije glasao, kao ja na primer, ali demokratski trpi mišljenje većine). Već je to privatizacija političke funkcije. I ako se meni sad predlaže da se lično plebiscitarno izjasnim o poverenju Aleksandru Vučiću - da li on ima pravo da svoje drugare i poslovne partnere abolira od krivičnih dela - ja neću da poklonim takvo poverenje. I niko normalan, to ne bi trebalo da radi. Niti bi on trebalo tako nešto da traži od nas.
Ja na primer smatram, ma koliko da sam protiv političkog programa Aleksandra Vučića, ma koliko da nisam glasao na izborima za njega i njegovu stranku, moram da priznam da se ipak solidno nosi sa izazovima u spoljnoj politici. Ne sad da sam neki „AV fan“ niti ću za njega glasati ali, iako mi je neprijatno, moram da priznam da ima tu i poneko zrnce državničkog u ekvilibristici (ekvilibristika – hodanje po žici) između Istoka i Zapada, vođenju države koja je okružena NATO paktom, podršci Republici Srpskoj, ne uvođenju sankcija Rusiji i još po nečemu. Ali to ne znači da se slažem da on lično, za račun toga što podržava Dodika, i ne uvodi sankcije Rusiji, može da radi sve što hoće u budućnosti.
Znači, po mom mišljenju, najbolje bi bilo da se ne „hajpuje“ sa plebiscitom, već da se hapse i sude lopovi i kriminalci (bar koliko toliko). Ali ako to ne može onda da se raspišu izbori.
Ako li ni to ne može, onda mi imamo sasvim drugi problem: nesaglasnost na izborima predloženog političkog kursa i programa koji je narod, (ne i ja lično) većinski izglasao na izborima i političke realnosti.
Zato imam predlog: da se raspiše SAVETODAVNI REFERENDUM, koji bi fiksirao nekoliko najvažnijih pravaca i na kome bi narod odgovorio na nekoliko najvažnijih pitanja od nacionalnog značaja.
Predlažem da pitanja budu:
1. Da li ste za prekidanje pregovora o pristupanju EU?
2. Da li ste za pristupanje Srbije BRIKS?
3. Da li ste za anuliranje briselskih i drugih tajnih i javnih sporazuma povodom Kosova i Metohije?
4. Da li ste za ujedinjenje Srbije sa Republikom Srpskom?
5. Da li ste za suverenizaciju ili globalizaciju?
Smatram da bi ovih pet pitanja bilo, bar za početak, dovoljno da narod putem referenduma, posavetuje (na žalost) legalno izabranu vlast o pravcima kuda želi da vlast u budućnosti vodi Srbiju. To bi bio bar onaj minimalni konsenzus koji bi omogućio da se sve političke opcije, dalje na miru psuju, ćuškaju i guremaju po Skupštini a da pri tom barem koliko toliko idemo u pravcu koji većina naroda želi.
Izvor: Pravda
