Piše: Branko Veljković
Uostalom, Herman ti se raduje. Rekao mi je, obećao je da ćeš baš ti imati puno razgovora sam sa samim sobom. Konačno ćeš se produhoviti, raduj se.
Do tada, Car je u svoje vreme za svo vreme narodu rekao, knjiga koju si propustio – „Ne pokušavaj da razumeš budalu, postaćeš kao i on“. Ovo je napisano zato da bi od tada, do evo sada, narod mogao da prepozna. U ovom slučaju, budalu. I kao što svi vidimo, Car je bio u pravu. I studenti su u pravu. Otuda i odgovor koji te satire, jer budala se ignoriše zato što je budala i po malo i zbog toga što nije nadležan, dakle, samozvan je.
Oće reći, studentski zahtevi nisu ispunjeni!
Rekao sam ti – nemoj silom na decu, nemoj silom na narod a ti prizivaš Gembešovce i one „Bojse“ iz Zagreba da naprave problem koji bi ti posle mogao silom da „rešiš“. I kao što vidiš, zadesio se neko pa je „opozvao“ i te „turiste“ a komšija se javno ogradio i od turizma i od tebe. Ali reći ću ti, za ubuduće. Na jednog koga tako sazivaš ovde je već hiljadu. Valja da znaš, kad ih već tako često pominješ pa bi još i rute Danila Tomasovića da prekomponuješ, da momci sa primorja imaju stvarnu armiju a ne prilepke sa partijskim knjižicama. Znaš li koliko pečata ima u njihovim pasošima i koliko službenika i generala od koje kude oni u tišini oblače? A najsmešnije što može da se desi je da umesto svih tih generala i sve te armije pošalju samo jednog jednookog.
Obećao sam ti i ogledalo. Evo jedne slike od onoliko koje neminovno slede.
Slika je iz vremena kad su odlučili da je došao momenat da ti kažu da si tamo gde si mislio da si zet ti zapravo očuh, da je ti je svastika zapravo pastorka. Onda si odlučio da je krvnički pretučeš. NJu, ženu svoju. To je bilo prvi put da si je pretukao tako. Naravno, znali su da ćeš da se prepustiš neizgovorljivom koga toliko voliš i gledali su te. Pustili su. Ali, preterao si, tako ti je i rečeno. Onda je usledila dopunska nastava pa je neko morao dobro da prebije tebe. Debele batine za osrednju budalu. Dva meseca bolovanja i apstinencije od medija i javnosti za kojom tišinom od tebe sada čezne ceo narod. Tako si dresiran. Tvoj politički otac, primitivni krvolok što se i dalje nudi da traje tada još uvek nije bio u Hagu na ruskim tabletama, ti si naučio gde ti je mesto a nesrećnica je konačno shvatila sa kim je u braku. Godinama kasnije opet si je teško pretukao. Tada je kum platio Francusku. Francuska voli da prikriva tragove zločina, mada nikada to nije umela da radi. Ni Francuska nije shvatila gde joj je mesto. Zato i ona ovih dana ima dopunsku nastavu pa kad zalutala raketa poništi neki Francuski interes u Bejrutu, ljubitelj kokošaka opet izdrami ludilo, ali na kraju, gle čuda, Francuski misionar ide na konsulatacije u ambasadu države u teritorijalnom progresu. Setih se – „Oprostiće ti Đura što te tukao“.
I eto, to si ti.
Zato studenti i ti niste ispod istog Hermanovog krila. Ne ide to zajedno, čist i nečist. Ne meša se. Ne da Herman a Heraman se pita.
