KAKO JE VLADIKA NIKOLAJ DOČEKAO VASKRS 1943?

U dnevniku, vođenom pod nemačkom stražom u manastiru Vojlovici, mladi jeromonah Vasilije ( Kostić ), potonji episkop banjalučki i žički, opisuje kako je Vladika Nikolaj dočekao Vaskrs 1943. godine ( 25. april ) „u senci nemačkih bajoneta“:“Mi smo bez Liturgije služili sve ostalo u keliji. Više puta sam primetio kako Vladika plače. Držati lava u kavezu uoči najvećeg praznika, koji je naučio da po deset dana posle Uskrsa stalno služi u raznim crkvama svoje eparhije, to znači mnogo.

Danas, na prvi dan Uskrsa počeli smo Službu u crkvi u pet sati. Samo Vladika i ja. Jova i Tadej pevaju, a Živorad poslužuje u oltaru. Vaskrsloga Hrista osećamo prisutnog. Nema ko da nam zvoni kad smo pošli litijom oko crkve pevajući: Voskresenije Tvoje Hriste Spase, anđeli pojut na nebesjeh... Zamolim čuvara Živkovića da pozove manastirskog đaka Iliju da on zvoni, ali on kao da nije Srbin. Hladno odgovori: Morate sve sami, zabranjeno je da iko uđe u crkvu, osim vas. Tadija je zvonio. Triput smo obišli oko Crkve pevajući, a zvona su stalno zvonila. Naš agent ni u crkvu nije ušao, iako je ranije ulazio. Mislim: zar i ovakvih Srba ima? Ne ući na Uskrs i ne celivati Jevanđelje, krst i ikonu?

Služimo najradosniju Službu, službu Vaskrsenja, a Vladika svojim suzama kvasi antimins na prestolu. Cela eparhija i ceo srpski narod očekuje od njega danas duhovne hrane, a on stešnjen i pritešnjen ovde, nema s kim ni Službu ljudski da služi. On i jedan sveštenik, čak i bez đakona?! Ovo nam je treći i najtužniji Uskrs pod okupacijom. Hoće li Bog dati da bude i poslednji? “
Tako je Vladika Nikolaj dočekivao Vaskrs 1943. Kako Nikolaj, tako i Srbi, stolećima.

PROROK JEZEKILJ I SRBI  

Ima jedna slika iz Starog Zaveta, koja me je, uvek i svagda ( a čita se ovaj odlomak na Veliku subotu svake godine ), podsećala na Srbe, narod napaćen, stradalnički, koji, zbog istorijskih okolnosti, ali i zbog mnogih svojih slabosti, neprestano tuži, kuka, vapije Gospodu. Teško mu je kao u grobu. Tesno mu je kao u grobu. I ridanje na ridanje dodajemo, kako je pisao patrijarh Arsenije Čarnojević. Tako se, tim patnjama i vapijanjem, pokazuje da su Srbi, kao i ostali pravoslavni, Novi Izrailj, koji, na ovaj ili onaj način, ponavlja sudbinu starog Izrailja. 

Bog se javio proroku Jezekilju:“Ruka Gospodnja dođe nada me, i Gospod me izvede u duhu, i postavi me usred polja, koje bijaše puno kosti. I provede me pokraj njih unaokolo, i gle, bijaše ih vrlo mnogo u polju, i gle, bijahu vrlo suhe. I reče mi: sine čovječji, hoće li oživjeti ove kosti? A ja rekoh: Gospode Gospode, ti znaš. Tada mi reče: prorokuj za te kosti, i kaži im: suhe kosti, čujte riječ Gospodnju. Ovako govori Gospod Gospod ovijem kostima: gle, ja ću metnuti u vas duh, i oživjećete. I metnuću na vas žile, i obložiću vas mesom, i navući ću na vas kožu, i metnuću u vas duh, i oživjećete, i poznaćete da sam ja Gospod. Tada stadoh prorokovati, kako mi se zapovjedi; a kad prorokovah nasta glas, i gle potres, i kosti se pribirahu svaka ka svojoj kosti. I pogledah, i gle, po njima izidoše žile i meso, i ozgo se koža navuče; ali duha ne bješe u njima. Tada mi reče: prorokuj duhu, prorokuj, sine čovječji, i reci duhu: ovako veli Gospod Gospod: od četiri vjetra dođi, duše, i duni na ove pobijene da ožive. I prorokovah, kako mi se zapovjedi i uđe u njih duh, i oživješe, i stadoše na noge, bješe vojska vrlo velika. Tada mi reče: sine čovječji, ove su kosti sav dom Izrailjev; gle, govore: posahnuše kosti naše i prođe nadanje naše, propadosmo. Zato prorokuj, i kaži im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj, i dovešću vas u zemlju Izrailjevu. I poznaćete da sam ja Gospod, kad otvorim grobove vaše, i izvedem vas iz grobova vaših, narode moj. I metnuću duh svoj u vas da oživite, i naseliću vas u vašoj zemlji, i poznaćete da ja govorim i činim, govori Gospod.“(Jez. 37,1-14)

