MOLBA ZA OPROŠTAJ I JEDNO PODSEĆANJE

Pre bilo čega, molim za oproštaj što se usuđujem da svoje mišljenje nudim na način koji nešto traži i zahteva. Nisam ni bolji, ni pobožniji, od bilo kog Srbina pravoslavnog, a kamoli od srpskih arhijereja i sveštenika, ali me duša boli, a savest nalaže, da napišem ovo što će čitalac pročitati. Jednostavno, stvari su otišle predaleko, a Veliki post je, i ove godine, doba velikih iskušenja i za Srbe i sve pravoslavne.
Pogledajmo oko sebe: Rusi krvavo stradaju na frontu ( i kao Rusi i kao Ukrajinci – to je, avaj, narod iste vere i porekla, u ratu koji traje i odnosi na stotine i hiljade žrtava svakog dana i meseca ), vernike Ukrajinske Pravoslavne Crkve gone, otimaju im hramove i manastire oni koji služe NATO nacizmu, hrišćane u Siriji kolju kao jagnjad već deceniju i po ( sada naročito (1) ), pravoslavnih u Gazi ostalo je oko šest stotina, u Rumuniji ne daju narodu da bira svoj put ka slobodi, u Grčkoj su sukobi između vlasti i naroda koji traži pravdu zbog pogibije mladih ljudi u železničkoj nesreći, na Kosovu i Metohiji Srbe tlače i proteruju, nastoje da ukinu Republiku Srpsku.

Mislimo li da je sve to nepovezano? Čak i da je nepovezano u umovima zemaljskih slugu pakla ( a nije, jer vrhuška njihova na masonskoj zastavi ima parolu „Red iz haosa“ – prvo prave haos, pa onda zavode svoj red u ime propasti ), đavo je taj koji goni Crkvu od Istoka, i narode pravoslavne. I to se mora imati u vidu pred ono što nas čeka u Beogradu.

A čeka nas veliko okupljanje srpske mladosti, studenata i naroda koji im veruje, sa ciljem da Srbija postane slobodna, čovečna i pravna država, u kojoj nam, ni simbolički, ni stvarno, nadstrešnice neće padati na glavu, i u kojoj će pobediti pravda čiji je Bog Onaj što Mu se u himni Srbije obraćamo.

SRPSKA CRKVA U DOBA MILOŠEVIĆA

Naravno da Crkva ne treba da se meša u politiku, ali ne treba ni da ćuti kad smatra da su narodni interesi ugroženi od strane vlast imajućih, koji bi da na toj vlasti ostanu po svaku, pa i najstrašniju, cenu, cenu uzajamnih sukoba i obračuna, kojima se kraj ne bi nazirao, a koje bi svi srpski neprijatelji najviše voleli.
Setimo se da vrh Srspke Crkve nije ćutao, i da je glas dizao sasvim nedavno.

Još u decembru 1990. Pravoslavlje, novine Srpske patrijaršije, objavljuju tekstove jeromonaha Atanasija Jevtića (kasnije episkopa) i đakona Radovana Bigovića, kasnije sveštenika, profesora Bogoslovskog fakulteta SPC, gde se politička atmosfera u Srbiji naziva nepodnošljivom. Povodom demonstracija opozicije 9. marta 1991, opet se čuje kritički glas jeromonaha Atanasija, koji podržava opoziciju, a kritikuje vlast.

Vanredno zasedanje SA Sabora SPC u januaru 1992. donosi saopštenje po kome „ničije pogodbe sa nosiocima vlasti u Srbiji, koja nema mandat da istupa u ime čitavog Srpstva, ili sa organima jugoslovenske federacije, ili sa komandujućim strukturama jugoslovenske vojske, ne obavezuju srpski narod kao celinu, bez njegove saglasnosti i bez blagoslova njegove Matere, Pravoslavne srpske Crkve“. Patrijarh Pavle svojom besedom podržava Vidovdanski sabora Demokratskog pokreta Srbije ( DEPOS ), koji traži od Miloševića da odstupi, a besedom ga, u ime patrijarha Pavla, zatvara mitropolit Amfilohije.