Ako ti je do svežijih dogodovština, a znam da im se raduješ, evo jedne anegtotične. Ova, nekako, biće kao neka legenda, možda se i nije desilo. Ničim izazvan od ljubavi naroda sklonio si svog za žrtvu ponuđenog u zemlju kantona i bankara koji nikako ne vole beli prah. I tako, jednog lepog dana, tek nekako uz prigodan obrok plaćen narodnim novcem, dečku je prišao opunomoćeni delegat momaka iz primorja. Delegat je prišao uhranjenom mladiću, zmijoliki u perimetru sa tu nevažećim legitimacijama su poslušno pognuli predimenzionirane glave a delegat je mladiću pokazao transkripte tvojih razgovora od neki dan sa onim malim trikolorom, isfrustriranim ljubiteljem usvojenih kokošaka. Reče delagat i da mladić slobodno fotografiše transkripte te da ih odmah pošalje tebi. Mladić je inače poslušno biće te je delegata odmah poslušao. I tako, tvoji tajni razgovori sa „vrhovnim komandantom“ svih kokošaka izvorne trobojke završiše kao javno dobro. A ti se valjda sećaš šta si u Parizu kome izmiče svetlost obećao, sa čijom si imovinom, životom i slobodom trgovao. E, da, sada ide anegdota. Čujem da je delegat, onako neobavezno a za tebe svakako obavezujuće, rekao da je sada 21 naraslo na 25. I džaba si se na mah poradovao, ipak su procenti u pitanju. Ti si potomka ekspresno vratio za pripizdinu pa sad možeš da se žališ Mojsiju 22, bivšem Srbinu, da ti tenkovima brani procente, istim onim tenkovima sa kojima je namerio i ponudio da pod svojim Garmiš šlemom gazi studente po Srbiji. Mojsije, Mojsije,... znaš li Mojsije kako izgleda kada odbrojavanje krene u nazad?
Doduše, ne u odbranu gore pomenutog ljubitelja kokošaka, biće da je i on nešto shvatio. Nakon sastanka sa tobom nije bilo zvanične izjave, nije bilo zajedničkog saopštenja. Ništa. Samo jedan tvit. Dakle, „zato što sam pametan“, nameće se par pitanja. Odkuda transkript tvojih „zatvorenih“ razgovora u posedu osunčanog primorja te i jesi li ti ipak za sve te tuđe novce ipak kupio samo jedan tvit. Takoreći, tvitić. Nije hteo ni da se slika sa tobom! Zamisli, ljubitelj kokošaka koji se slikao sa svakim transrodnim i blesavorođenim ovaj put sa tobom nije hteo ni da se slika. Ne od njega, naravno, jer ko je još toliko dokon da sa njim razgovara, ali iz tog orjentalnog smehotresa čuli smo šta je izgovorio kada te je ispratio, ali neka,... dosta je za sada.
I zato, takav kakav jesi, logični su i tvoji izbori. Jer „pokvarenjaka će porobiti krivice njegove, biće sputan vezama njegovih greha. I umreće, jer nije imao odgoj, zastraniće zbog veličine svoje budalaštine“.
Ništarija i pokvarenjak, „izopačenosti su mu u srcu, svakog časa smišlja zlo i unosi razdor. Zato će nenadano stići njegova propast, u trenu će biti slomljen, a leka mu neće biti. Šest je stvari koje Gospod mrzi i sedam mu se duši ogadilo – oči uznosite, jezik lažljiv, ruke koje liju nevinu krv, srce što smišlja opake naume, noge što srljaju i na zlo su brze, lažljiv svedok što laže čim zine i ko seje razdor među braćom“.
Ima li ičega ovde rečenog a da se u tome nisi pronašao i da te nisu pronašli? Ceo jedan narod te je prepoznao!
Otuda i sva ta tvoja kadrovska rešenja, u ovom slučaju za „novu“ Vladu sa oročenim trajanjem i za pokret preko koga si zamislio da sam sebi šalješ političke zahteve na izvršenje. Dobro, i ovde bi mogli da se vratimo na Solomonove mudrosti iz prvog pasusa ovog teksta ali red je da narodu pokažemo o kakvim se kadrovskim rešenjima radi.