Kao da je prorok Jezekilj video našu sudbinu: čekamo Boga da nas izvede iz groba. 

Srbi, vekovima, u svim patnjama, čekaju da ih Gospod izvede iz grobova njihovih. Jer posahnuše kosti naše i propade nadanje naše.  Zato je Vaskrsenje srpski praznik po preimućstvu. 

ČEKAJUĆI OPŠTE VASKRSENJE

I zato je sveopšte vaskrsenje iz mrtvih srpski dan po preimućstvu, dan koji, posle Jasenovca i Jadovna, i svih jada i nesreća, čekamo i kome se nadamo.  

Sveti Justin Ćelijski o našoj nadi piše:“Bogočovek vaskrsava da bi vaskrsenjem svoje čovečanske prirode proputio put u vaskrsenje celokupnoj prirodi ljudskoj. U vaskrsenju našeg Spasitelja, veli blaženi Teodorit, mi imamo zalog našeg vaskrsenja. On je prvi razorio državu smrti, a za NJim, kao za početkom i prvinom, nesumnjivo će sledovati i sva ljudska priroda. Vaskrsnuvši iz mrtvih, Gospod Isus je vaskrsenje iz mrtvih učinio obaveznim za sve ljude: i dobre i zle. Po svemoćnom dejstvu Bogočovekovog vaskrsenja i njegove sile sva se priroda ljudska nalazi u vlasti te sile kao isceljena od smrtnosti. I svaki čovek, pošto kao ljudsko biće ima udela u sveopštoj ljudskoj prirodi, mora vaskrsnuti u poslednji dan. I posle vaskrsenja Hristovog postoji smrt u ovome svetu. Kako to objasniti? Da, smrt postoji, ali je blago daću Bogočovekovog vaskrsenja ona prestala da bude za ljudsku prirodu prokletstvo, užas i strah, već je postala kao privremen i prolazan san. Mi i sada umiremo, veli sv. Atanasije Veliki, ali ne više kao osuđeni, nego kao oni koji imaju ustati očekujemo opšte vaskrsenje sviju, koje će u svoje vreme pokazati Bog koji ga je izvršio i darovao. Mi i sada umiremo pređašnjom smrću, izjavljuje sv. Zlatoust, ali ne ostajemo u njoj. A to ne znači umreti. Vlast smrti i istinska smrt je kad onaj koji je umro nema više mogućnosti da se vrati u život; ako će pak on posle smrti oživeti i pritom živeti boljim životom, onda to nije smrt već spasenje.“
To je naša, srpska i svečovečanska, nada. 

Ali, pre no što dođe vaskrsenje, treba proći golgotski put Stradalne sedmice. 

VELIKI ČETVRTAK
 
BOGOSLUŽENJE VELIKOG ČETVRTKA

Vladika šumadijski Sava kaže:“Četvrtak Strasne (Stradalne) sedmice, u svojoj službi seća se sveštenog omivanja nogu Apostola od strane Spasitelja, Tajne večere, odnosno ustanovljenja Svete tajne Evharistije i natprirodne molitve i predaje Gospoda Isusa Hrista u ruke grešnika. Oplakujući početak Gospodnjih stradanja, Crkva se u isto vreme mistično raduje povodom ustanovljenja Svete Evharistije - tajne Hristovog Tela i Krvi, tajne Svetog Pričešća. Od izrečenih reči: "Ovo činite u moj spomen..." (Lk 22, 19; 1 Kor 11, 24), pa do danas, Sveta Evharistija služi se na svim Pravoslavnim prestolima dokle Gospod ponovo ne dođe. U toku večere, Gospod je otkrio izdajstvo jednog od svojih učenika, a potom je sa svojim učenicima otišao u Getsimanski vrt, gde je svojom ličnom molitvom ukazao da je molitva za vreme nevolja, stradanja i iskušenja najveća snaga za podnošenje svih životnih poteškoća, pa i telesne smrti.“

