Svoju teoriju Špengler je zasnivao na jednom od najvećih Heraklitovih otkrića...
-Još u svojoj 24. godini, pišući o Heraklitu, na čijoj misli je doktorirao, pisao je: „Sve tvorevine kulture, država, društvo, moral, nazori i pogledi – jesu proizvodi prirode; one sve podležu istim uslovima bića kojima i ostale tvorevine, podležu strogom zakonu: da ništa ne ostaje i da se sve menja“. Jedno od najvećih otkrića Heraklitovih jeste u tome što je zapazio ovu unutarnju srodnost kulture i prirode.
NACISTIMA REKAO - NE!
Nacisti su ga svojatali, odbio je katedru filosofije koju su mu nudili, bio je zabranjivan, ali hrabar, odbio je i Gebelsa?
-Kada su na vlast došli nacisti, koji su verovali da će obnoviti Evropu, ponudili su mu univerzitetsku katedru filosofije, što je on odbio. Smilja Tartalja, u svojoj knjizi o cikličnim shvatanjima istorije, piše da „ako je pronacistička Nemačka, uoči kraha Vajmarske republike, svojatala Špenglera, to ne znači da je ovaj filozof pristao da bude ideolog masovne histerije na vidiku. Naprotiv, već 1933. godine Špengler ismeva rasnu teoriju i „tevtonski zanos nemačke mladeži“, a u svom poslednjem delu „Godine odluke“, koje je napisano pre, ali je objavljeno posle Hitlerovog prevrata, Špengler je, već u predgovoru, izjavio da u svom stavu neće ništa menjati. Posledice su bile drastične: posle tri meseca izašla je zabrana knjige, a ime Špenglerovo nije se više smelo ni spominjati“.
U knjizi o fašizmu i intelektualcima, Alaster Hamilton piše o pokušajima da se 1933. godine pridobije autor „Propasti Zapada“: „Kada je Gebels zatražio od Špenglera članak koji bi se upotrebio u nacionalsocijalističkoj izbornoj kampanji oktobra meseca, ovaj mu je odgovorio da nikada nije učestvovao u predizbornim kampanjama, i da neće napisati ni jedne jedine reči za nemačke novine dok god se napadi na njega ne obustave.“
MINHENSKI VIZIONAR I PESIMISTA
Zašto je, prema Špenglerovim tvrdnjama, „Zapad osuđen da umre“?
-Po Marvinu Periju, istoričaru evropske misli, „Propast Zapada“ je bila najjači izraz kulturnog pesimizma posle Prvog svetskog rata; prvi tom je do 1920. imao četrnaest izdanja: „Već napaćenom zapadnom svetu, Špengler nije nudio nikakvu utehu. Zapad, kao i sve druge kulture i svi živi organizmi, osuđen je da umre; njegovo opadanje je nepovratno, njegova smrt neizbežna, a simptomi degeneracije već su uočljivi.“
Špengler je svoj obrt u tumačenju istorije smatrao kopernikanskim zato što je napustio evropocentrizam. Evropa više nije planeta Zemlja oko koje se vrti Sunce. Ksenija Atanasijević zapaža: „Kao što je Kopernikov heliocentrični sistem oborio geocentrični Ptolemejev, tako Špengler smelo potire povlašćeno mesto što je istoriji sveta pridavano našoj, „faustovskoj“, evropsko – američkoj kulturi.“
Po Kseniji Atanasijević, Špengler je „minhenski vizionar istorijskih dešavanja“, koji, na osnovu svoje ogromne erudicije i neprevarne intuicije, iako nije prorok, jasno sagledava propast sopstvene, „faustovske“ kulture, koja je neminovna. Ona dodaje da je “nama, Slovenima, minhenski morfolog istorije blizak svojom naročitom naklonošću za Dostojevskog i predskazanjem da će se hrišćanstvo budućnosti ravnati prema hrišćanskim preživljavanjima ruskoga pisca“.
EVROPLJANIN GLEDA „UVIS“, RUS „U DALJINU“...
Kakav je uticaj ruskih kritičara i literature na formiranje Špenlerove pesimističke filozofije?