Dakle, za prikaz narodu i za početak svih prikaza koji slede, odabrao sam novoustanovljenog ministra pravde, valjda zato što je Srbija tako vidljivo zemlja sa ministrom pravde bez elementarne pravde, čak ni za mrtve. Biće da je to još jedna „pravda“ koja treba da ostane mutava na ubistvo 16 ljudi! Slutim, zato je i izabrana.
Ergo, dražesni ministar, kalio se kao kadar Helsinškog odbora za opet neka prava, gde se pokazao te je tako stekao uslov da mu se u vreme Borisa „vidimo se u nekom drugom filmu“, prepusti Pravosudna akademija. Boris se malo bunio, jer nije želeo da ga uvezuju sa Natašom zvanom Nataša ali mu je objašnjeno da se bezrazložno buni, jer on posledice neće imati a sada sveže izabranog ministra „ionako prave za neko drugo vreme“. Ta ista Nataša je u to vreme „napadala“ samozvanog ali ga je kasnije, i ona ničim izazvana, na sva usta hvalila kada je samozvani podržao osnivanje Rekoma. „Razgovor sa njim je bio dobar“, izjavila je tada. Sada ga teta Nata opet podržava ali ovaj put tako što hvali studente. O providne li igrice – Nata hvali da bi narod omrznuo! Kao da svi mi ne znamo ko je Nata i ko su njene ljubavi. Kako god, za ovog ministra bez smisla, ima toliko anegdota ali evo za njega jedne slikovite. Kada je zavrnute nogavice uveden u sobu gluvih koraka, nesrećnik se onesvestio. Nekako se obeutio i strunio pa su ga novopobratimljena braća pola sata vraćala u život. Pesnik se tada, u duhu njegove svepristune štafete ponuđene organima i organelama iz sveta bezbednosti, našalio sa mladim onesvešćenim, do juče profanim – „Ti bi odmah na 33. stepen – iz smrti u život! Polako. Nije lako podneti lobanju i sveću“. Možda je pesnik hteo i da mu objasni nešto o tom putu od smrti do luče ali je ispravno procenio da bi se ovaj jadnik opet strunio a onda bi, valjda, morao da odmah ide na 66. stepen a to Srbija ne bi izdržala. Jedva nosimo i Mojsija bivšeg Srbina, alijas 22 i njegove bisere. I tako, tada onesvešćen, neimenovani je evo dočekao da zaministruje. Slava mu!.
A za onu tvoju subotu, ona tri dana što si umislio da ti umeš da prebrojiš, rećiću ti ovako. Za čestite to je Lazareva subota a za tvoj mrtvorođeni politički pokret to je nešto sasvim drugo. Jednostavno je, zamisli koliko ne znaš kad ti je dozvoljeno da se tako igraš.
Lazareva subota je bila za Lazara, ali je slika bila za Hrista, za vek vjekova, da se pokaže zašto je ON, monogenez, prvorođeni i jedinorođeni, došao. Uzvišeni čin za one koji TO i NJEGA biraju, bespredmetan je za one iz pepela. I da to ide tako, čak i kada se kopita mešaju sa krilima, ti to ne bi mogao da izvedeš. Nije to trodnevni kurs za kartonske stepenike i ne biva tako politički vasks, čak i kad je iz tame u tamu, ma koliko ti želeo da se svetiš narodu što te neće. U ogledalu, taj obred koji si ti hteo da izvedeš je, nazvaćemo ga tako, tulski, ali za njega su potrebni tihi šetači poput onih što su ušetali 1941. godine i to ne počinje simulacijom datuma i časa, niti se tako vaspostavlja pravilo ili vlast. Tama počinje u 19 h, i to je jedino što si „potrefio“ ali sve ostalo nema veze sa kartonskim cipelicama. Da hoćeš da čuješ, čuo bi da se nije lepo Bogu rugati. Bogu hvala, da ne citiram opet Solomona iz uvodnika. Važno je da, sada na kraju vremena, čuješ da je „na kući zlikovačkoj Gospodnje prokletstvo, a njegovi blagoslovi na kući pravednika. Rugačima Bog se ruga, a poniznima iskazuje milost. Mudri ljudi naslediće ugled, a bezumnima sleduje sramota“.