Prolećno zasedanje SA Sabora, 1993. donosi Memorandum SPC, koji osuđuje vladajuće partije u Srbiji i Crnoj Gori kao naslednice komunističke metodologije. One, smatra Sabor, ne dopuštaju demokratski dijalog, niti daju Crkvi mesto koje joj pripada. Predstavnici Crkve, na čelu s patrijarhom, podržali su i skup DEPOS-a i studentske proteste juna 1992. U listu Pravoslavlje pojavljuje se tekst u kome se vlasti u Srbiji porede s Turcima: „Iako takvi vladaju Srbijom, Srbi ih ne mogu smatrati svojim, jer Srbijom su dugo vladale i osmanlije, pa to nije značilo da su srpski državnici“.

I SA Sabor SPC 1993. tražio je da režim odstupi i preda vlast boljima. Sabor je osudio i prekid odnosa SR Jugoslavije sa Republikom Srpskom 1994, a čule su se i anateme protiv onih koji postavljaju granice na Drini. SA Sabor SPC u jesen 1995. povlači potpis patrijarha Pavla sa dokumenta kojim se Slobodanu Miloševiću daje ovlašćenje da pregovara u Dejtonu, smatrajući da je on srpske interese izdao.

Vrh Srpske crkve podržava zahteve opozicije i studenata u toku demonstracija 1996/1997, kada jedan vladika, mitropolit Amfilohije, sa studentima duva u pištaljku i probija policijski kordon. Na Savindan 1997. patrijarh Pavle vodi litiju koja probija policijski kordon, i predstavlja uvod u odstupanje Miloševića od nepopustljivog stava i priznavanje rezultatata pokradenih lokalnih izbora.

SA Sabor SPC 1998. insistira da vlasti u Srbiji nemaju pravo da pregovaraju o Kosmetu sa Zapadom. Od sredine 1999. do 5. oktobra 2000. vrh SPC je za smenjivanja Miloševića: 15. juna 1999. pojavljuje se „zahtev Sinoda“ da „aktuelni predsednik države i njegova vlada u interesu naroda i za njegovo spasenje podnesu ostavke kako bi novi ljudi prihvatljiviji za domaću i međunarodnu javnost preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu državu“.

Uoči izbora 2000. godine SA Sinod SPC poziva predstavnike vlasti da ne zastrašuju narod koji želi da „po svojoj savesti izabere vlast koja će biti priznata od svih u zemlji i van nje“.
Tako je bilo.

ŠTA OČEKIVATI DANAS

Na ovo podsećam, ali ne očekujem od današnjeg episkopata ovakav postupak kad je aktuelna vlast u pitanju – okolnosti su drugačije, stavovi različiti, mišljenja samih arhijereja višestruko protivstavljena. Nadam se samo jednom: da će episkopi i sveštenstvo srpsko izaći na ulice Beograda da spreče sukob koji može postati uvod u ko zna kakve srpske nesreće. Samo to. I to je više nego dovoljno.

Dana 15. marta 2025. godine pastiri Srpske Pravoslavne Crkve treba da, kao zaštitnici i čuvari svoga naroda, budu sa njime na ulicama naše mučeničke prestonice da se ne bi desilo nešto što naši neprijatelji priželjkuju – a to je prolivanje bratske krvi, i stradanje neviđeno. Posle svega što smo, u ovih tridesetak godina doživeli, pitanje je da li bismo i ovo preživeli.

Crkva Srpska, preko svoga klira, može i sme i mora da bude zaštitnica naroda od pogibije.

To je već i bilo.

Godine 1997, na Savindan, patrijarh srpski Pavle poveo je litiju koja je probila policijsku blokadu pred studentima, i posle koje se situacija smirila, a donet je tzv. „Specijalni zakon“ kojim su priznati rezultati lokalnih izbora, pokradenih od strane Miloševićevog režima u jesen 1996.

