Piše: Vladimir Dimitrijević
VAPAJ ZA PRAVDOM
Svom prijatelju Željku Peroviću, piscu i izdavaču pravoslavnih knjiga ( studijom o Svetom Nikolaju Žičkom na udaru neprijatelja Crkve obezbedio je sebi trajno mesto u našoj kulturi) poslao sam tekst o dnevnicima Borislava Pekića iz doba studentskog protesta 1968. Kad ga je pročitao, uputio mi je elektronsko pismo, u kome je izneo svoja razmišljanja:“Hvala ti, dragi brate moj Vladimire, na odličnom tekstu o Pekiću, a koji je, kako pišeš, unapred znao da će studentski protesti iz 1968. propasti, da će većina njegovih nosilaca vremenom postati „mejnstrimovci“ postojećeg sistema – što njega nikada, ni tada ni kasnije nije pokolebalo u neodstupnoj borbi za istinu i pravdu, jer je smatrao da je smisao vojevanja u samom traženju, a ne u dobijanju: „Prometejstvo nije u posedovanju vatre, nego u borbi za nju, i u onom vremenu koje se provede prikovan za kavkasku stenu pošto se vatra otela. Orlovi koji kljuju džigericu, kad se sve svrši, ne mogu se izbeći…“(1)
Kad iz nekog razloga žurim i ne pročitam ujutru Jevanđelje, nakon molitve nabrojim jedino blaženstva Hristova. Tako sam baš jutros razmišljao, kako je Gospod ovde iz nekog samo NJemu znanog razloga razdvojio pravdu kao ideju i Pravdu kao Svoju božansku ličnost, kako najpre kaže „blaženi gladni i žedni pravde“ i „blaženi prognani pravde radi“ - a tek zatim: „blaženi kad vas progone Mene radi“... (Mt. 5) Ja iskreno verujem da se ovo blaženstvo idejno odnosi na ljude poput Pekića, na sve one koji su čitav život čeznili i stradali radi istine i pravde – i, ono što je najvažnije, ostali im verni do kraja svog ovozemljskog života, odolevajući mejnstrimu, tj. sujeti, vlastoljublju i srebroljubu, trima kušanjima demonskim. Verujem da se kod njih, u času upokojenja, izlaska duše iz tela, njihova plamena ljubav ka istini i pravdi, u trenu preobražava u plamenu ljubav ka Gospodu Hristu, koga iz nekog razloga nisu uspeli ovde da pojme, a da ih Gospod zauzvrat prepoznaje kao svoje, po obećanju koju je izrekao na Gori blaženstva.“
Jer, pravda drži zemlju i gradove.
SA KIME BI SAOSEĆAO PEKIĆ?
Tako i ja, kažem bratu Željku, razmišljam o Pekiću, i ne samo o njemu. Tragajući za Bogom, a ne uspevajući da se s NJim sretnu u Crkvi Božjoj, mnogi su uznastojali da idu putem čeznuća za pravdom, koja drži zemlju i gradove. I u toj potrazi su se žrtvovovali, i išli do kraja, po meri svojih sila. Tako je Pekić, u jednom razgovoru o siromaštvu u Jugoslaviji na izmaku titoizma, rekao da saoseća sa zemljacima koji, u bedi, gube svoje dostojanstvo, ali ima i zamerku na socijalne razloge za bunt:“Ne mogu saosećati sa ljudima koji su tako brzo zaboravili da su rublje može prati i sapunom, a da za nužnik mogu sasvim lepo da posluže i pročitane novine. Saosećao bih sa njima, iskreno, jedino kada bih bio uveren, a nažalost nisam, da bi jednako tako bili zabrinuti i zbog nedostatka slobode, morala, časti, odgovornosti, tolerancije, istine, samilosti i dužnosti“.(2,38)
Čini mi se da su današnji studenti ustali ne zbog sapuna i toalet papira, nego zbog onoga za šta se i Pekić celog života borio: moral, čast, odgovornost, tolerancija, istina, samilost, dužnost. Tim redom. I uveren sam da bi i veliki pisac bio s njima.
O RODOLJUBIMA I LEŠINARIMA
Perović piše:“Što se tiče orlova, tačnije lešinara "koji kljuju džigericu" kada se sve okonča, njih ima i u ratu, ne samo u narodnim protestima, ustancima i revolucijama. Setih je jednog našeg Kosovca koji mi je pričao kako su dole prvo jurišali i ginuli heroji, a potom za njima nastupali ratni profiteri koji su kamionima dolazali i pljačkali šiptarske kuće, uredno svrstavajući belu tehniku u jedan, televizore u drugi, grejna tela u treći teretnjak, vraćajući se u Srbiju kao imućni, postajući za neko vreme i ugledni privrednici, gradonačelnici, političari koji će se možda okititi i crkvenim priznanjima. NJihova ljudska beda baca senku, ali ipak ne poništava nebozemaljsku slavu heroja sa Košara...