Vladika Sava dodaje:“Na Liturgiji Velikog četvrtka osveštava se, po potrebi, Sveto miro u sabornim hramovima u sedištima autokefalnih crkava, čije je varenje počelo na Veliki ponedeljak. Na ovoj Liturgiji takođe se osvećuju i pripremaju pričasni darovi za bolesnike, koji se na časnim trpezama čuvaju preko cele godine. Umesto heruvimske pesme, pričasne i pesme "Da ispolnjatsja.." peva se deo molitve pred Pričešće: "Večeri tvojeja tajnija.." Uveče se drži veliko bdenije i čita se Dvanaest strasnih Jevanđelja, u kojima su opisana stradanja Gospodnja.

Za uspomenu na omivanje nogu od strane Spasitelja, u sabornim hramovima pojedinih crkava i danas se vrši čin omivanja nogu posle odslužene arhijerejske Liturgije svetog Vasilija Velikog, naročito u Jerusalimu. U Srpskoj Pravoslavnoj crkvi, ovaj čin se vršio već u prvoj polovini četrnaestog veka, kao što se vidi iz Tipika srpskog arhiepiskopa Nikodima. U Karlovačkoj mitropoliji obnovio ga je Mitropolit Pavle Nenadović. Danas se obavlja samo u Jerusalimu.“

STRADALNA JEVANĐELJA

Prota Dimitrije Kalezić o čitanju Dvanaest evanđelja o stradanju Hristovom u noći između Velikog četvrtka i Velikog petka kaže:“Ova jevanđelja izlažu sadržinu stradanja Hristovih - zato se i zovu strasna; u pitanju su Hristove strasti, to jest stradanja. Ima dvanaest strasnih Jevanđelja prema broju sati noći. Odlomci ο Hristovom stradanju uzeti iz sva četiri Jevanđelja i raspoređeni za čitanje, a između odlomaka idu antifoni - pesme koje za ovaj praznik imaju veliku sadržajnu sličnost s tekstovima Jevanđelja. Čitaju se na jutrenju Velikog petka, i ona, zajedno sa antifonima koji se pevaju, treba da verne motivišu da celu noć provedu u molitvi - kako bi se usličili Apostolima, koji su sa svojim Učiteljem proveli noć u Getsimanskom vrtu. Pripev koji prethodi i sledi čitanju Jevanđelja, nije redovan, nego poseban i sadržajno je saglasan i danu i tekstovima ο stradanju Hristovom; on glasi: "Slava dugotrpljenju Tvome, Gospode". NJihov izbor i upotreba za ovaj dan potiče iz ranih vekova. Sveti Jovan Zlatousti govori ο njima kao određenom pojmu i praksi za Veliki petak, odnosno Veliki četvrtak naveče.“