KAKO JE IZGLEDALA SAVINDANSKA LITIJA 1997. GODINE

O tome je osnivač Misionarske škole pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu, čuveni prota LJubodrag Petrović, govorio:“Taj 14/27. januar 1997. ostaće duboko u sećanju svih ljudi koji su učestvovali u veličanstvenoj i potresnoj svetosavskoj litiji, a bilo ih je preko trista hiljada, kao i u sećanju onih koji su sa svojih prozora gledali beskrajnu i dostojanstveno tihu povorku pravoslavnih Beograđana. To nije viđeno u proteklih pedeset godina. Mene je, kao sveštenika, i sve nas sveštenike koji smo učesvovali u litiji, taj događaj, to čudo potreslo, jer smo videli da naš Srpski narod nije mrtav i bezdihan narod, već da je živ narod, ali da su potrebni i uslovi i vođstvo da njegova vera i snaga, njegov život, izbiju na površinu. To čudo Božije sa srpskim Beogradom se zbilo baš na Svetoga Savu, srpsku slavu, 1997. kada je blagoslovom i mudrošću NJegove Svetosti Patrijarha Pavla, ta neumrla vera i snaga narodna izbila na površinu, pokuljala je iz dubina narodne duše, vasktrsla je iz bezdana u koji su je bacili bezbožnici koji su hteli da je zauvek sahrane. Sada se vidi da Srpski narod ne može biti sahranjen, da je Srpski narod živ u Hristu, da počinje njegovo duhovno vaskrsenje“.(2, 189-190)

Prota LJuba je istakao da su u litiju učestvovali pre svega mladi, studenti i učnici, ali i Beograđani koji su se tri meseca borili za ono najbitnije, istinu i pravdu. Tada su, vođeni ptarijarhom Pavlom, kazivao je otac LJuba, „Srbi progledali, videli da Srpska Crkva svetli, da je Srpska Crkva čuvarka istine, čuvarka pravde, ljubavi, mira i jedine istinske sloge u našem narodu.“(2,190) To je, po ocu LJubi, bilo čudo kojim je Bog dokazao da nije zaboravio Srbe:“Trebalo je samo videti kako je narod sa dostojanstvenim oduševljenjem i ljubavlju klicao svojoj Crkvi, svome Patrijarhu i sveštenstvu.“(2,190)

Divna uspomena i mudra opomena!

JEDNOMISLIJE U RAZLIČITOSTI

Tako danas o studentima u Crkvi misle svi koji svom narodu dobro misle, čak i ako se neka njihova mišljenja oštro razlikuju. Jedni kažu:“Studenti su naša budućnost, a naša dužnost je da ih s ljubavlju i razumjevanjem, čak i u slučaju da negdje griješe, upućujemo ka Istini, a ne da ih odbacujemo i omalovažavamo. Jedino takvim pristupom možemo očuvati jedinstvo, slobodu i dostojanstvo svakog čovjeka, što je suština pravoslavne vjere i etosa naše Crkve i svetosavske aksiologije.“(3)

Drugi vele:“(...) Ovde se radi o ispunjenju pisane molbe onih studenata koji su krenuli prema Nišu, i koji su uputili molbu svešteniku u Kruševcu da prisustvuju svetoj Liturgiji i pričeste se, da celivaju ikone i da budu ispraćeni kađenjem i zvonima. Sve im je to bilo udovoljeno kao onima koji su nam se u svojoj pisanoj molbi predstavili rečima „Vaša duhovna deca“! Prema tome, želju naše duhovne dece ja sam kao nadležni arhijerej ispunio, i to sa svešću da se radi o našoj deci i da su naši hramovi otvoreni za njih, baš kao i za sve druge ljude koje hramovi privlače.“ (4)

Zato je patrijarh Porfirije ovih dana govorio:“Neka bi Bog dao da nikada ne bude mržnje među nama, da se ne zacari nasilje u naše duše i među nas i da nikada ne vidimo jedne druge kao neprijatelje“. (5)

Doneta je odluka da se svakog petka u Beogradu služi akatist Presvetoj Bogorodici za mir u našem narodu.(6)

Kada sve to znamo, sasvim je logično ( jer je logosno, Logosom Hristom ) da patrijarh, episkopi i sveštenici u subotu, 15. marta 2025, budu na ulicama Beograda da, kako reče svojevremeno patrijarh Pavle, ne dođe do neke „neumesnosti“.