Žao mi je što ovu blaženu žeđ za istinom i pravdom kod necrkvenih i nekrštenih ne registruju savremeni crkveni velikodostojnici, i što ne vide da podelu u Srbiji najpre stvaraju nezajažljivi licemeri i pljačkaši koju su trenutno na vlasti – da primarnu podelu u Srbiji na nadljude i podljude stvara prvenstveno njihova demonska oholost, laž i nepravda, a koja eto, nagoni našu decu, studente, da pokušaju bar nešto da učine za sebe i svoj narod, za svoju državu, pre negoli zauvek odu iz Srbije, u kojoj im se jedino nude poslovi kasira i taksiste. Naši arhijereji jedino vide onu podelu u Srbiji koju stvaraju strani i domaći mešetari i režiseri kako bi podstakli svađe i bratoubistva – u inače, da budem krajnje ciničan, jedinstvenoj i naprednoj, harmoničnoj državi, koju personifikuju kao dve blistave orlove glave, aktuelni predsednik i prvojerarh.“
To je istina: Srbija je zemlja bezumne nepravde, zločinačke nejednakosti, propasti u kojoj nema izlazaza ni za koga, osim onih koji sve nas prodaju da bi sebi sve kupili.
REČI PATRIJARHA PAVLA
I vrh SPC bi sve nepravde sadašnjih vlastodržaca morao da vidi, i da, jasno i glasno, kaže, kao što je, u svoje, Bogom darovano, vreme, govorio, gradu i svetu, blaženopočivši patrijarh Pavle:“Upravo zato što brine za celokupni život svoga naroda, i onaj materijalni, koji mu je danas toliko težak, i onaj duhovni koji ugrožava sve glasnije gaženje ljudskih vrednosti - Srpska Crkva se, ispovedajući veru Spasitelja našega, ne može svesti samo na pouke i obrede. Ona mora nastaviti da se otvoreno suočava sa svim okolnostima od kojih zavisi sudbina svih ljudi u ovoj zemlji. Crkva je, i do sada, u više navrata podsećala, a u svojim proglasima i upozoravala, da je srpskom narodu potreban moralni i društveni preobražaj čitavog poretka pod kojim živimo, a ne samo promene političkih odnosa i snaga u sadašnjem stanju.
Sa nasleđem poluvekovne vladavine, čija je ideologija fizički i duhovno zatirala sve zemlje u kojima se bila zacarila - srpski narod je i kraj sadašnjeg, nametnutog rata dočekao moralno raspolućen. Umesto da se sve snage priberu i da se velike nesreće rasporede na sve građane, u srpskim zemljama haraju podzemlja i sve organizovaniji kriminal. Caruje korupcija, ratni profiteri nezajažljivo se bogate na najcrnjoj socijalnoj i zdravstvenoj bedi stanovništva, izloženog i biološkom propadanju naraštaja koji dolaze. Čovek je opustošen; stručni, sposobni ljudi, u najboljoj snazi, ne vide svoju budućnost, a postupak sa prognanim narodom tako je bezdušan da predstavlja najteži poraz savesti i za svakoga od nas. Prevladava opšte osećanje neizvesnosti, straha, besmisla, a oni koji bi morali da snose najveće odgovornosti za to, svoje trajanje na vlasti produžavaju na beznađu naroda, pretvorenog u besprizorne, unižene podanike. Dno, do kojeg smo došli, pokazuje koliko je važnog vremena izgubljeno u oglušivanju o apele za spas Srba i njihovih zemalja. Iskustvo pokazuje da se zaslužnost za otadžbinu meri samo time šta je ko učinio i žrtvovao za svoj narod. Koliko je vrednosti sticao služenjem tom narodu u svakoj dužnosti i na svakom mestu u političkoj vlasti. Držati sve samo u svojim rukama znači biti osamljen, otuđen od pravih ljudi, sa kojima bi se i prave odgovornosti mogle podeliti. Ne govorim sve ovo da bih osuđivao, ili na obračune podsticao zbunjene i unesrećene naše ljude. Smatram se samo obaveznim da svoju zabrinutost iskažem do kraja otvoreno i, ako smem reći, očinski.“(3)
Čuju li se danas reči poput ovih koje je pisao i izgovarao patrijarh srpski Pavle?
Ne čuju se. Avaj, ne čuju se.
ZAŠTO NEMAMO NOVIH ZLATOUSTA?
Perović upozorava da neki naši crkveni vođi „ne uočavaju ovozemljsku istinu i pravdu, kao odblesak one nebeske, zato što je u savremenom narcisoidnom kvazibogoslovlju zamućen i sam nebeski original. Oni poimaju sve čulno i zato propovedaju jedino o Telu i Krvi Hristovoj – to je sav njihov Hristos, koga ne mogu ili ne žele da dožive duhovno, kao živu i karakternu božansku Ličnost, Kao večnu Istinu i Pravdu. Zato oni nisu u raskoraku jedino sa srpskim studentima, sa našom mladošću i budućnošću, već i sa najvećim pravoslavnim Svecima koji su razobličavali nesavesne i korumpirane vladare po cenu sopstvenog stradanja, poput Jovana Zlatousta koji je ušao u sukob sa vizantijskom caricom, stajući na stranu obespravljenih i poniženih: „Carica hoće da ja budem kao mrtav: da ne vidim nepravde koje se čine; da ne čujem glasa tlačenih, plačućih i ojađenih; da ne izobličavam one koji greše. Ali, pošto sam ja episkop i meni je povereno staranje o dušama, ja sam dužan nedremljivim okom motriti na sve, saslušavati molbe svih, poučavati i upućivati sve, i izobličavati nepokajane. Jer ja znam da je sigurna propast: ne izobličavati bezakonje i ne opominjati bezakonike. Bojim se da se i na mene ne primene reči proroka Osije: Sakriše sveštenici put Gospodnji (Os. 6, 9).“ (Sveti Justin Ćelijski, Žitije Svetog Jovana Zlatousta)“.
Brat Željko je sasvim u pravu kad se poziva na Zlatousta.
