Piše: Vladimir Dimitrijević
STUDENT NIJE ZAPALIO ŽITO, NEGO BAKLJU: OD PROMETEJSKOG PRAZNIKA DO PARLAMENTARNIH IZBORA
U IME STUDENTSKE BAKLJE, EVO ŠTA NE PRIZNAJEM
Iako mi je sasvim jasno da ima raznih mešetara, stranih i domaćih ( domaćih u službi stranih ), koji bi da čistotu omladinske pobune protiv Nenadležnog Klovna i njegove ćacikratije ponovo pretvore u postpetooktobarsku laž, ne pristajem na priču o tome kako su ovi mladi samo „hipnotisana gomila“, koja sprovodi „obojenu revoluciju“. Ne pristajem jer se ne mirim sa onom verzijom srpske istorije po kojoj smo mi idioti što ih svaki tuđin, za svoje interese, koristi kako mu se ćefne, pri čemu mi uvek ispadnemo iz voza.
Po toj viziji, Karađorđeva buna je bila štetna i nepotrebna. Bolje je da smo trpeli i čekali.
Mi smo imali dva ustanka pre no što su se Grci digli 1821, i ja sam, kao Srbin, na to ponosan, iako mi je, svojevremeno, jedan pametnjaković u mantiji rekao:“Što li smo se bunili protiv Turaka kad bi se njihovo carstvo samo raspalo? Bugari su čekali i dočekali bez tolikih žrtava koje smo mi imali!“
Iz te, žablje i bablje perspektive, Karađorđe je 1817. bio „navučen“ da dođe u Srbiju, i bio je „manipulisan“ od strane grčkih heterista, zbog čega je i „ucmekan“ u Radovanjskom Lugu. A ja verujem da Karađorđe nije mogao srcu odoleti da ne nastavi borbu protiv turskih okupatora, i da se zbog toga vratio.
IZ PERSPEKTIVE BAKLJE: SENILNOST NIJE MUDROST
Ako se naša istorija posmatra penzionerski, sa jednom nogom u grobu, i Prvi balkanski rat je glupost, jer bi se posle Prvog svetskog ionako sve raščistilo na Balkanu. Gavrilo Princip je, ako tako gledamo, mladi budalaš koji je poslužio raznim interesima – od klike na bečkom dvoru koja nije volela Franju Ferdinanda do evropske i svetske masonerije, kojoj je svetski rat bio potreban da bi prekrojila kartu Evrope. ( A ja, sa Gavrom iz Grahova, znam da je naš narod u Bosni i Hercegovini živeo kao stoka u bečkom ropstvu, i da se, baš na Vidovdan 1914, kad je nadvojvoda došao da nas konačno ponizi u Sarajevu, nije moglo izdržati: „Evo tebi srpska gramatika,/ iz mojega avutomatika“, što reče pesma o našem Principu ).
Onda je, ako se sve senilno gleda, i povlačenje preko Albanije, posle koga smo vaskrsli, poduhvat beslovesnika, koji je trebalo da kapituliraju, i čekaju da ih drugi oslobodi.
Naročito me pogađa priča da su engleski obaveštajni nitkovi platili 27.mart 1941 – da, oni jesu imali svoje plaćenike u vojsci i među srpskim političarima, ali 27.mart je došao jer Srbi nisu hteli, ni mogli, da budu Hitlerovi saveznici.
A tek pukovnik Dragoljub Mihailović – zašto li je on rekao da u srpskom jeziku ne postoji reč kapitulacija? Da nije bio tako „romantičan“, mogao je, skupa sa Simovićem, Borom Mirkovićem i drugarima, da „strugne“ u London, a ne da ga Nemci love po Struganiku.
PRIČAJTE MI O BAKLJONOŠAMA
Zato mi nemojte pričati o studentima kojima se manipuliše.