„Jer oni (zli) ne spavaju ako zlo ne nanesu, san im je ukraden ako koga ne sapletu. Jer oni jedu hleb bezakonja i nasilja vino piju. A staza je pravednika poput svetle zore koja osvaja i svetli dok dan ne osvane. Dok je staza pokvarenih mračna, pa oni i ne znaju o šta se sve spotiču“.
I da hoću, mogao bi opet da uvidim kako ti je sada jer ti „mrziš opomenu, a srce ti prezire ukor“. Ne slušaš glas Učitelja, nisi poslušao vaspitače svoje. Pao si u svakojako zlo usred zbora i usred zajednice“. Još ne razumeš, ali sada intenzivno osećaš kako „pravednost besprekornom put ravna, a zlobnik pada zbog zlobe svoje“. Zato sada sila studentima put ravna a zlobnici padaju.
Po logici koju ti ne poznaješ, kad ti tako brljaš po Beogradu, Srbska zastava onda neminovno zasija po vasceloj Srbiji. U nju se, posle svih vas malih, besmislenih robova kartonskih stepenika, onda po ravnoteži, konačno ogrnuše i jedna Sofija i jedan Mehmed i oni onda pustiše belog goluba u svet kome beli golub stvarno pripada. I oboje ti onda jasno, jer oni čisti kakvi jesu jasno govore, rekoše da je to za tebe i sve one koji su tražili kolac za ljude i zarđale kašike za ljudske oči. Oni praštaju jer umeju i žele da vole! I vidiš, pevaju „Tamo daleko“! Da možeš, razumeo bi da je to pesma posle koje ide ono čega se ti toliko plašiš – posle „Tamo daleko“ sledi povratak!
A povratak je povratak Bogu, samozvani. Jer je i pobuna, jedina pobuna koja zapravo postoji pobuna protiv zla. Otuda je ova pobuna studenata tako snažna. Studenti su se pobunili protiv zla!
Jer samo „pravednost može narod da uzdigne, a greh je sramota narodu“. Otuda te sav taj pravedni narod tako u miru gleda jer ti mir žele. Ne mrze te, a ti bi voleo da te mrze. Ne kunu te, a ti bi voleo da te kunu. Ne žele ti zlo, a ti od zla živiš. Nema nasilja od njih jer znaju da će „nasilnike pomesti nasilje njihovo, jer su odbili da čine po pravdi“. Jedino nasilje koje guši Srbiju je tvoje nasilje. Tako, mudri kakvi jesu, studenti srcem poslušaše napisano: „Od svega što se čuva ti najviše čuvaj srce svoje, jer su u njemu izvori života“. A tebi zlo preplavilo lice i iza lica, „bahatom i oholom, ime ti je podrugljivac“ i što radiš, „radiš u obesti bezumnoj“. Otuda te sada svi gledaju u lice jer „zlobnik na licu pokazuje drskost, a čestiti put svoj razaznaje“. Otuda se i ti tako stalno vraćaš na svoje laži i bljuvotine jer kao što se „pas vraća na svoju bljuvotinu tako se i bezumnik vraća bezumlju svome“.
I zato i opet, studenti su u pravu!
Neustrašivi su jer „nepravednik beži a niko ga ne goni, a pravednik je kao lavić hrabar“.
„Strah nikada nije zaustavio smrt ali je redovno zaustavljao život!“
Rečeno je: „Nećeš se bojati kad strahota bane, kada zlikovačko razranje dođe jer će Gospod pored tebe biti i čuvaće tvoj korak od zamke“.
I ne može se biti neutralan na ovakvo zlo jer đavo sada gura na graničnu liniju koja razdvaja čist i nečist. Govoriti Istinu je neophodno i dobro je što i režiser to sada tako govori. Jer tačno je, makar da i samo jedan koji govori Istinu od svih nas prekostane, za njim valja ići. Neutralnost sada znači aboliciju zločinca, tišina je odobravanje i ovaj put buka je odgovor.