KAKO JE SVEDOČIO VELIKI JOVAN?
Patrijarh carigradski Jovan prozvan Zlatousti (zbog svojih blistavih beseda i pouka), bio je rodom iz Antiohije, gde je, kao đakon i sveštenik, pomagao episkopu Flavijanu. U Carigrad je, kao već čuven propovednik i podvižnik, stigao 397, zauzevši patrijaršijski presto u doba kada je hrišćanstvo, od religije mučenika i ispovednika, postalo religija cara i dvora; samim tim, u Crkvu su se ulile mase onih koji su podražavali cara i njegov izbor i postajali hrišćani više iz pragmatičnih razloga, nego iz vere i uverenja. Zlatoust je to znao, i nije se s tim mirio. U njegovo vreme episkopi su već počeli da žive nehrišćanski. Neki raskolnički arhijerej, Sisinije, voleo je sjaj i raskoš, odevao se luksuzno i dva puta dnevno išao u javno kupatilo, odgovarajući na kritike tvrdnjom da bi išao i tri puta, ali ne stiže.
Spolja neugledan, mali i ćelav, Zlatousti je bio strog podvižnik. Čim je došao na presto patrijarhav, ukinuo je sve troškove „reprezentacije” - od velikih prijema za dvorjane i uglednike do održavanja nepotrebnih zgrada, fontana i vrtova. Jeo je jednom dnevno, uglavnom uveče. Kad je dočekivao episkope koji su mu dolazili u posetu, služili su ih onim što je sam Zlatousti jeo. Neki episkop Akakije, poslužen skromnom hranom, toliko se uvredio da je, po izlasku od Zlatousta, zapretio: “Skuvaću mu ja čorbu!” i kasnije postao njegov žestok neprijatelj...
U svojoj skromnosti, Zlatoust je sledio najbolje episkope doba u kome je živeo. Crkveni istoričar Sozomen piše o episkopu bogatog grada Majuma, Zenonu, koji je celog života sebe izdržavao tkanjem lanene odeće - pa mu je čak preostajalo da pomaže i drugima. Sokrat Sholastik navodi povest o episkopu grada Amide, Akakiju, koji je, u dogovoru sa svojim sveštenikom, pretopio zlatne i srebrne sasude hramova svoje eparhije da bi iz ropstva otkupio sedam hiljada zarobljenih Persijanaca.Sveti Grigorije Bogoslov, takođe carigradski arhijerej, nije pristajao na to da „živi raskošno od vlasništva sirotinje, natovarivši stomak i trošeći neophodno na nepotrebne stvari”.
Zlatoust je, od početka svog patrijarhovanja, ustao u odbranu evanđeljsog ideala milosrđa. Javno je govorio protiv bogataške nebrige prema sirotinji, kao i protiv svake vrste raskoši. Bio je strog i prema sveštenstvu - đakona Jovana odlučio je od službe zato što je ovaj tukao svog roba. Tri dvorske dame, Marsa, Katricija i Evgrafija, mrzele su ga zbog propovedi protiv ženskog kinđurenja, a carica Evdoksija ga je omrzla zbog zastupanja ljudi na koje je pao njen gnev, i čiju je imovinu želela da otme.
Zlatoustove propovedi bile su jasne i odlučne - smatralo se da je u jednoj od njih caricu uporedio sa Irodijadom, odgovornom za smrt Jovana Krstitelja.
Pošto je Zlatoust bio omiljen u Crkvi i narodu Konstantinopolja, carica Evdokija je sabrala sabor episkopa - neprijatelja Zlatoustovih, kojima je predsedavao Teofil Antiohijski. Teofil se naljutio na Zlatousta jer se zauzeo za neke monahe koje je Teofil nepravedno gonio, i rado je učestvovao u nepravednom sudu. Glavni tužitelj Zlatoustov bio je sušta suprotnost njemu - voleo je raskoš, i, poput faraona (kaže Paladije u „Lavsanku”) - želeo je da podiže raskošne zgrade. Sav novac, koji je narod prilagao za sirotinju, Teofil je trošio na luksuz i graditeljstvo. Očito, takav nije mogao da voli Zlatousta - zastupnika siromašnih.
Osuđen nepravedno, Sv. Zlatoust je umro u izgnanstvu 407. godine, da bi 438. godine njegove mošti, s najvećim počastima, bile vraćene u Carigrad.
Avaj, avaj, avaj – gde su nam takvi?
Stvarno – gde nam je neki novi Zlatoust, kakav je bio Vladika Nikolaj?