Pričajte mi o studentima koji su, umesto svih nas, imali hrabrosti da se dignu, da trpe ruženja i batine, i da gube godinu studiranja da bi svojoj otadžbini podarili godine i decenije života. Pričajte mi o studentima koji nisu žalili ni sebe ni svoju budućnost, da bi je bilo za sve nas. Pričajte mi o deci koja su podigla srpske zastave, i, do sada, sprečila svaku zloupotrebu svoje iskrene nade u pobedu nad zlom koje je dovelo do „Ribnikara“, Dubone i Malog Orašja, do pada nadstrešnice u Novom Sadu. Pričajte mi o deci dostojnoj svojih predaka, čak i ako među tom decom ima „šesetosmaških“ levičara ili čak i ( možda lukrativnih? ) naivaca koji, i dalje, veruju u EU.
I kad mi pričate o njima, za koje smo, do juče, verovali da žive sa one strane ekrana svojih pametnih telefona, i da se, plitke pameti, služe veštačkom inteligencijom, setite se: oni su, a ne mi, alternativa Nenadležnom Klovnu koji je, sa svojim ćacikratskim slugama, od 2012. vršio veliku i malu nuždu po svima nama, tvrdeći da nas hrani biftecima i poji vodom sa izvora. Naravno da sam namerno vulgaran jer sam ustao protiv one SNS vulgarnosti koja kaže:”Vulgus vult decipi! Ergo decipiatur!“
BAKLJONOSCI SU USTALI: MI IH PODRŽAVAMO
Oni, a ne mi, ustali su u ime Slobode i Istine. I oni, a ne mi, imaju veliko pravo da pevaju srpsku himnu Bogu Pravde.
I oni, a ne mi, imaju pravo da kažu, skupa sa Miguelom de Unamunom, koji je u lice frankistima uputio izazov:“Možete nas pobediti, ali ne i ubediti“.
Mi ih podržavamo, mi ( ako smo roditelji i staratelji ) finansiramo njihovo gubljenje studentske godine, mi smo ponosni na njih. Ali oni vode kolo oslobođenja. I jedino što ne smeju da dozvole jeste da njihovu čistotu i svetlost neko upropasti. Ne smeju dozvoliti da posle ovolike njihove borbe, na vlast dođu ništarije kakve su, posle 5. oktobra 2000, bili razni dinkići, đelići i slična tevabija, koji su Srbiju uveli u beznađe, i svojim karikiranjem demokratije i pravne države stvorili preduslove za trijumf klovnokratije i ćacizma. Kad neko kaže:“Vi sumnjate u našeg eksperta?“, vi mu, sa Čestertonovim ocem Braunom, recite:“Ne, naprotiv. Ne sumnjam da je on ekspert, a još manje sumnjam da je vaš“.
STUDENTSKA BAKLJA SVE JE OBASJALA
Ako smo, kad su studenti u pitanju, našli zajednički jezik ( a on ne sme biti zmijski, onaj kojim govori Vrhovni Nenadležni i vođi ćacističke okupacije Srbije ), onda je jasno: studenti su pobedili. Ubilačka vlast je, posle zločina u Novom Sadu, kada je, zbog ćacikratske neodgovornosti koja sažiže Srbiju, po prvi put shvatila da ne postoji, nego samo tako izgleda, kao da zaista egzistira. Kada su ćacisti pokušali da izazovu građanski rat 15. marta 2025, i kada su studenti izašli iz njihove udbaške igrice, opalili su Zvučnim Topom, i upucali se načisto.