Tog dana se, sasvim u skladu sa rečju Svetog Jovana Kronštatskog da nema mesta za slučajnost u carstvu Svemogućeg Boga, slavi čuvarka ruske države i svih pravoslavnih, Majka Božja Deržavnaja, koja se Rusiji i svetu javila u času kada je pala carska vlast, i kada je počela da se, sve brže, pred čovečanstvom otkriva tajna antihristovskog bezakonja.

JAVLJANJE MAJKE BOŽJE DERŽAVNE

Ikona Majke Božije „Deržavnaja” bila je javljena ruskom pravoslavnom narodu 2./15. marta 1917. godine na dan uklanjanja sa prestola cara mučenika Nikolaja Aleksandroviča. Uskoro je celu Rusiju obletela vest da se upravo tog dana u selu Kolomenskom kod Moskve desilo javljanje nove ikone Majke Božije, koja je nazvana „Deržavnaja”, jer je Carica Nebeska na toj ikoni bila naslikana kao Carica zemaljska.

Nova ikona se pojavila na sledeći način: seljanka iz Bronickog sreza, Žiroškinske oblasti, iz sela Počinki, Jevdokija Andrianova, koja je živela u naselju Perervi, imala je dva snoviđenja: prvo 13. februara i drugo 26. februara.

13. februara Andrianova je čula tajanstveni glas: „Ima u selu Kolomenskom velika crna ikona. Treba je uzeti, očistiti i neka se ljudi mole.”

Kao verujuću ženu ovaj tajanstveni događaj ju je podstakao na pojačanu molitvu za dobijanje jasnijih ukazivanja volje Božije.

Kao odgovor na molitvu, 26. februara Andrianova sanja belu crkvu, i u njoj veličanstveno na tronu sedi Žena u Kojoj svojim srcem priznaje i oseća Caricu Nebesku, premda ne vidi NJen sveti lik.

Andrianova ide u selo Kolomensko: 2. marta, pred pričešće, krenula je iz Pererve kod nastojatelja bele crkve u Kolomenskom. Kad je videla Voznesensku crkvu odmah je u njoj prepoznala istu onu crkvu koju je videla u snu.

Nastojatelj crkve je bio sveštenik otac Nikolaj (Lihačov). Došavši u njegovu kuću, Jevdokija mu je ispričala o svojim snovima i zamolila za savet kako da postupi. Otac Nikolaj se spremio da služi večernju i pozvao je Andrianovu u crkvu. Tamo joj je pokazao sve stare ikone Bogomajke, koje su se nalazile na zidovima i u ikonostasu, ali ona ni u jednoj od njih nije nalazila sličnosti s ikonom koju je sanjala. Tada je, po savetu crkvenjaka i jednog parohijanina, koji je naizgled slučajno baš tad svratio, otac Nikolaj počeo usrdno da traži svuda: na zvoniku, na stepeništu, u spremištu, i na kraju, u podrumu. Tamo je u crkvenom podrumu, među starim daskama, krpama i ritama, u prašini, pronađena velika uska stara crna ikona. Kad je oprana od dugogodišnje prašine, svi prisutni su ugledali izobraženje Majke Božije, Koja veličanstveno sedi na carskom prestolu u crvenoj carskoj porfiri na zelenoj postavi, s vencem na glavi i skiptrom i deržavnom (kuglom) u rukama. Na NJenim kolenima se nalazio Bogomladenac Koji blagosilja. Pogled tužnih očiju Bogomajke bio je strog, oštar i moćan.

Jevdokija Andrianova je s velikom radošću i suzama pala ničice pred ikonom Bogomajke, moleći oca Nikolaja da odsluži moleban, jer je u toj ikoni prepoznala onu koju je videla u snu. Vest o javljanju nove ikone na dan odricanja cara od prestola 2. marta 1917. godine pronela se po okolini, došla je do Moskve i počela je da se širi po celoj Rusiji. Mnogo se bogomoljaca sticalo u Kolomensko, i ispred ikone su bila javljena čuda iscelenja telesnih i duševnih bolesti, kao što o tome svedoče ljudi koji su dobili pomoć. Ikonu su počeli da voze po okolnim hramovima, fabrikama i zavodima, ostavljajući je u Voznesenskoj crkvi samo nedeljom i o praznicima.