PRIMER VLADIKE NIKOLAJA
Vladiku Nikolaja su, još za života, poredili sa Svetim Jovanom Zlatoustim - po lepoti njegovih beseda i pouka, koje zaista dostižu vrhove srpske retorike. Ali, Nikolaj se na Zlatousta ugledao i po delatnom milosrđu, kako u ličnom životu, tako i u pastirskom radu. Što se ovog prvog tiče, Milan Jovanović Stoimirović, autor jednog od najpotpunijih svedočanskih zapisa o Velimiroviću, kaže da ga je narod ohridsko - bitoljske eparhije prosto obožavao, upravo zbog njegovog hrišćanskog milosrđa. Nikolajev đakon je svedočio da je vladika jednom krenuo iz Ohrida ka Bitolju s torbom novca ( milion i dvesta hiljada dinara), namenjenog zidanju njegove zadužbine u Leliću. Uz put su ih sretali prosjaci, i dok su došli do Bitolja potrošili su preko dvesta hiljada dinara - đakon je to znao jer je on nosio torbu s novcem. Kada ga je upozorio da, ako tako nastavi, nikad neće završiti zadužbinu u svom rodnom selu, Nikolaj je rekao đakonu da to nije đakonova briga i da ko je poslao taj novac, poslaće i drugi. Prota Milivoje Maričić iz Čačka prisustvovao je trenutku kada je Nikolaj skinuo obuću s nogu i dao je jednom siromahu. Posle Drugog svetskog rata, vladika žički je srpskoj sirotinji u Titovoj Jugoslaviji slao pakete s hranom, lekovima, odećom i obućom, odvajajući od svojih usta da bi pomogao. No, on se nije ograničio samo na lični primer. Kao čelnik Pravoslavne hrišćanske zajednice (popularnog Bogomoljačkog pokreta), podsticao je hrišćanski solidarizam na svakom koraku, pre svega kroz pomaganje sirotinje, ali i svečarstvo, zadužbinarstvo i mobarstvo.
Nikolaj nikad nije ćutao pred nepravdom vlasti. Milan Jovanović Stoimirović svedoči da je ban Vardarske banovine jednom došao u Kruševo, pa učinio posetu i Nikolaju. Posle pozdrava, Nikolaj je rekao okupljenom narodu: “Reci, narode, gospodinu banu sve što te tišti! Požali mu se na nepravde - on je dužan da ih ispravi, zato je ban! On treba da te zaštiti od rđave administracije i nesavesnih činovnika - to je njegova dužnost. A ja znam da će vas gospodin ban saslušati i razumeti. On je zato i došao ovde k vama”.
Kada se ban naljutio na Nikolaja zbog ovih reči, on mu je rekao: “Treba služiti narodu, gospodine bane. Treba stalno popravljati ponešto. Treba neumorno raditi. Treba stalno okajavati i pokajavati neki greh!”
Zašto danas nema ovakvih arhipastira i pastira srpskih? Doduše, ima kroatougodnika, ekumenista i latinofrona koji se brčkaju u Dubrovniku ili iz nemačkog EU komfora stoje na strani drugosrbijanskih „antivučićevaca“, i, kao, kao, podržavaju studente, ali siromaholjubaca i branitelja naroda od nepravdi vlasti, onakvih kakvi su bili Zlatoust i Nikolaj, očito, nema.
IMA LI U NAS INDULGENCIJA?
Stalno smo optuživali papiste za indulgencije, a ima li ih i kod nas, danas i ovde? Perović razmišlja:“Moderni srpski jerarsi su u sukobu i sa onim Svecima koji su bili jako oprezni prema donatorima i donacijama, naročito kada one stižu iz ruke nečasnih ili krivovernih državnika i bogataša, zato što u pravoslavnoj Crkvi nasuprot Vatikanu ne postoji „otkup grehova“ (indulgencija), i zato što su se mudro čuvali od bilo kakve vrste podmićivanja, koje sveti vladika Nikolaj dovodi u vezu sa Judinim izdajstvom, navodeći u svom Prologu kao pozitivan primer Svetog Teodosija Velikog (11. jan), koga je jeretički car pokušao da podmiti i ućutka, kao uglednog duhovnika i igumana značajnog manastira, poslavši mu kao prilog 30 litara zlata za manastir, što on nije primio već je prosledio sirotinji, da bi izbegao ucenu i ujedno učinio nešto korisno za spasenje duše oholog i bezbožnog vladara.
Mi nismo čuli da je vrh SPC u svojoj skorijoj istoriji preusmerio sirotima donacije vladara koji pati od najgrđe jeresi – patološkog samoobožavanja.
To je onaj koji je od samoga sebe stvorio nedodirljivog idola i lažnoga hristosa, a od svojih sledbenika sektu beslovesnih bića koja mu se u najboljem slučaju bespogovorno klanja iz ličnog interesa ili radi golog opstanka, a u najgorem – zato što su podlegli njegovoj besomučnoj psiho-magijskoj medijskoj manipulaciji, zato što ga već obožavaju kao svog spasitelja, i veruju mu više nego sopstvenim očima, i vole ga više od svoje rođene dece i unučadi, dok njegove medijske nastupe doživljavaju kao svoju najvažniju duhovnu hranu, kvazibožanstvenu kvaziliturgiju.“
Da li mi zaista nemamo hrabrih da dignu glas protiv samoobogotvorenja čoveka koji skoro ništa nije potpisao, a sve je izdao, i koji nas je doveo u pustoš poput Domanovićevog Vođe, slepca nad slepcima?
DA LI SU LAZAR I NIKOLAJ BILI „KORISNI IDIOTI“?
Perović smatra da nedostatak hrabrosti vodi svojevrsnom licemerju klira u obraćanju studentima:“Zato iz današnje Crkve provejavaju jedino neki neodređeni i neubedljivi pozivi upućeni prvenstveno studentima i demonstrantim na mir i ljubav, na uspostavljanje neke srpske i hrišćanske sloge sa vladajućim političarima – koji su iz nekog tajanstvenog razloga zaštićeni od crkvene kritike poput onih oholih srpskih velmoža koje jedino drevni pesnik proklinje u desetercu zbog propasti države – a koji i danas, ovoga trena rasipaju narodne pare na sumnjive i astronomske projekte po gradovima širom Srbije, štelaju tendere u ličnu korist, zapošljavaju u državnom sektoru strogo po rodbinsko-partijskom ključu.