Sav poredak njihove parazitske imaginacije, koja je oponašala moćnu i delatnu studentsku samosvojnost ( mitinizi podrške Nenadležnom Klovnu, pešačenje autobusima, ćacilendsko šator – naselje/ nasilje u centru Beograda, štrajkovi postparizerskom glađu u najavi, i tako dalje, i tome slično ), srušio se u trenu. I svi su se pokazali u svom svetlu – od onih u mantiji koji su Nenadležnom 2019. dali orden Svetog Save za borbu za Kosovo ( koje je predao i prodao kao pravi naprednjački Juda ) do domaćih poluintelektualaca koji razmišljaju prostački uprošćeno ( „Iako znamo da Klovn laže, i da nije nikakav patriota, mi u njegovo vreme možemo barem da mlatimo na „Informeru“, „Pinku“, „Hepiju“, i sličnim medijima; ako on ode, a dođu drugosrbijanci, nećemo moći više ni to“ – takve su im podsvesne slutnje ).
PROSVETARI BAKLJONOŠE
Da i ne govorimo u kakvom se svetlu pokazala vrhuška EU, koja je, zarad iskopavanja litijuma, spremna da podrži čoveka koji na Balkanu igra njihovu igru, poput Edija Rame u Albaniji ili donedavno Mila Đukanovića u Crnoj Gori. Brisel poručuje: kriminalci i dželati sa Balkana su dobrodošli ako vredno rade za nas. ( A rade, baš rade! )
Kao slabići su se pokazali mnogi “rendom“ antivučićevci, koji su, umesto da generalnim štrajkom parališu okupiranu Srbiju, tapšali po ramenu učesnike borbe, pa odmah posle toga išli na posao i u kafiće, da misleno „pumpaju i dinstaju“.
Ispostavlja se da je ovo, u suštini, ustanak prosvetara, od osnovne škole do fakulteta, đaka ( maturanata ) i studenata. Ali, barem se i to zna!
Prosvetom je počelo, od Svetih Kirila i Metodija i Svetog Save, preko Dositeja ( sa svim njegovim plemenitim zabludama i infantilnim naivnostima ), do vitezova pobune kakav je bio Mihailo Đurić. I prosvetom neka se okonča.
Prosveta ili smrt! ( Srbije, naravno: ubiju li prosvetu, ubili su Srbiju ).
NOVA BAKLJA NA POLITIČKOJ SCENI
Studentkinja Isidora Cerić nam je jasno rekla da je studentski pokret nešto novo zato što nema ni lidere, ni iluzije, od kojih je najopasnija ona o tome da je režim moguće promeniti brzo i lako. Studenti su se naoružali strpljenjem: to nije pasivnost, nego je put „aktivnog i taktičkog odbijanja da se igra po pravilima koje postavlja vlast“.(1)
Mi, stariji, smo se formirali na spektakularnosti protesta od 9. marta 1991. do 5. oktobra 2000. Zbog toga, smatra Isidora Cerić, ne možemo da pojmimo studentsku „sporost i neodlučnost“, ali ono što nam se desilo posle 5. oktobra, kada smo dobili razne dinkiće i đeliće na grbači ( a sve pod maskom NVO inteligencije koja, sasvim „neutralno“, želi benigne, tako bitne, reforme) pokazuje da smo se spektakularno prevarili.
Zato, smatra Isidora Cerić, u skladu sa teorijom moći Mišela Fukoa, ne treba udarati na centar, nego razgrađivati celinu sistema zasnovanog na laži i samoobmanama ( evo nekih: moguće je biti patriota, a da se ne plati cena; moguće je biti za pravnu državu, ali iz kafića i sa „jutrić kafice“ ). Biti prisutan, trajati, uporno se pojavljivati tamo gde te ne očekuju, misliti delanjem i delati mišljenjem. Isidora Cerić kaže:“To što se nekima čini da se „ništa ne dešava“ možda je i najveći dokaz da se nešto fundamentalno menja.“(1) Studenti ne govore „u ime naroda“ – oni govore u ime govora, koji se, za vlade Nenadležnog, zaledio u jezik javke i odziva.