HRISTOVA GETISMANSKA MOLITVA

Sveti Jovan Šangajski, u svom tekstu „Za šta se Hristos molio u Getsimanskom vrtu“, opisuje razloge zbog kojih se Hristos Ocu Nebeskom molio da ga mimoiđe čaša stradanja:“ On je prineo molitve i moljenja Onome Koji Ga može spasiti od smrti, ali se nije molio za izbavljenje od smrti. Kao da je ovako govorio Gospod Isus Hristos Svom Božanstvenom Ocu: "Ava, Oče Moj, Oče Onoga Koga Si poslao da u jedno sabere narod Izrailjski i rasejanu decu Božiju – narode neznabožačke, da bi iz dvoje sazdao jednog novog čoveka, i posredstvom Krsta ih pomirio sa tobom. Sve je moguće Tebi, moguće je sve što odgovara tvojim bezgraničnim savršenstvima. Ti znaš da je ljudskoj prirodi svojstveno da se gnuša stradanja, da čovek hoće svagda da "vidi dane dobre"... Ali onaj koji Tebe ljubi svim srcem, svom dušom svojom i svim razumom svojim, želi samo ono što je ugodno Tvojoj volji, dobroj i savršenoj. Ja, Koji sam na zemlju došao radi ispunjenja Tvoje premudre volje i radi toga uzeo udeo u telu i krvi, primivši ljudsku prirodu sa svim njenim nemoćima, osim grehovnih, takođe bih želeo da izbegnem stradanja, ali samo pod jednim uslovom – da to bude po Tvojoj svetoj volji. Ako je moguće da delo domostroja bude obavljeno bez novog strašnog zločina od strane ljudi; ako je moguće da ne osećam ta duševna stradanja kojima će se kroz nekoliko časova pridružiti užasna stradanja ljudskog tela; ako je to moguće – izbavi Me onda od ispitanja i iskušenja koja su već nastupila i koja tek predstoje. Izbavi Me od neophodnosti da osetim posledice Adamovog prestupa. Ali, ovu molbu Mi nameće nemoć Moje ljudske prirode; a neka bude tako kako je ugodno tebi, neka se ispuni volja ne nemoćne ljudske prirode, nego Naš zajednički, predvečni savet. Oče Moj! Ako je po premudrom domostroju potrebno da Ja tu žrtvu prinesem, Ja se toga ne odričem. Ali molim samo za jedno: da bude volja Tvoja. Da bude volja Tvoja svagda i u svemu. Kako je na nebu Moja, Tvog Jedinorodnog Sina, i Tvoja volja – jedno, neka Moja čovečanska volja ovde, na zemlji, ni jednog trena ne poželi nešto protivno našoj zajedničkoj volji. Neka se ispuni ono što smo rešili pre stvaranja sveta, neka se zbude spasenje ljudskoga roda. Neka se iskupe od đavolskog ropstva sinovi čovečiji, neka se iskupe najskupljom cenom – stradanjem i samopožrtvovanjem Bogočoveka. I neka sva težina ljudskih grehova, koju ja primam na Sebe, ni sa tim vezane duševne i telesne muke ne uzmognu da pokolebaju Moju ljudsku volju koja želi to – da se ispuni Tvoja sveta volja. Da sa radošću ispunim tvoju volju, da bude volja tvoja."

"O čaši dobrovoljnih spasonosnih stradanja Gospod se pomolio, kao o nedobrovoljnoj" (nedeljna služba 5. glasa, 8. pesma kanona), pokazavši time dva htenja dvaju priroda, i moleći Boga oca da ljudska volja NJegova ne bude pokolebana pokoravajući se volji Božijoj ("Tačno izloženje pravoslavne vere", knjiga 3, 24). S nebesa Mu se javio angeo i krepio (Lk. 22, 43) NJegovu ljudsku prirodu, a savršitelj podviga, samopožrtvovani Isus, molio se još prilježnije, oblivajući se krvavim znojem. I zbog Svoje pobožnosti, zbog Svoje svagdanje pokornosti volji Očevoj uslišen je bio Sin Čovečiji.

Ukrepljen i obodren ustao je Isus sa molitve ("Tačno izloženje pravoslavne vere", knjiga 3, 24). On je znao da se NJegova čovečanska priroda neće pokolebati, da će se uskoro sa NJega skinuti breme ljudskih grehova, i da će Svojim poslušanjem Bogu Ocu On NJemu privesti zabludelu prirodu ljudsku. On je došao učenicima i rekao: "Još spavate i počivate. Evo se približio čas, i Sin Čovječiji predaje se u ruke grješnika. Ustanite, hajdemo! Evo se približio izdajnik Moj. Molite se, da ne padnete u iskušenje."