-Dokazano je da je Špengler bio upoznat sa ruskim kritičarima Zapada, od slovenofila do Nikolaja Danilevskog, koji je svojom knjigom „Rusija i Evropa“, radikalno antievropocentričnom, uticao na njegove stavove. Špengler je smatrao da je kroz reforme Petra Velikog elita Rusije primila zapadnoevropske pseudomorfičke oblike, što je proces koji je vodio pojavi boljševika, koji su usvojili zapadni marksizam. Valerij Afanasjev, u svojoj studiji o Špenglerovoj misli piše: „Špengler smatra da je prasimbol ruske kulture beskrajna ravnica – iskonski pejzaž Rusije. Upravo su beskrajni prostori doveli do toga da Rus nema snagu volje i ustremljenost ka cilju, tako svojstvene zapadnoj kulturi. Ako Evropljanin gleda „uvis“, Rus gleda „u daljinu“, ka obzorju.(…)
Nalazeći se pod uticajem Dostojevskog, Špengler je pred ruskim narodom video veliku budućnost, kojoj pripada naredni milenijum. (…) Špengler Rusiju pribraja Aziji, a ne Evropi; on je čak smatra državom koja gospodari Azijom: „Rusija je gospodarica Azije. Štaviše, ona je sama Azija. Japan Aziji pripada samo geografski“ (…) Skupa sa Poljacima i balkanskim narodima, Špengler Ruse smešta među Azijate. Po njegovom mišljenju, bez obzira na Petrove proevropske reforme, Rusija ima unutrašnje stremljenje ka Vizantiji i Jerusalimu. Samo gornji sloj ruskog društva stremio je Zapadu – ka Evropi, i kulminaciona tačka tog strema bila je parada pobede Aleksandra Prvog u Parizu, kao „spasioca Evrope“. Niži slojevi ruskog društva nisu učestvovali u tome. Za više slojeve uvek je bio bitan prestiž u očima Evrope, a narod je svagda podržavao kretanje na jug, ka Carigradu. Ako je Lenjin za Špenglera tipičan predstavnik zapadnog komunizma, Staljin odražava interese širokih narodnih masa, a upravo s njegovom vladavinom Špengler povezuje budućnost Rusije.“ Špengler je smatrao da Nemačka može i treba da sarađuje, pre svega ekonomski, sa Rusijom, ne mešajući se u njene interese na Balkanu. Verovao je, takođe, da hrišćanstvu Dostojevskog pripada budući milenijum.
FEUDALIZACIJA EVROPE
Za Špenglera je Faust simbol odumiranja „same duše“ zapadne civilizacije, kakva je uloga religije u njegovoj percepciji propasti zapada?
-Kada se „Propast Zapada“ pojavila u Rusiji, izazvala je burne reakcije. Nikolaj Berđajev je napisao ogled „Faustove predsmrtne misli“, u kome je ukazao da lik Fausta, koga je Špengler odabrao kao ključni simbol zapadnoevropske kulture, jeste sam izraz zapadne duše: „Na svome putu, Faust prelazi od religiozne kulture do nereligiozne civilizacije. I u nereligioznoj civilizaciji troši se Faustova stvaralačka energija, umiru njegove beskonačne težnje. Gete je prikazao dušu zapadnoevropske kulture i njenu sudbinu“. Po Berđajevu, „Dostojevski nije mrzeo Zapad, nije mrzeo zapadnu kulturu, on je mrzeo nereligioznu, bezbožnu zapadnu civilizaciju. Rusko istočnjaštvo, rusko slovenofilstvo bilo je samo prikriveni oblik borbe religiozne kulture protiv duha nereligiozne civilizacije“.Berđajev smatra da je Špengler zaista jasno uočio blisku propast tradicionalne kulture Evrope, koja ulazi u period novog srednjeg veka: „I nije tako daleko od istine mišljenje da započinje feudalizacija Evrope. Proces raspadanja država odvija se paralelno s procesom univerzalističkog objedinjavanja. Odvijaju se gigantski preokreti i premeštanja ljudskih masa. I vrlo je moguće da će nastupiti novi haos naroda iz koga se neće brzo formirati kosmos.“
ČOVEK JE „GRABLJIVA ZVER“...
Kada govori o „novom varvarstvu“, na šta tačno misli?
-Svetski rat je izbacio Evropu iz ležišta, i imperijalističke i socijalističke tendencije preliće se na celu planetu. Nove mase će ući u civilizaciju, i nastaće novo varvarstvo – „varvarstvo među mašinama, a ne usred šuma i polja“. Duhovna kultura će možda morati da se povuče u katakombe.
Pišući o Špenglerovom ogledu o tehnici, Stanislav Vinaver kaže: „Čovek je po svom opredeljenju grabljiva zver.(…) Beli germanski faustovski čovek, vođen neodoljivim snagom grabljive zveri, stvorio je savremenu tehniku i vlast nad spravama. Sada je nastalo doba smirenja, „pacifizma“ grabljive zveri. Ona je umorna od grabeži, ona je defetista naspram svoga rodnoga načela, ona se gadi od siledžijstva, od nadmoći, od sebe same. A obojene rase, jednim izdajstvom koje je i veleizdaja naspram cele kulture, priopštene su tehnici, koriste se njome – doduše, one nemaju krvne veze sa njom i nije im duboko stalo do nje.“
Vinaver zapaža da Špengler zna da je smrt Zapada tu, ali mu nije žao; on sve poziva na ponosno ostajanje na svom mestu, i primanje udela sudbine. Špengler smrti u oči gleda s prezirom; za njega je smrt – smrt, a ne umiranje i premiranje, veli Vinaver. I dok ona ne dođe, živi se pravim, junačkim životom.
Izvor:Čačanski glas, 5. decembar 2025. / Zorica Lešović Stanojević