KAKO JE BAKLJAMA PRORADIO SRPSKI JEZIK
A sada je srpski jezik proradio, i proradio vinaverovski. Koliko bi Veliki Vinaver bio srećan kad vidi kako jezik koji je toliko voleo skida sa sebe mrtvačke pokrove televizijsko – novinskih mrtvačnica, u kojima nema ni Todora, ni govora, i koji praska kao prskalica, rasprskava se kao vatromet i gruva kao top Tanaska Rajića. Kad bi video šta je učinila reč „ćaci“ ili ono od Ono Brnabić ( „ko se Lača Mati“ ), Vinaver bi, onako punačak, skakao od sreće kao jare na livadi.
Jer, baš Vinaver nam je govorio:“Strašno sam voleo da slušam žabe, tu tešku melanholiju njihovog kreketanja. Jedna od druge se razlikuju za osminu tona. U početku kada ih slušate to je samo jedan ogroman hor, kasnije osetite te osminske intervale. Proputovao sam ceo svet, a samo sam jedanput čuo nešto veće. To su cvrčci. Na Zvezdari ima jedan zid iznad Dunava, tamo ih ima leti sigurno preko pet stotina hiljada. Skoro svaki dan odlazim da ih slušam. U početku sam razlikovao oko pedeset zvukova, sada razaznajem pet do šest hiljada tonova u tom koncertu. Muzika cvrčaka je muzika malih intervalskih raspona. Kao muzika srpskog jezika. Naš jezik je bio kao žabe, cvrčci i frula. Ja sam u srpskom osetio frulu, pokušao sam da dam rečenice sa zrikavcima, žabama i frulom.”
Studenti su uneli zrikavce, žabe i frulu u naš jezik koji su zarobili tabloidi. Opet moćan, opet jak, i opet željan da se čuje s kraja na kraj sveta.
BAKLJE, POLITIKA I POLICIJA
Ukazujući na Ransijerovo razlikovanje politike i policije, Isidora Cerić veli:“Policija je red, raspodela mesta, govor onih koji su ovlašćeni da govore, dok politika ne podrazumeva naprosto raspodelu moći, već prekid u njenom poretku: nepredviđeno, nemerljivo pojavljivanje onih koji nisu računati u logici raspodele. Studenti danas ne pristaju na zadate pozicije, ni kao ekstremisti, ni kao oportunisti, ni kao dekorativni buntovnici. Oni su višak koji se ne da uklopiti.“(1)
Ova neuklopivost ruši poredak ( ako je u pitanju bilo kakav poredak, a nije; jer, u pitanju je ono što je Srđa Trifković svojevremeno nazvao „anarhotiranijom“). Dok vlast poziva na strpljenje u ime svog ostanka na vlasti ( možda smo loši, ali „žuti su gori“), studenti strpljenjem čiste prostor za nekakvu budućnost, u kojoj neće biti patriotizma Hulje ( jer naprednjački patriotizam je poslednje utočište Hulje ), ali u kojoj dženedrokratija i ludilo političke korektnosti nisu mera i provera. Uostalom, po Isidori Cerić, studenti „ne grade opozicioni centar moći, već brinu jedni o drugima, gradeći zajednicu koja sama postaje kritika društva u kojem se politika svodi na upravljanje i dominaciju. Etika otpora ovde postaje forma života.“(1)
Zato su studenti nepristajanje, a ne puka politička alternativa:“NJihovo odbijanje da se uklope, njihovo strpljenje koje se ne može instrumentalizovati, njihovo dugotrajno prisustvo, sve to funkcioniše kao raskid u kontinuitetu autoriteta.(...) Jer ako je sve podređeno efikasnosti i protesti postaju samo još jedan oblik menadžmenta krize.“(1)
Strpljenje je subverzivno jer vodi spasenju koje je, ovde i sada, uporno prisustvo.