Zato se i toliko prenaglašava priča o „korisnim idiotima“ koji nesvesno služe stranim interesima – a što je kvalifikacija koja može da se primeni i na svetog kneza Lazara, jer on je mogao biti naivni poslušnik zapadnih centra moći, ako sve posmatramo iz ovozemaljske i materijalističke, bezbožne perspektive, takođe i sveti vladika Nikolaj sa patrijarhom Gavrilom zato što nisu pristali ni uz fašiste ni uz komuniste birajući lično i narodno stradanje, jer Pravoslavna Crkva nikada nije mogla da bira između manjeg i većeg zla, već se uvek protivila zlu i nepravdi, u svim generacijama i vekovima... Zato slušamo i poređenja u kojima se paušalno izjednačavaju studentski protesti s kraja devedesetih sa ovim današnjim, iako je ta jednakost po mnogo čemu neosnovana, najpre zato jer Milošević u svom sukobu sa studentima nije mogao ni da sanja podršku od članica NATO pakta koja danas iz zapadne Evrope i Amerike svakodnevno stižne na adresu aktuelnog predsednika. Takođe, mi tadašnji studenti, zaista nismo imali oči da vidimo da je Milošević, takav kakav jeste, ipak bio zaštinik Srbije od raznih zapadnih pošasti: antihrišćanskih nevladinih organizacija, razvratnih parada i antiporodične prosvete, stranih banaka i korporacija, belosvetskih eksploatatora rudnih blaga – zaštitnik srpskog življa na severu Kosova, kao i srpskih Gazivoda, policije, sudstva, pošte, registarskih tablica, svega onog što i oni koji su ga srušili sa vlasti nisu želeli ili smeli da predaju okupatorima. To je njima predao upravo aktuelni predsednik Srbije, i dao još većeg zamaha političkom homoseksualizmu i stranim eksploatatorima – zato se postavlja pitanje šta to Vučić trenutno čuva i brani srpsko u Srbiji od srpskih studenata, od naše mladosti?“
Ovo što je pisao Perović poklapa se sa onim što je, ovih dana, zapisao i nezaobilazni Slobodan Reljić.
REČI SLOBODANA RELJIĆA
Kakvu vlast brane oni koji brane Vučića? Slobodan Reljić je nemilosrdno precizan:“Naš životni standard je desetkovan; sigurnost našeg življenja je dovedena do stanja u predgrađima Olivera Tvista; prodavci droge su nam postali kao mlekadžije iz onih vremena; besplatno školstvo i besplatne usluge u javnom zdravstvu su omča oko vrata: em vas po zakonu pljačkaju, em je znanja i zdravlja u društvu očigledno sve manje; beskrupulozni lovac na glasove gradonačelnik Beograda će deci u najbogatijem gradu podeliti udžbenike besplatno a deca po južnim varošima – gde su plate 350 evra – daju celu očevu zaradu za đačku torbu u septembru; udžbenike nam štampaju stranci po komercijalnoj ceni uz usmeravanje sadržaja; ni jedna farmaceutska fabrika (a imali smo ih desetinu) više nije naša; kad su nam dogurali kovid-19, ispostavilo se da u državi nema ni jedna fabričica za kvasac da se kod kuće ispeče hleb, itd, itd…
A dobili smo LGBT prava, evropsku „paradu ponosa“ kao vrh Vučićevog napora da se parade u Srbiji održavaju po cenu polupanih glava; daće nam predsednik prvom zgodom i prava na istopolne brakove, dvojica čika će imati pravo da se igraju mame i tate i da usvajaju decu; a brižna crkva se neće moći setiti da je to sodomija; plaćamo notare, imovinu nam otimaju izvršitelji; imamo pravo da branimo svoje razumevanje pravednog – ali nemamo dovoljno evra da isplaćamo fiškalima da nam pišu podneske ili da pribavimo nalaze sudskih veštaka u narodnom sudu; uz pomoć „žutih“ ili G-17 eksperata strane banke nas tretiraju kao idiote kad nam daju da potpišemo ugovor u kome se ništa ne može promeniti, deca bogatih idu u privatne škole ili dalje – Berlin, Pariz, Oksford, deca kriminalca i estradnih radenika će kupiti diplome i postajati državni sekretari i konzuli, a siromašni će da uče školu na daljinu, jer ovi nastavnici ne samo da su skupi, po pravilima štednje MMF, nego i postaju neodgovorni…
Kakvu budućnost u ovakvoj zemlji može da vidi dvadesetogodšnjak?
Ako učite da negujete i lečite ljude država Srbije je već ugovorila s Nemačkom da čim se dočepate diplome palite… Za pet godina u Nemačku došlo 2.813 stranih zdravstvenih radnika. Najviše sa Filipina 1.294, pa iz Srbija sa 759. Ali, Filipinaca ima 120 miliona, dvadeset puta više… Eto, ni tom niko nam nije ravan.
Živeti u Srbiji znači spremati se da ne budeš Srbin.
Generacije koje prethode pobunjenim studentima su živele u zemlji na koju se gledalo kao svetskog igrača, lidera u Trećem svetu: njen glas je bio bitan žeton u UN, uživala je ugled i imala izuzetne poslove u Aziji, Africi, Južnoj Americi a njene objave su se slušale na svetskim skupovima… Danas živimo u zemlji koja nema glas. Kad Olaf Šolc, povodom Grenlanda, uzvikuje „Princip nepovredivosti granica važi za svaku zemlju!“, naravno da se predsednik Srbije neće usuditi da ga podseti da je Šolc-Makronov plan za Kosovo – klanje velikog principa i da bi se probuđeni Šolc mogao odreći onoga što je činio kao razbojnik. Ne, našim vlastima naša država nije važna.