Izlazeći u susret onima koji su Mu došli, Gospod je Sebe dobrovoljno predao u ruke njihove. A kad je Petar, želeći da zaštiti svog Učitelja, udario nožem slugu prvosvešteničkog i odsekao mu uho, Gospod je iscelio slugu, a Petra opomenuo da On Samoga Sebe predaje: "Vrati nož svoj na mjesto njegovo; jer svi koji se maše za nož, od noža će poginuti. Ili misliš da ne mogu umoliti Oca Svoga da mi pošalje više od dvanaest legiona angela? Kako bi se, dakle, ispunila Pisma da ovako treba da bude?" I dobrovoljno ispivši do dna svu čašu duševnih i telesnih stradanja, Hristos je proslavio Boga na zemlji – ispunio delo po veličini ne manje od stvaranja sveta. On je vaspostavio palu ljudsku prirodu, primirio Božanstvo i čovečanstvo, i učinio ljude zajedničarima Božanske prirode (2. Petr. 1, 4).
Učinivši delo "koje Mu je Otac dao da ispuni", Hristos se i po čovečanstvu Svome proslavio onom slavom koju je, kao Bog. imao "pre postanja sveta" On. 17, 5) i seo čovečanstvom Svojim s desne strane Boga Oca, čekajući da neprijatelji NJegovi budu položeni pod noge NJegove (Jevr. 10, 13).“

Bog je postao Čovek – i uoči stradanja krvavim znojem se znojio. Da se ne zaboravi. 

Na jutrenju Velikog četvrtka, peva se:“Premudrost Božija/ koja drži neodrživu,/ i gornju u vazduhu vodu,/  i bezdane obuzdava/ i mora ukroćava,/ vodu uliva u umivaonik,/ i noge slugama pere Gospodar.“ 

Dodaje se i ova pesma:“Gostoprimstva Vladičinog,/ i besmrtne Trpeze, na Gornjem mestu,/hodite verni, uzvišenim mislima,/ da se nasladimo, naučivši se/preuzvišenom znanju od Logosa,/Kojeg veličamo.“

Logosovo znanje je bogopoznanje kroz krst i vaskrsenje iz mrtvih. 

VELIKI PETAK 

ZAŠTO SU OMRZNULI HRISTA? 

Mitropolit Antonije ( Hrapovicki ), prvojerarh Ruske Zagranične Crkve, u svom tekstu „Zašto su Hrista omrznuli NJegovi savremenici?“, ističe da je narod u Jerusalimu izabrao ustaničkog vođu, razbojnika Varavu ( Barabu ) umesto Isusa Nazarećanina jer Hristos nije hteo da bude na čelu revolucionarnog mesijanstva i ustanka protiv Rimljana, koji je značio verovanje da će Jevreji osvojiti svetsku vlast. Mitropolit Antonije kaže da je „Varava bio ne običan razbojnik već revolucionar, koji je "sa svojim drugarima za vreme bune izvršio ubistvo" (Mk. 15:7), i već bio "bačen u tamnicu za nekakvu bunu učinjenu u gradu i za ubistvo" (Lk 23:19-25).“

Pilat je pitao narod koga da im pusti - Varavu ili Hrista. Mitropolit Antonije veli:“Narod je još ćutao, ali Sinedrion i njegove sluge - Sinedrion, u kome su se koncentrisala sva revolucionarna poduzeća jevrejska, već je vikao: raspni Ga! Na ponovljeni Pilatov odgovor: uzmite Ga vi i raspnite, jer ja ne nalazim na NJemu krivice, Judeji (tako Evanđelist naziva jevrejsku inteligenciju ili najaktivniju, najrevolucionarniju klasu naroda) su odgovorili njemu (pokušavajući da pređu na pravnički jezik): mi imamo zakon i po zakonu našem On treba da umre, jer načini Sebe Sinom Božijim" (Jn. 19:7).“(...) Mi smo pokazali da je nezadovoljstvo narodno protiv Isusa Hrista raslo srazmerno tome kako je ljudima postojalo jasnije da se On odriče da se stavi na čelo njihove revolucije i da bude zemaljski car judejski, a zatim i car svega sveta. Vaskrsenje Lazarevo skrenulo je narodno srce opet ka Spasitelju, no to što je On dopustio da Mu se rimska vlast podsmeva, ponovo je osurovilo njihova srca i (zajedno sa ličnom mržnjom i zavišću Sinedriona i fariseja) odvelo Gospoda na krst, no Gospod je Svojom smrću satro smrt, a Judeji, koji su se 67. godine po rođenju Hristovom dohvatili oružja da bi izvojevali pobedu svojoj otadžbini, zauvek su je izgubili i postali narod odbačeni Božjom blagodaću.“

To je sudbina onih koji odbacuju Hrista. Čuvajmo se takve sudbine! 