BAKLJONOŠE NA PUTU KA KATARZI
Po našem filosofu Žarku Vidoviću, antička tragedija je oda u slavu žrtve koja je utemeljila zajednicu. Atina je tri dana slavila Prometeja, koji je ljudima podario vatru, i tri dana je izvođen Eshil ( „Prometej vatronoša“, „Okovani Prometej“, „Oslobođeni Prometej“ ). Istoričar Pausanije je opisivao kako su mladi Platonovi sledbenici slavili Prometeja:„Prometejev žrtvenik je u Akademiji i svečanost trčanja sa buktinjama počinje odatle. Tu mladići upale buktinje na žrtveniku u Akademiji (u Atini), pa onda trče u grad sa upaljenim buktinjama, pazeći pri tome da se, dok trče, buktinja ne ugasi. Cilj učesnika je u tome: da se buktinja ne ugasi. Kome se ugasi, on ne učestvuje u slavlju, a ako se sve buktinje ugase, nema slavlja!”
Oslobođenje Srbije krenulo je od pešačenja studenata od grada do grada, kao i od biciklističkih tura: sve je to bilo prometejevska baklja, koja je razagnavala mrak u našoj zemlji. Ko je išao, pamtiće zauvek trenutke radosti od susreta sa svetom koji želi slobodu i normalan živt. Moja kumica pešačila je od Beograda ka Nišu, i starci i starice što su ih dočekivali najskromnijim miloštama u pustim našim selima živi su dokaz da je ovaj napaćeni narod željan istinske slobode. I da je živ. Svečane gozbe na dočeku studenata bile su praznici radosti i smisla, isto kao što je žalost za poginulima u Novom Sadu preobražavana u šesnaest minuta ćutanja koje je bilo sve, od zanemelosti pred zlom koje je kadro da tako nešto počini do rešenosti da se, kako reče NJegoš, „tirjanstvu stane nogom za vrat“ jer je to „ljudska dužnost najsvetija“.
BAKLJAMA PO EVROPI
Pa i odlasci u Brisel i Strazbur nisu bili naivna putovanja po pravdu, jer tamo pravde nema ( tamo su samo nihilisti čija moć svakim danom opada i koji traže da naša zemlja bude rudnik litijuma i deponija EU đubreta ): to su putovanja koja su spajala ljude iz Srbije sa onima koji su odavde otišli zbog nepravde i nesreće koju nisu mogli da podnesu.
I po Srbiji i po Evropi naša deca su nosila prometejevsku baklju nade i želje za katarzom, koja se, kako je Aristotel govorio, postiže putem razvijanja osećanja straha i sažaljenja – žaleći žrtve SNS nadstrešnice u Novom Sadu i strahujući za budućnost otadžbine, oni su svima nama otvorili put ka katarzi, od Nedeljica do Hilandara.
I svega će biti, ako bude budućnosti ( ako u svetu u kome su Tramp i Mask navodna alternativa bude budućnosti – jer budućnosti sa takvima može i da ne bude ).
REČI NAŠE DECE SU BAKLJE
Postignuto je, postignuto mnogo.
Jedan kolega je zabeležio reči gimnazijskih mauranata sa pismenih zadataka ovih dana, i poslao mi ih je. Ne zaboravimo, to su deca koja su se školovala u doba korone, i koja su ušla u blokade zbog pravde, a ne zbog obesti:“Prošla je korona, škole su otvorene, ali nešto u nama ostalo je zatvoreno.(...) Ovaj put smo na ulicama, ne zbog virusa, nego zbog blokade. Izašli smo jer ne želimo da ćutimo. Ispred škole, na mostovima, stojimo rame uz rame. Ne kao đaci koji beže sa časova, nego kao mladi ljudi koji hoće da žive u zemlji gde se njihov glas čuje i poštuje“.
I još:“Niko nas nije pitao da li smo spremni, ali nas je život svejedno stavio na probu“.
I još:“Korona nas je udaljila jedne od drugih, ali su nas blokade zbližile i ponovo ujedinile“.