Ako imate dvadeset godina, valjda vam je malo mučno da živite u državi koja ne drži do sebe. To ponižava. Ko će vas lično ceniti u svetu!
Zato je van pameti kad neki pametnjaković tim devojkama i momcima kaže: Izgubićete godinu!
Ovde se ne radi o godini. Ovde se radi o životu… Onaj ko danas nije spreman da se bori za budućnost, gubi sve.“(4)
Vašoj deci ( a sva deca Srbije su vaša ), gospodo klirici ( čast izuzecima, koji su toga svesni ) preti opasnost da izgube sve. Šta ćete onda vi, bez pastve? Nemojte reći da čelnik ove nesrećne države „brani Srpstvo“. Stravični demografski gubici Srbije za njegove vlasti sve govore, zar ne? Jer, Veliki Arhijerej Hristos nam je dao jasan kriterijum – svako se drvo po plodu poznaje. A drvo Vučićevo je drvo smrti i nestajanja. Treba li svaki student Srbije da čeka da i na njega padne nadstrešnica?
KO NAM JE KORISNIJI: LAŽNI VERNIK ILI POŠTENI ATEISTA
Željko Perović nas opominje:“Dostojevski je govorio kako najveći antihristi nisu oni koji otvoreno hule na Hrista, koji progone hrišćane i pogane svetinju – već oni koji to isto čino ali suptilno i duhovno, pod firmom hrišćanstva i sa krstom u ruci, misleći na rimske jezuite i inkvizitore. Ako ovaj obrazac primenimo na Srpstvo onda možemo reći da nije najveći neprijatelj Srpstva onaj ko otvoreno gazi po kulturnom, duhovnom i državnom identitetu srpskog naroda, koji se sa prezirom odriče svojih predaka i svega predačkog – već onaj ko to čini sa ciničnim osmehom, zaogrnut srpskom zastavom, tobož ponoseći se svojim precima, istorijom i pravoslavljem.
Aktuelni predsednik je kao državnik dotakao dno ispod koga se više ne može. Čak i da na vlast dođu deklarisani ateisti, koji će Crkvi možda smanjiti ili uskratiti budžetska davanja, bili bi korisni Srbiji i Srpstvu ako uspostave pravnu državu, poredak u zapošljavanju, na tenderima, u državnim projektima i investicijama, zaustaviti kriminal i seobu naše mladeži, demografsku propast Srbije...
Klirici i čelovođe SPC bi takvoj promeni trebalo da se raduju, ako se rukovode „umom Hristovim“, božanskom Istinom i Pravdom, a ne sopstvenim komforom, ovozemaljskim rasuđivanjima i sentimentom, traumama i strahovima iz devedesetih. Nadvremena dužnost Crkve je da bude na strani onih sa kojima se njen vrhovni Arhijerej Hristos nadvremeno poistovećuje i koje naziva blaženim, a to su gladni i žedni pravde (Mt. 5), to su progonjeni i utamničeni (Mt. 25), to su upravo srpski studenti i sav onaj svet koji ih svim srcem podržava, njihovi roditelji, tetke i stričevi, razumne bake i deke, to su svi oni obespravljeni i nezaposleni koji u sopstvenoj državi žive kao u tamnici.
I ne samo da bude na njihovoj strani već i da ih svetački predvodi, da traži od oholih vlastodržaca dosledno ispunjenja studentskih zahteva, momentalno i činjenično pokajanje na svim nivoima vlasti – ili pak kolektivnu ostavku i uspostavanje privremene vlasti sastavljene od nekompromitovanih i stručnih ljudi koju bi mogla nastati od uglednih imena naših naučnika i profesora ( i ne samo njih ) što bi ih, na svojim skupštinama, podržali studenti i građani, a sa ciljem da se održe prvi pravi i pošteni izbori posle toliko vremena i da se krene u promenu sistema koji nas je dovde doveo. Tako bi Srpska Crkva ujedno i potisnula uticaj stranih i domaćih režisera, efikasno umirila demonstrante, umanjila mogućnost pojave ozbiljnih uličnih sukoba i krvoprolića, koje očas može da se prelije i do Republike Srpske, što bi moglo izazvati i njenu propast.“
U suprotnom, smatra Perović, mogli bi nas jadi zadesiti.
OPASNOSTI NA PUTU
Šta bi se moglo, ne daj Bože, desiti?
Evo Perovića:“Ostajući pristrasna i neiskrena, slabovida, ovozemna institucija Srpske Crkve rizikuje da i sama postrada u slučaju nemira i prevrata, skupa sa svojim donatorima i donacijama, kao nenarodna i podmitljiva, po rečima jednog dragog sveštenika koji mi je ovih dana pisao poredeći odnos poratnih komunista i današnjeg režima prema Crkvi: „Oni ispadoše mala deca za ove, oni su pravili mučenike od hrišćana, a ovi nas prave da smo najveći grešnici – i imaće svako pravo da nas vređa ili ubije...“ I to neće biti stradanje ni nalik stradanju prvih hrišćana, već stradanje fariseja ili razbojnika, koji će tek u ovom stradanju možda duhovno progledati, oživeti i vaskrsnuti.“
Tako Perović. Ogorčeno, ali iskreno, od srca, sa ljubavlju i bolom.
