Priredio: Vladimir Dimitrijević
SILA KRSTA ( SVEŠTENIKOVA PRIČA IZ 19. STOLEĆA )
Nikad ne zaboravite da stavite znak krsta na sebe kada izlazite iz kuće!
Verovatno nije tajna da na ovom svetu ima više zla nego dobra. Ali protiv zla mi pravoslavni imamo najpouzdaniju silu – Časni krst! Sila krsta može da učini neverovatne stvari!
Nikita Markovič Česnov, sveštenik sela Lokotni u Možajskom okrugu, ispričao nam je sledeći događaj. „U mojoj parohiji", reče on, „bio je jedan seljak, imućan čovek. Bio je trgovac drvnom građom. O njemu se po celoj parohiji pričalo da se bavi vradžbinama. Kada je došao Veliki post, ovaj seljak je došao kod mene na ispovest. Kao pastir koji brine o svom slovesnom stadu, pomenuo sam mu glasine koje se šire u narodu i pitao ga da li je tačno da vrača i gata, što nije mali greh. Kad me je čuo, namračio se kao olujni oblak. Ubrzo sam čuo da je počeo da širi strašne klevete o meni i da mi pripisuje stvari u kojima, po milosti Božijoj, nisam imao učešća.
Stigao je Vaskrs. Otišao sam do sela u kome je živeo onaj trgovac, da odslužim praznični moleban.
Trebalo je da očitam molepstvije baš kod kuće onog trgovca koji me je svuda klevetao. Taj narod me je ljubazno i pažljivo primio, a na kraju molebana cela parohija mi je ponudila da sednem za trpezu. Ja sam u dubini srca osetio neku neprijatnost i nisam želeo da ostanem. Ali videvši u očima parohijana neodoljivu želju da me ugoste, bi mi žao da odem, pa, uprkos predosećanju, ostadoh. Protiv svoje volje prihvatio sam ponudu da se pogostim, mada je jedan od domaćina bio i onaj trgovac. Dok sam čitao molitvu pre jela, proseći od Gospoda da me pokrije i zaštiti, bio sam pomalo zabrinut. Kada je pročitana molitva, trgovac me je ljubazno upitao:
- Oče, šta ćete da popijete?
Tražio sam čašu soka od borovnice. Dok ga je domaćin točio, molio sam se Bogu u dubini duše da me silom Časnog i Životvornog Krsta Svoga sačuva od svake nevolje.
Kad mi je pružio čašu soka, misleno sam izgovorio:“U ime Oca i Sina i Svetoga Duha“, i prekrstio se. I čaša i flaša u njegovoj ruci su prsli na hiljadu komada, kao da ih je neko čekićem razbio.
Trgovac se samo stresao, a svi su obrzo otišli iz njegove kuće.
Tako su, silom krsnom, sve vradžbine propale. Zato: krst na čelo i molitvu u srce, pa se ničega nemoj plašiti!
PRIČA O RATNOM VETERANU
Jedan ratni veteran iz Moskve je došao u hram na majski Dan pobede, kada Rusija obeležava trijumf nad Hitlerovim hordama, i zatražio da se krsti, kako reče, „odmah“. Sveštenici su već bili otišli, mobilni telefoni su tada bili retki, a u Moskvi su razdaljine poprilične. Starcu je savetovano da se dogovori s nekim baćuškom sutra, ali je on zahtevao da se sve obavi hitno. Pomalo zbunjen, ali odlučan, dodao je da mu je neko u snu rekao: „Idi danas u crkvu i krsti se“.
Nije bilo razloga da se sumnja u to da je popio, pa „ima vizije“ - veteran je izgledao potpuno trezan.
Iz poštovanja prema njegovim časnim godinama i ratnim odličjima, počeli su da traže sveštenike i došli do jednog.
Baćuška je došao, krstio ga i miropomazao, i uveo ga u oltar, što se čini sa svakim novokrštenim muškarcem.
U oltaru se starac prekrstio, poklonio se svetinji i - umro.
Dugo je živeo nekršten, ali ga je Gospod udostojio da umre neposredno pošto je primio Svetu Tajnu Krštenja, duše čiste kao anđeo, i da umre u oltaru, Svetinji nad svetinjama.
Za kakve zasluge je dobio takvu nagradu – Bog jedini zna, jer je samo i jedino On Sveznajući, i promišlja o svakom čoveku na svetu.
SERGEJ FUDELJ: SVETI SERGIJE SPASAO DEČAKE
Pričali su mi da su, u vreme nadiranja Nemaca ka Moskvi, tri dečaka iz Zagorska, starih deset – jedanaest godina, Borja, Miša i Serjoža, pošli prema Černjigovu u šumu po drva uveče 27. avgusta 1941, uoči Uspenja. Ubrzo je počelo da se smrkava i oni shvatiše da su zalutali. Dugo su hodali, ali nisu našli put. Neko od njih reče: "Dobro, treba da se pomolimo". To su poverili Miši: "Mišo, pomoli se, ti to umeš". Miša se prekrsti nekoliko puta, pa opet pođoše da traže put. No, nisu ga nalazili. I onda kroz granje već mračne šume, ugledaše neki trepćući plamičak. "To mora da je stražar ili šumar" – rekoše oni i uputiše se ka tom plamičku. Na nevelikoj poljani na koju izađoše oni ugledaše čoveka "sa kapom kakvu nose baćuške".
U desnoj ruci je imao veliki krst, a u levoj "nešto čime je sve vreme mahao" (tako su oni, očigledno, doživljavali kadionicu). Tada je dečake spopao strah, ali druge vrste. Miša se našao u sredini, i oni počeše da ga gurkaju laktovima, sa istom molbom: "Moli se, moli se". I čim se on "pomolio", čovek "sa kapom kao kod baćuške" poče da zakrštava.
Tada oni ugledaše osvetljen zakršteni put i potrčaše njime. A kada izađoše iz šume i iđahu krajem koji su poznavali, shvatiše da, u stvari, i nije bilo nikakvog puta, nego da su hodali po samoj svetlosti. Došavši svojim domovima, odlučiše da sutra ujutru u šest sati odu u crkvu. Odrasli, sravnjujući njihovo kazivanje sa pravcem iz kojeg su došli, shvatiše da je prepodobni Sergije Radonješki, osenjivao ne samo njih, nego i celu Lavru, kao i svoj grad, tako da su neki, koji već behu odlučili da se evakuišu, ipak ostali, uspokojeni time što je njihov grad pod nebeskom zaštitom.
Grad se Zagorsk zvao za vreme komunista, a pravo ime mu je Sergijev Posad.
Izvor: Pravda.rs