Korona je na toj deci zaista ostavila trag. Jedna učenica, čije mi je zapise poslao kolega, seća se:“Prvo je to delovalo kao raspust, pa kao loš san, a onda kao večnost.(...)Učila se fizika iz kuhinje, matematika iz kreveta, a sve vreme sam imala osećaj da ništa zapravo ne učim.(...) Meni su najviše nedostajali ljudi. NJihovi glasovi uživo, pogled koji kaže „I ja sam zbunjen“, smeh na času koji ne možeš da isključiš klikom“.
U borbi protiv ćacikratije i ćacističkog razaranja Srbije ovoj deci nije bilo nimalo lako. Jer, kako reče maturantkinja:“Nije lako ni učiti, ni planirati, ni verovati da sve ovo ima neki smisao.“ Ali, ipak, ona je tu da zapamti:“Da ne zaboraviš kako je učiti iz haosa. Da ne zaboraviš koliko snage treba da zadržiš osmeh kad ništa ne razumeš, ni u knjizi ni u životu. I da ne zaboraviš da, uprkos svemu, nismo prestali da se nadamo. Mi nismo samo generacija koja je prošla kroz pandemiju i proteste. Mi smo generacija koja zna da ne odustaje. I jednoga dana, kada nas budu pitali kako je bilo, reći ćemo: teško, ali smo izdržali i borili se za bolje sutra.“
Ova deca se bore da reč „ludak“ ponovo postane zajednička i prestane ( krajnji je čas ) da bude lična imenica iz upitne rečenice:„Šta je onaj Ludak opet uradio?“
I uspeće, naravno.
BAKLJAMA NA USTAVOBRANITELJSKI PUT
Naravno da ne očekujem da će se moji predlozi čuti i usvojiti, ali sam tu da ih izložim. Kao aktivni pesimista, nemam velika očekivanja, ali se držim onoga što je neko rekao: pesimista i optimista se razlikuju manje no što na prvi pogled može da se čini. Obojica se bore, ali različito misle o uspehu na kraju borbe. Od njih se razlikuje defetista, koji iz borbe beži.
Dakle...
Nenadležni Klovn je sasvim uništio politički život u Srbiji i parlamentarnu demokratiju sveo na privid. U nekim drugim okolnostima, izbori koji nas čekaju bili bi izbori za Ustavotvornu skupštinu, kojom se kreće od početka. Ali, s obzirom da naš Ustav nije za bacanje, nego ga treba primeniti, studenti pokreću izborni proces koji demokratiju treba da dovede u stanje pravilnog funkcionisanja.
Ovo, po mom uverenju, nisu obični PARTIJSKI, nego bitijno USTAVOBRANITELJSKI izbori, pa bi svi politički činioci to trebalo da imaju vidu, izuzev ćacikratske ohlokratije koja zna da u normalnom političkom polju nema šansi za uspeh: njima ne vredi ni pričati, ni objašnjavati ( osim časnih, retkih izuzetaka, koje, bar za sada, ne vidimo na horizontu ).
Odbijajući da radi po Ustavu, Nenadležni je izvršio svojevrsni državni udar, i uveo zemlju u stalno vanredno stanje, u kome nije moguće voditi politiku kao brigu o polisu, zajednici ne samo interesa, nego i smisla. Zato je USTAVOBRANITELJSKI DUH ključ za sve predstojeće događaje.
BAKLJA ZA OBNOVU PARLAMENTARNE DEMOKRATIJE
Parlamentarna demokratija će se obnoviti kada prelazna Vlada, nastala na osnovu studentskog usanka u ime Ustava i zakona, vanrednim merama vrati Srbiju iz pećinsko – predpolitičkog stanja u stanje politike kao borbe za polis. Zato takva Vlada ne može i ne sme da sebi postavlja druge zadatke osim onih koji podrazumevaju OMOGUĆAVANJE političkog života.