Za to vreme, naši klirici i teolozi nas uveravaju kako SPC diše „punim plućima“, „ranohrišćanski“.
A HTELI SMO DA BUDEMO KAO RANI HRIŠĆANI
Dok je do pre neku deceniju u našoj Crkvi vladao formalistički odnos prema Svetinji (pričestiš se jednom ili četiri puta godišnje - i „mirna Bačka“!), sada se nastojava na tome da je prisustvo Svetoj Liturgiji bez primanja Sv. Tajni - nedopustivo. Naš narod se za Sv. Pričešće svagda pripremao postom, molitvom i ispovešću, i kada se javila „nova“ praksa (mada se ona naziva ranohrišćanskom) došlo je do izvesnih nesporazuma i nedoumica.
Usledio je pokušaj da se svakoliturgijko pričešćivanje utemelji na svetootačkom predanju, pa je veoma isticana knjižica Svetog Nikodima Agiorita i Makarija Korintskog „O neprestanom pričešćivanju Svetim Hristovim Tajnama“, nastala u doba sporova oko koljivarskog pokreta na Svetoj Gori krajem XVIII i početkom XIX veka. Zaista, Sveti Nikodim i Makarije zalažu se za što češće pričešćivanje, jer to smatraju (kao što i jeste) sveneophodnim u delu spasenja.
Međutim, zagovornici „liturgijske obnove“ u nas zaboravili su da je Sveti Nikodim Agiorit u svom „Pidalionu“ i knjizi o ispovesti postavio vrlo jasna epitimijna pravila za pričasnike: on kaže da duhovnik ne sme da Telo i Krv Gospodnju daje grešnicima opterećene savesti, i da na njih mora da nalože epitimije (lekovita sredstva pokajanja), i to po kanonima Sv. Jovana Posnika. Ispod nivoa tih kanona ne sme ići, jer su oni najblaži mogući. A šta to znači? Odlučenje, po Posniku, od Sv. Pričešća za preljubu, blud, odlazak kod vračara, i slično, podrazumeva tri godine strogog posta (suhojedenje - hleb i voda i nekuvana jela, jednom dnevno, u tri popodne), osim „trapavih“ sedmica, sa stopedeset velikih, pokajničkih metanija dnevno. Tako je Sveti Nikodim Agiorit odgradio Svetinju od nedostojnih pričasnika.
Kad sam objavio svoj tekst o Svetom Nikodimu u knjizi „Sveta Liturgija i Tajna Očinstva“ ( a zatim i na Internetu), čiji je sastavni deo i svedočenje o njegovoj epitimijskoj praksi, doživeo sam niz oštrih anonimnih kritika. Bio sam optužen za inkvizitorski duh, za želju da ljudima ogadim život, za preterivanje u svakom pogledu. Neki su me žalili kao talentovanog, ali zavedenog čoveka, pod snažnim uticajem „zilotskih“ manastira. Izgledaalo je kao da sam epitimije propisivao ja, a ne Sv. Nikodim Agiorit, pisac knjige o neprestanom pričešćivanju, u skladu s kanonima Sv. Jovana Posnika. Tako se, po ko zna koji put, pokazalo da neki sledbenici „liturgijske obnove“ Sv. Predanju pristupaju selektivno - uzimaju knjigu Sv. Nikodima o neprestanom pričešćivanju, a odbacuju knjigu Sv. Nikodima o ispovesti. Neki od polemičara tvrdili su da danas niko ne bi izdržao takve epitimije. U tome se s njima potpuno slažem: BAŠ ZATO ŠTO JE DUHOVNI ŽIVOT DANAŠNJIH HRIŠĆANA JADAN I UBOG (čast izuzecima!), obnavljanje ranohrišćanskog svakoliturgijskog pričešćivanja bilo bi samo karikatura svog istorijskog prauzora.
KAKO SU ŽIVELI RANI HRIŠĆANI?
Da, zaista, rani hrišćani su se pričešćivali na svakom liturgijskom sabranju. Ali, kako su živeli? Bili su stalno u učenju Apostola, u opštenju, molitvi, Evharistiji. Sve su imali zajedničko. Imovinu su prodavali i stavljali novac pred noge apostolima, a ovi su delili kome je šta potrebno. Hranu su primali u prostoti i čistoti srca, i kod čitavog naroda su bili omiljeni. Imali su jedno srce i jednu dušu. Apostoli su tvorili mnoga znamenja i čudesa (D. Ap. 2, 42, 44-47; 4, 32;32, 34-35; 5, 12-14).
Kako su se molili rani hrišćani? Origen, u svom delu „O molitvi“, kaže da se treba moliti najmanje četiri puta: izjutra, u podne, predveče i noću, a po Svetom Klimentu Rimskom, molili su se otprilike na svaka tri časa. Hrišćani su naročito rado ustajali na noćnu molitvu, spremajući se za Strašni sud. Tu molitvu pominje Sveti Kliment u „Stromatama“, a i Tertulijan („Ženi“). Veoma je hvali Sv. Kiprijan Kartaginski („O molitvi na kraju dana“). Hrišćani su na sebe stavljali znamenje krsta stalno: kad su odlazili i dolazili, jeli i pili, sedali, ustajali, legali, obuvali se, itd (Tertulijan: „O vencu“). „Apostolske ustanove“ svedoče da su glave porodica kod svoje kuće poučavali domaće u istinama Svetog Pisma. Sveti Vasilije Veliki i njegov brat, Grigorije Nisijski, bili su ponosni na veru koju su nasledili od svoje babe Makrine, učenice Sv. Grigorija Čudotvorca. Mnogi hrišćani su znali Sv. Evanđelje napamet. Prali su ruke pre nego što uzmu da ga čitaju. Muškarci su, čitajući Pismo, stajali otkrivene glave, a žene su je pokrivale.