PESME STRADANJA I POBEDE

Hristos je stradao, ali je pobedio; sišao je u ad, i oslobodio duše pravednika; darovao nam je život da nikad ne umiremo. I mi Mu pevamo:

Kada si u novi grob položen bio za sve, izbavitelju svih, 
Ad dostojan svakog podsmeha, videći te, užasnu se; 
dovratnice se polomiše, 
vrata se razbiše,
grobovi se otvoriše, mrtvi ustadoše.
Tada Adam blagodarno, radujući se,
klicaše Ti:
Slava snishođenju Tvome,
Čovekoljupče!

Pevaju se, na Veliki petak, dan najveće tuge, pesme koje nas podsećaju šta se tada desilo:

Gospode, hodeći na stradanje voljno,
govorio si učenicima svojim:
ako ne mogaste jedan čas probdeti sa mnom,
kako obećaste da umrete za mene?
barem Judu pogledajte, kako ne spava,
no trudi se da me preda bezakonicima.
ustanite, molite se,
da se ko ne odrekne mene,
gledajući me na Krstu.
Dugotrpljivi, slava Tebi!

Sećamo se i pokajanog razbojnika, moleći se da i nama bude dato pokajanje:

Dobroga si razbojnika
magnoveno udostoji Raja, Gospode.
Prosvetli me drvetom Krsta svoga
i spasi me!

Majka Božja oplakuje Sina svoga, i nada se NJegovom ustajanju iz groba:

Gledajući ovčica svoje Jagnje
kako Ga vuku na zaklanje,
iđaše za NJim Marija, raspletene kose,
sa drugim ženama govoreći:
„Kuda ideš, Čedo?
Radi čega život svoj brzo završavaš?
Da nije opet svadba u Kani,
i tamo sada žuriš,
da im od vode vino načiniš?
Da li da idem sa Tobom, Čedo,
ili radije da Te čekam?
Reci mi reč, Logose, ne prolazeći ćutke mimo mene,
Ti Koji si me čistu sačuvao.
Jer si Ti Sin i Bog moj!“

Hristos nas je iskupio i napojio Svojom spasonosnom krvlju:

Mi koji se napajamo
dvostrukom rekom,
izlivenom iz Tvog rebra,
kao iz jednoga izvora,
stičemo besmrtni život.

Kao što svaki čovek ima opelo, tako i Hristu Bogočoveku pevamo opelo ( to su statije na Veliki petak ):

Sunce jasno sija posle noći,
Logose, a i Ti zasijao si jasno posle smrti,
vaskrsnuvši kao iz ložnice.

Hristos se sa krsta obraća Svojoj Majci:

Ne oplakuj me, majko,
gledajući u grobu Sina,
Koga u utrobi besemeno zače.
Jer ću vaskrsnuti,
jer ću se proslaviti.
I uzneću u slavi, neprestano kao Bog,
sve koji Te s verom i ljubavlju veličaju.

Hristos je na krstu visio od podne do tri popodne, od šestoga do devetog časa:

Šestog dana,
u šesti čas
prikovao si na Krst
greh koji Adam počini u Raju.
Razderi tapiju naših pregrešenja,
Hriste Bože, i spasi nas!(...)
U deveti čas
primio si smrt u telu za nas.
Umrtvi strasti naše ploti,
Hriste Bože, i spasi nas!

VELIKA SUBOTA 

Vladika šumadijski Sava o bogosluženju Velike subote kaže:“Ovaj dan posvećen je uspomeni na pogreb Gospoda Isusa Hrista i NJegov silazak u Ad. Prisustvo Hristovo u grobu je Telom, a duhom je bio u Adu, a u isto vreme je na prestolu bio sa Ocem i Duhom, samim tim što je On sveprisutni Bog, neodvojiv od druga dva lica Svete Trojice. To je ona subota u koju je Gospod Isus Hristos pokazao da je došao kraj starom veku koji je bio obeležen svetkovanjem subotnjeg dana, i otpočeo novi vek u kome se svetkuje dan NJegovog Vaskrsenja, dan eshate, dan koji svi Hrišćani željno očekuju - Drugi Hristov dolazak.