Kao što je u Rimskoj republici diktator dobijao šestomesečna ovlašćenja da reši regularno nerešive probleme, i onda se vraćao svom domu, da ore njivu i radi u vinogradu, tako i Vlada pobede nad ćacikratijom nikako ne sme da se pretvori u servis tuđih, makar i dobronamernih, interesa, donoseći politička rešenja za koja narod nije glasao. Zašto? Zato što će se o pravcima unutrašnje i spoljnje politike glasati tek posle ( vremenski razumno ) ograničene vladavine oslobodilačke Vlade, koja će omogućiti da na prvim slobodnim, nepokradenim izborima, glasači reše kuda i kako dalje.
Vlada ustavobranitelja će se baviti FORMOM, bez koje nema demokratije: čisti birački spiskovi, zabrana kupovine glasova, svima dostupni mediji sa nacionalnom frekvencijom, obračun sa partijskim zapošljavanjem, udar na korišćenje državnih resursa u partijskoj kampanji, surovo kažnjavanje bilo čijeg naslona na kriminalne strukture kao finansijere kampanja političkih organizacija, slanje na robiju kriminalaca koji služe kao partijski gardisti i onih koji ih iznajmljuju.
RAZMIŠLJANJA BAKLJONOŠE SLOBODANA DIVJAKA
Uostalom, sve je to ubedljivo uobličio naš filosof Slobodan Divjak. On naglašava da je neophodna izvesna nadpartijnost prelazne Vlade ( koju bi, baš tu nadpartijnost, upražnjavale i političke partije, dok se parlamentarizam ne obnovi na pravi način i u svom istinskom kapacitetu ):“Ideološko-političke koncepcije povezane su nužno sa partijskim programima (pars = deo) i tako bi u akademsku zajednicu nužno uvodile pristrasnosti stranačkog tipa i time bi je rascepljivale na niz međusobno suprotstavljenih grupacija.”(1)
Divjak je jasan: pred studentskim pokretom ustavobranitelja ne sme da stoji ni bilo kakva teorijska koncepcija koja sebe smatra za neprikosnovenu, jer bi to vodilo u revolucionarni totalitarizam. Iz toga, po Divjaku, proističe da se „akademska zajednica može u najvećoj meri ujediniti na principima koji su neutralni kako u odnosu na ideološko-političke (stranačke) programe, tako i na teorijske poglede na svet.“(2)
Ujedinjenje se dešava oko pravne države koja je sama srž parlamentarizma. A pravna država je forma.
Divjak je jasan:“U parlamentarnom sistemu sve može imati svoju alternativu osim samih formalno-pravnih pravila igre koja važe za sve građane, dakako i za predstavnike vlasti jer su i njih izabrali građani kao izvorni nosioci suvereniteta. Na zalaganju za uspostavljanje naznačenih nadstranačkih principa, tj na odlučnom zalaganju za ustanovljenje pravne države kao nužnog uslova za adekvatno funkcionisanje parlamentarizma, akademska zajednica se uzdigla na nivo jedine institucije koju postojeći režim nije uspeo da pokori.“(2)
Studenti su sve ovo, što racionalno, što intuitivno, shvatili, i zato su, po Divjaku, Klovnov režim doveli u bezizlaz:“Zbog toga je Vučić rešio da po svaku cenu uništi postojeći državni univerzitet. Da bi tome pokušaju dao privid legalnosti i zasnovanosti, u vladu je postavio neke ličnosti sa akademskim zvanjem.“(2)
Naravno, neće mu proći: studenti i profesori su svoj Uzvišeni Zamak u ponedeljak, 10. juna 2025, postavili pred zgradom Vlade, da spreče urušavanje Univerziteta. Tako je rođen ANTI-ĆACILEND, na ponos Slobodne Srbije.