Zato sada „mudrost po ulicama viče, po trgovima diže svoj glas!“. „Po raskršćima, u najvećoj vrevi objavljuje, na ulazima gradskih vrata kazivanja svoja daje: dokle ćete, lakoverni, voleti lakovernost, dokle ćete, rugači, u ruganju uživati, dokle ćete, tupoglavi, mrzeti znanje?“.
Da, čak i neki dobri ljudi na dobrom glasu iz vascelog bitisanja sada to čuju i veruj mi, poštuju.
NJima sam rekao, a moj brat je rekao ovde - zašto su deca Srbije, mladi Srbije, bili vekovima „dobri“ da ih izrodi i bezrodi šalju da ginu? Zašto su „dobri“ za groblja a nisu za zrelost, za život koji biraju, za svoj prostor u to svoje vreme koje im je dato? Koji to oni ispit zrelosti i ljubavi oni nisu sada položili?
Nisi ih uplašio, a sve druge su poplašio. Nisi ih potpkupio, a sve druge si kupio. Nisi ih razjedinio, a sve druge si posvađao. Nisi ih ucenio a sve druge si ucenio... Stoje mladi za čast i mir i slobodu svog naroda i u miru mir traže. Bez nasilja, bez uvreda, bez zla i zlovođa. Bez svih vas samozvanaca.
Jel na Mojkovcu od 16.000 pobijenih prosek starosti ubijenog ratnika bio 19 godina?
Jel 1.300 gimnazijalaca i studenata, dorovoljaca, masakriranih za potrebe ludila jednog dušebolnog ambicioznog muželožnika malo?
Jel na Sremskom frontu, na tom krvoločnom „testu zrelosti za Jugoslovensku armiju“ gde nisu ginuli Jugosloveni već tek regrutovana Srbska deca, prosek ubijenog od 30.000 bio niži od 17 godina?
Ajde u ovo vreme sveistine da kažemo narodu kako su i deca u Kragujevcu žrtvovana na oltar krvave revolucije. Zemlja je 1941. godine okupirana, razbijena i okupaciona vlast je uspostavljena. Rajh je gazio na istok i nije bilo vojno opravdanog razloga da se napada takva sila u ofanzivi. Onda su crveni baroni odlučili da od Srbije treba napraviti primer „pokreta otpora“ i napadnuta je nemačka jedinica nakon čega su pobijenim Nemcima odsečene genitalije i stavljene u usta. Tako nešto nikada ne bi uradio srbski vojnik. To nije uradio vojnik koji nešto brani već krvolok koji priziva krv. To nije učinio vojnik, domaćin, Srbin koji brani narod ili svoju okućnicu. Slike iskasapljenih nemačkih vojnika odnešene su u Berlin i monstrumi kakvi su nacisti bili naredili su surovu odmazdu. To je zapravo bio plan krvoloka, crvenih barona. Usledilo je masakriranje hiljada osnovaca i gimnazijalaca u Kragujevcu. Pobijene su generacije. To je učinila politika. Zato sam vam, poštovani čitaoci i pisao - ne verujte političarima! Deca i unuci te politike su ti koji bi da zarđalim kašikama vade oči ili da tenkovima gaze studente. To je taj soj.
Jel danas toliki „zločin“ što su deca, što su svi ti mladi ljudi Srbije sada shvatili ko su svi ti samozvanci, krvnici na političkim funkcijama „u ime svih nas“ što mrtvuju na tuđoj krvi i nesreći i što ih sada jednostavno - neće?
Zato je ćutanje sada zločin, puko saučesništvo sa mrtvonoscima krvavih ruku.
Jer „nakrcali ste kuće pokradenim plenom, sa nečastivim dobitak delite“.
Zato, niko nije umoran a zulum se više ne trpi!
Izvor: Pravda