Jutrenje Velike subote u novije vreme ne služi se rano izjutra, već na Veliki petak uveče. Pred Hristovim grobom, uz kađenje i držanje sveća, vrši se slika Hristovog pogreba. Uz čitanje celog 118/119 Psalma pevaju se statije - stihovi u kojima se slavi umrli Spasitelj kao Vaskrsenje i Život i izražava bol, žalost i tuga Presvete Bogorodice. Sve je ovo podeljeno na tri statije. U kanonu Velike subote, čije su pesme napisali Marko Idruntski (od prve do četvrte) i Kosma Majumski (od šeste pa do kraja), dok je irmose prve četiri pesme pisala monahinja Kasija (810), slavi se pobeda Hristova nad smrću i prvi put se saznaje da je ovaj šabat, ova blagoslovena subota u kojoj Spasitelj leži mrtav, preblagoslovena subota. U njoj je Spasitelj usnuo, uz NJegovo obećanje da će Vaskrsnuti u treći dan.

Pri kraju jutrenja, plaštanica se nosi tri puta oko hrama, a posle njenog ponovnog polaganja u grob, čita se pred njom Jezekiljevo proroštvo ο vaskrsenju mrtvih (Jez 37,1-14), Apostol i Jevanđelje. Velikosubotnom Liturgijom svetog Vasilija Velikog počinje Vaskrsenje. Sve do čitanja Apostola, sveštenik služi ovu Liturgiju u crnoj odeždi, a potom oblači belu, jer su se u toku ove Liturgije krštavali oglašeni, koji su se tokom celog Vaskršnjeg posta pripremali uzdržavanjem od hrane, molitvama i poukama za krštenje, koje se uvek vrši u belim odeždama. Jedino na ovoj Liturgiji, Jevanđelje se ne čita sa amvona ili sa carskih dveri, već na Hristovom grobu, jer je Anđeo na grobu Gospodnjem objavio mironosicama vest ο Hristovom Vaskrsenju. Velika subota je jedina subota u godini kada se post sastoji u suhojedenju.“

Na Svetoj Liturgiji se, umesto Heruvimske pesme, peva:
Neka ućuti svako telo čovečije,
i neka stoji sa strahom i trepetom,
i ništa zemaljsko u sebi neka ne pomišlja:
jer Car careva i Gospod gospodara
dolazi da bude zaklan
i da dade sebe za hranu vernima,
a ispred NJega idu horovi Anđela:
sa svim Načalstvima i Vlastima,
sa Heruvima mnogookim
i Serafimima šestokrilim,
zaklanjajući svoje lice i pevajući himnu:
Aliluja, aliluja, aliluja!

SVETA LITURGIJA I VASKRSENJE

Čuveni ruski propovednik, mitropolit Antonije ( Blum ), svedočio je kako je jednom prisustvovao službi koju je u Hagu služio mitropolit Nikolaj ( Kruticki ), koji je mnogo stradao pod komunizmom:“Oltar je bio neobično mali, crkva skromna, a naroda veoma mnogo. Neko vreme činilo mi se da je u takvim okolnostima apsolutno nemoguće moliti se i služiti Liturgiju. U oltaru se sabrao priličan broj sveštenika i prislužnika, tako da nije bilo prave, duboke molitvene tišine. U hramu je bilo ljudi svakojakog raspoloženja, pa se činilo da nikako neće biti moguće sabrati ih ujedno.“

Pa ipak, bogosluženje je trajalo u potpunoj usredsređenosti, i sve je sabralo u Hrista. Mitropolit Nikolaj se nije kolebao:“On je stajao kao stena, sa zatvorenim očima, molio se i vršio bogosluženje. Pred njim su u tom trenutku, posle velikog vhoda, na prestolu stajali putir i diskos, zaklani Agnec i izlivena Krv. I odjednom sam shvatio da upravo taj prizor ponajbolje odražava ono što se svojevremeno, pre oko dve hiljade godina, dogodilo na Golgoti.“

A šta se dogodilo na Golgoti?