BAKLJOM U POTRAGU ZA PRAVIM LJUDIMA
Izbori 8. juna 2025. u Kosjeriću i Zaječaru, koje je Klovnovalj ( ona što svima valja i uvaljuje svoje mizerne klovnovske šale kao našu budućnost ) dobio na, sve mlitavije, mišiće, studentima kazuju i ovo: oni u svakom gradu moraju imati časne i nekompromitovane građane, nadpartijske svesti, koji će podržavati njihovu listu na nivou države Srbije, ali će, svako u svojoj sredini, isticati zahteve koji se tiču te sredine.
Gradski i seoski uglednici treba da se okupe oko regionalnih inicijativa za podršku studentima ( Zapadna Srbija, Istočna Srbija, Južna Srbija, Srem, Banat, Bačka ), i da istaknu šta brane u svojim zavičajima – recimo, da javno kažu kakve rudnike Klovnovalj neće moći da otvori u Zapadnoj Srbiji, ma koliko da ga podržavaju EU, Kina, SAD, Rusija. Neko će graknuti da je potpisnik ovih redova rusofob zato što, uz EU, SAD i Kinu, pominje i Rusiju. Takva tvrdnja zlonamernika bi, posle svega što sam rekao i napisao, bila sramna budalaština. Uostalom, za mene biti rusofil ne znači biti rusoman, pošto su nam na prvom mestu Srbija i njena budućnost, a sve ostalo, pa i rusofilija, proističe iz ovakvog opredeljenja.
Kako doći do uglednika koji bi, na lokalu, podržali studentsku listu, ali se borili za svoje zavičaje i regione? Putevi su mnogi i različiti. Recimo, može se stupiti u vezu sa prosvetarima koji su bili delatni u borbi protiv Nenadležnog. Svako od prosvetara koji se nisu obrukali kolaboracijom sa ćacističkim režimom može da pomogne da se u datoj sredini nađu ljudi koji se ničim nisu kompromitovali. A takvi su nam najpotrebniji.
BAKLJA UMESTO ZAKLJUČKA
Za kraj, potpisujem reči Mihaila Medenice upućene patrijarhu srpskom:“Gde god da su pošla ta divna deca – stići će, tamo su već, krstonoše i ikonosci. Što je za nas tajna sutrašnjega dana – za njih je saznanje. Čekaju nas tamo gde smo mi trebali da ih povedemo, no lakše nam je bilo putevima zemaljskim nego Božijim.Ako ova divna deca nisu milost Božija – šta jeste, Vaša svetosti? Ne idealizujem ih, niti im se idoloklanjam, no gledam i slušam…Odavno nisam ovu divnu mučenicu Srbiju čuo raspevanijom i video razdraganijom.(...)
Ne čuh da prizivaju koga do Gospoda i da pevaju kome do Srbiji!
Ne videh da im je šta drugo srce do Kosova i Metohija, i ne videh da ga dele, kantare koliko ga je dovoljno za nas, a bez koliko možemo?! Znaju deca da ne možemo ni bez šake svetinje, znaju bolje od nas da nema ni podele, niti predaje, znaju da drugi kamen do dečanskog nemaju.(...)
I što je teži krst – lakše ga nose! Skamenile se ruke od bola al ne daju ikone, nikome! “Obojena” deca u tri svete boje. Naša deca, Vaša svetosti, ono najbolje od nas loših. Mi smo njima bili dužni Srbiju, a oni će je nama ostaviti.“(3)
Studenti nisu zapalili žito, nego baklju Slobode i Pravde! Nemojmo je gasiti svojim sebičnim interesima, staračkim kukavičlukom i sitnom kalkulacijom.
Oni su već pobedili. Pridružimo im se u pobedničkom pevanju himne Onome Koji nas je do sada spasavao, i Koga prizivamo da nam i od sada bude Spas!
UPUTNICE ( 10.6.2025. godine )
1.https://pescanik.net/politika-nestrpljenja/
2. https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/vucic-dejan-vuk-stankovic-univerzitet/
3. https://bezcenzure.rs/c/vasa-svetosti/
Izvor: Pravda.rs