ASKEZA KAO PUT KA BOGU
Hrišćani su živeli skromno. Mnogi bogataši razdavali su imanje sirotinji, spremajući se za mučeništvo. Postilo se strogo. Jermin „Pastir“ opisuje dan posta kao vreme kad se jede samo hleb i voda i deli milostinja. Ni voda se nije pila pre podne. Post sredom i petkom nazivao se polupost, jer se jelo i pila voda u tri popodne. Post u Svetu Četrdesetnicu trajao je do šest popodne, a bilo je i onih koji su, naročito Strasne sedmice, postili tako što nisu jeli i pili po nekoliko dana.
Kad se mrsilo, opet se jelo skromno. Najčešće se jelo meso riba i ptica, za koje se smatralo da ne budi telesne strasti kao svinjsko i goveđe. U delu „O vaspitanju dece“ Kliment Aleksandrijski svedoči da su hrišćani nadasve jeli nekuvano i nepečeno. Za vreme obeda čitalo se Sv. Pismo.
Živeli su skromno i kad je nameštaj u pitanju. Izveštaj o pretresu doma bogate hrišćanske device - mučenice Domne Nikomidijske veli da su u njenoj sobi gonitelji našli: Raspeće, knjigu Dela Apostolskih, rogozinu na podu, glinenu kadionicu i drvenu posudicu u kojoj je držala Sv. Darove.
MORALNE VREDNOSTI NEKAD I SAD
Po „Apostolskim ustanovama“, hrišćani nisu išli u pozorišta i na hipodrome, a nisu gledali ni gladijatorske predstave. Nisu igrali ni igre poput „bacanja kostiju“, jer one razvijaju lenjost (zato što ljudi sede, igrajući se). Glavna želja svakog hrišćanina, koju je on upućivao i svojoj deci, bila je da što pre odu sa ovoga sveta u večni život (Tertulijan: „O prizorištima“). Takođe, hrišćansku siročad hranila je i branila Crkva - nisu ih puštali da propadnu u nemoći i jadu života bez roditelja.
Brak je bio svetinja. Sv. Justin Filosof veli: „U brak stupamo samo radi vaspitavanje dece, ili, odrekav se braka, čuvamo savršenu celomudrenost“ („Apologija prva“). Justin takođe dodaje da je među hrišćanima koji su to bili od detinjstva bilo i muškaraca i žena - čistih devstvenika - od 60 i 70 godina starosti. Kliment Aleksandrijski je govorio da pravi hrišćanin, čim dobije decu, odmah treba da počne sa suprugom da živi kao sa sestrom, jer će se u bratsko-sestrinskom odnosu naći u večnom životu. Tertulijan svedoči o hrišćanskom braku: „Supružnici - hrišćani nose jedno breme, čine jedno telo i jednu dušu, skupa se mole, zajedno kleče, zajedno poste, poučavaju i savetuju jedno drugo. Slobodno posećuju bolesne, rado tvore milostinju, bez nepažnje stoje na službama. Skupa poju psalme i himne, uzajamno se pobuđujući da slave Gospoda“.
Naravno, nećemo ni govoriti o spremnosti na mučeništvo, o hitanju da se postrada za Hrista, o neprestanom očekivanju da će se Gospod svakog časa vratiti. To je ranim hrišćanima davalo smelosti da svakoliturgijski pristupaju Svetom Pričešću.
A KAKVI SMO DANAS?
I da li, zato što ne ličimo ni na šta ( čast izuzecima, koji stvarno liče na drevne hrišćane i svetosavske Srbe ), a smatramo se dostojnim svakoliturgijskog pričešća, dovedosmo Srpstvo pod vlast onih za koje Vladika Nikolaj kaže, u „Nebeskoj Liturgiji“, da bi ih se „marva zastidela i veprovi divlji posramili“? Jer, svaka vlast je od Boga – ili po volji NJegovoj ( ako je pobožna i čestita ), ili po NJegovom dopuštenju ( ako je ovakva kakvu je imamo ). Da smo mi kao rani hrišćani, dobili bismo novog cara Konstantina, a ne Vučića i njegove.
Neka svako misli o tome zašto, iako smo baš baš pravoslavci, imamo ovakvu vlast i neka se svako pribere dok ima vremena. Jer ga neće biti još dugo. Ističe vreme i nama i čovečanstvu. Reč je, naravno, o vremenu za pokajanje kao svecelu obnovu uma i srca, obnovu ličnu i svenarodnu.
A Bog će, kako reče patrijarh Pavle, pomoći ako bude imao kome da pomogne.
UPUTNICE ( 8. 2. 2025. godine )
1. https://www.pecat.co.rs/2025/01/nekad-i-sad-na-studentskom-protestu-sa-borislavom-pekicem/
2. Aleksandar Đuričić: Borislav Pekić, pisac i prorok, Nedeljnik, Beograd, 2021.
3. https://www.rastko.rs/istorija/ppavle-bez_osuda_c.html
4. https://www.pecat.co.rs/2025/02/ili-ili-i-posle-toga-zasto-je-dijalog-nemoguc/
Izvor: Pravda.rs