Mitropolit Antonije kaže:“U centru svega, u centru golgotskog brežuljka i centru svega stvorenog, u središtu sveta stajao je Krst. Na tom Krstu visio je Sin Božiji, Koji je postao Sin čovečiji. Umirao je svom dubinom i svim užasom ljudske smrti. Bilo je to potpuno i strašno tihovanje, a onih nekoliko reči koje je Spasitelj izgovorio čine to tihovanje još dubljim: one pokazuju tajnu NJegove pogruženosti u Boga, one nam otkrivaju tajnu stupanja Boga u ljudsku sudbinu i istoriju. U najdubljem središtu te tajne su Spasiteljeve reči: Bože Moj, Bože Moj, zašto Si Me ostavio? (Mk. 15, 34). To nisu prosto reči proročkog psalma (Ps. 21, 1); to je trenutak kada se Hristos prisajedinio ne samo telesnom umiranju čovekovom, nego i toj strašnoj tajni bogoostavljenosti, lišenosti Boga, bezbožja, tajni koja je smrt i smrtnost učinila realnošću zemlje. Da nije izgubio Boga, čovek ne bi umro; da nije izgubio Boga, Sin Božiji ne bi postao sudeonik u onom najtragičnijem, u onom najosnovnijem što predstavlja dramu ljudske istorije – u obezboženosti. Bez nje – smrt nije smrt, nego uspenje; bez nje smrt je ono što je za nas postala posle smrti i Vaskrsenja Hristovog. Ali do smrti Hristove, smrt je bila gubitak Boga, i taj silazak u ad, o kome nam kazuje ikona Vaskrsenja i pobede Hristove, bio je silazak u mesto gde Boga nema i neće Ga biti.“
I Bog je pobedio. Hristos je vaskrsao.

Na Svetoj Liturgiji ta se pobeda svagda proslavlja. 

Zato nas čuveni ruski liturgičar Ivan Dmitrevski podseća:“Antimins označava, po tumačenju svetog Isidora Pelusiota, plaštanicu kojom je bilo obavijeno telo Isusa Hrista u grobu. Ovo značenje se antiminsu daje i zbog toga što se preko njega na diskos stavlja Telo Hristovo koje se sveštenodejstvuje: „Čista plaštanica”(...), kaže sveti Isidor, „koja se radi služenja prostire ispod Svetih Darova, predstavlja služenje Josifa iz Arimateje. Jer kao što je on Telo Gospodnje obavivši predao grobu, čime je sav naš rod stekao vaskrsenje, tako mi osvećujući na plaštanici hleb predloženja, Telo Hristovo nesumnjivo stičemo, Telo koje nam toči netruležnost, koje je Spasitelj Isus, Kojeg je Josif pogrebao, ali koje nam je zatim ustavši iz mrtvih darovao.”

Na antiminsu se izobražava polaganje Isusa Hrista u grob, zbog toga što antimans predstavlja sam presto koji označava Grob Hristov.
Stavljajući Darove na svetu Trpezu sveštenik izgovara pogrebne stihove: Blagoobraznij Iosif (Blagoobrazni Josif); Vo grobje plotski (U grobu telesno), i: Jako živonosec (Kao živonosan). Sačinitelj ovih sveštenih stihova je sveti Jovan Damaskin. Sastavljajući nedeljne službe na osam glasova, sačinio je između ostalog i ove bogomudre pesme, u kojima je u prvoj ukratko prikazao istoriju pogrebenja Gospodnjeg; u drugoj je objasnio sveprisutnost NJegovog Božanstva, tako da je On počivajući telom u grobu istovremeno kao beskonačno Biće, neograničeno granicama prostranstva i vremena bio u paklu dušom i u Raju sa razbojnikom koji Ga je ispovedao na krstu, i na Prestolu carstva sa Ocem i Duhom, sve ispunjavajući; u trećoj je opevao živonosni grob Hristov koji je zbog vaksrsenja Spasitelja postao lepši od raja i izvor našeg vaskrsenja.”

Slaveći Hristovo vaskrsenje, kličući HRISTOS VOSKRESE, mi verujemo i nadamo se da će i nas,  grešne, ali uporne u nošenju krsta, Srbe, Gospod izvesti iz naših grobova ličnih i narodnih u veliku svetlost Carstva Nebeskoga.

HRISTOS VOSKRESE! 

Izvor: Pravda