Ruski narod je po čitavoj Rusiji počeo da se moli pred „Deržavnom” ikonom Majke Božije i ikona se u mnogim preslikanim vidovima [kopijama] javljala u ruskim hramovima. Bili su napisani akatist i kanon u čast ove ikone.

Posle proslavljanja „Deržavne” ikone Jevdokija Andrianova je počela da prikuplja novac za okov za novojavljenu ikonu. I kad ga je sakupila odlučila je da ode u Divjejevski manastir da se pomoli i da zamoli za blagoslov za stavljanje okova. Ovde se ponovo udostojila javljanja Majke Božije, Koja joj je rekla da vrati novac koji je prikupila: sad ne treba stavljati okov na NJenu ikonu, jer će uskoro u Rusiji skidati okove sa svih ikona.

Prošlo je nekoliko godina i najstrašniji progoni su se obrušili na glavu poštovalaca ove ikone po celoj Rusiji. Bile su uhapšene hiljade verujućih, streljani su autori akatista i kanona, a same ikone su odnete iz svih crkava…

I Deržavna Majka Božja je sačuvala Rusiju – komunizam je pao, a narod se vraća Hristu.
Rusija se, a i svi mi s njom ( naročito mi, Srbi, kojima je Sveti car mučenik Nikolaj bio velika zaštita i uteha ), moli Presvetoj Bogorodici za spasenje.

ŠTA JE NAMA OSTALO?

Svima nama, pravoslavnim Srbima, ostalo je ono najvažnije – da se molimo Bogu i svetima, i Nebeskoj Srbiji našoj, da u subotu ne dođe do nesreće i krvoprolića. A molitve su mnoge i razne. Recimo, molitva za umnoženje ljubavi (7), pa Časnom Krstu ( 8 ), pa za molitveno pravilo za spasenje srpskog naroda (9), pa akatist svim Svetim Srbima (10). Tu je i psaltir, i sve što je Crkva nama dala na molitveno korišćenje za lično i saborno spasenje. U subotu ujutru treba otići na Svetu Liturgiju, i moliti Velikog Arhijereja Hrista da nas spase od propasti, kaditi svoj dom i ulice gradske, da se odagna sila demonska.

I da pred nama bude Sveti Sava, kome se molimo i molimo:“O, sveštena glavo, preslavni čudotvorče, Svetitelju Hristov Savo, srpske zemlje prvoprestolniče, čuvaru i prosvetitelju, a svih hrišćana dobronadežni pred Gospodom zastupniče, Tebi pripadamo i molimo se: daj nam da budemo učesnici ljubavi Tvoje prema Bogu i bližnjima kojom je duša tvoja za života ispunjena bila. Ozari nas istinom, prosvetli um i srce naše svetlošću Božanstvene Nauke. Nauči nas da po primeru Tvome, ljubimo Boga i bližnjega svoga i zapovesti Gospodnje nepogrešivo da ispunjavamo, da budemo i mi čeda Tvoja, ne samo po imenu, nego i po celom životu svom. Moli se, Sveti Arhijereju, za Svetu Pravoslavnu Crkvu i otadžbinu Tvoju zemaljsku, koja Te uvek sa ljubavlju poštuje. Pogledaj milostivo na svaku dušu vernih Tvojih poštovalaca, koji traže milost i pomoć Tvoju. Budi nad svima u bolestima lekar, u jadima posetilac, u bedama i nevoljama pomoćnik, a u času smrtnome milostivi pokrovitelj i zaštitnik, da se pomću Svetih Tvojih molitva udostojimo i mi grešni da zadobijemo večno spasenje i nasledimo Carstvo Nebesko. Da, Sveče Božiji, ne postidi uzdanja našeg, koje na tebe čvrsto polažemo, nego nam ukaži tvoju mnogomoćnu zaštitu, da slavimo i pojimo divnoga među svetima svojima, Oca i Sina i Svetoga Duha, svagda sada i uvek i u vekove vekova. Amin.“

Molitvama Svetog Save i Nebeske Srbije naše, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj i nas i decu našu. Amin.