O ČEMU JE REČ? 

Pred srpskim čitaocima je knjiga  mitropolita Tihona ( Ševkunova ) „Propast Imperije: ruska lekcija ( IK Katena Mundi, 2025, prevela Marina Todić ). Ovaj poznati episkop, pisac, po diplomi režiser ( kažu – blizak Putinu ), autor knjige „Nesveti, a sveti“, pozabavio se razlozima zbog kojih je propala „trula, carska Rusija“, i nastojao da pokaže kako je komunistička propaganda u lažnom svetlu prikazala ono što se pre Februara i Oktobra 1917. zaista dešavalo u Trećem Rimu, kako su Rusiju zvali njenih hrišćanski učitelji.

Po bruto domaćem proizvodu, industrijskom rastu, demografskim pokazateljima, agrarnoj reformi i javnom zdravstvu, Rusija je do 1913. godine bila među vodećim zemljama sveta. Mitropolit Tihon naglašava da je Rusija, uprkos svetskom ratu, imala stabilan sistem snabdevanja, nisku stopu samoubistava, razvijenu mrežu bolnica i škola, kao i da je nivo pismenosti među mladima u nekim gubernijama dostigao preko 90% do 1920. godine, što je bio rezultat carske politike, a ne Lenjinove revolucije.

SOVJETSKI SAVEZ NASTAVLJA TAMO GDE JE CARSKA RUSIJA STALA

Mitropolit Tihon navodi visoke zarade radnika u elitnim fabrikama, dobre uslove stanovanja, kao i zaboravljene ili potisnute činjenice iz biografija kasnijih sovjetskih vođa, poput Hruščova i Kosigina, koji su i sami priznali da su u mladosti, u doba „mračnog samodržavlja“, živeli bolje nego u Sovjetskom Savezu tridesetih godina 20. veka. 

Kulturni i naučni razvoj, od istraživanja Nobelovih laureata, do razvoja domaće avijacije, železnice, tramvaja i metroa, utemeljen je u carskom periodu. Većina infrastrukturnih i tehnoloških dostignuća Sovjetskog Saveza predstavljaju samo nastavak planova koji su bili pripremljeni pre 1917. godine.

FABRIKE  RADNICIMA: SVEDOČI HRUŠČOV 

Osnovna teza sovjetske istoriografije bila je da su radnici u carsko doba su živeli očajno, na ivici gladi. Zato je došlo oslobođenje uz Lenjinovu parolu:“Fabrike radnicima!“ 

Da bi prosledio tragove činjenica, autor „Propasti imperije“ obratio se, između ostalogm i sećanjima komunističkih vođa. 

U memoarima koji su izdati posle raspada Sovjetskog Saveza, Nikita Hruščov je zapisao: „U kraju u Donbasu gde sam radio (kao bravar u rudniku Juzovki – m. T.) pre revolucije smo živeli bolje, čak i mnogo bolje. Na primer, ja sam 1913. godine materijalno bio imućniji nego 1932. godine kad sam radio kao drugi sekretar Moskovskog komiteta partije.“

Evo šta je još svedočio Hruščov ( a mitropolit Tihon ga navodi, upravo kao „svedoka – saradnika“ ):„Oženio sam se 1914. godine, kad sam imao dvadesetak godina. Pošto sam imao dobru struku (bravar) odmah sam mogao da iznajmim stan. Imao je dnevnu sobu, kuhinju, spavaću sobu i trpezariju. Prošlo je mnogo godina od Revolucije i boli me kad pomislim da sam ja, radnik, u kapitalizmu živeo mnogo bolje nego što žive radnici za vreme sovjetske vlasti. Kao bravar u Donbasu sam pre revolucije zarađivao 40-45 rublji mesečno. Funta crnog hleba (400 grama) je koštala 2 kopejke, a belog 5 kopejki vekna. Funta slanine se prodavala za 22 kopejke. Jaje je bilo kopejka po komadu. Dobre čizme su koštale 6, najviše 7 rubalja. A posle revolucije je plata smanjena, i to u velikoj meri; a cene su mnogo porasle.“
Ko bi to rekao? Hruščov je rekao. 

FABRIKE RADNICIMA: GOVOR BROJKI

Ševkunov kaže da su u prvoj godini posle revolucije radnici živeli: u preduzetničkim stanovima (odnosno, u stanovima koje su im davali poslodavci, najčešće besplatno) – 23,8%;u sopstvenoj kući ili u kući svoje porodice – 30,4%;u besplatnim stanovima – 7,5%;u iznajmljenim stanovima – 28,3%.
U Rusiji su se 1901. godine pojavili sindikati, a car Nikolaj Drugi je 1906. godine odobrio „privremena pravila o sindikalnim udruženjima“. Godine 1912. uvedeno je obavezno osiguranje radnika za slučaj bolesti i povrede na radu. Ovo se desilo pre nego u Engleskoj i SAD. Do 1913. godine radničke barake u Rusiji su postale stvar prošlosti. Barake za kolektivni smeštaj će ponovo nići u sovjetskim gradovima i radničkim naseljima posle „slavne revolucije“.

ZEMLJA SELJACIMA?

A seljaci su, kaže komunistička istoriografija, živeli još očajnije od radnika. Zato „Zemlja seljacima!“ Poznati ruski ekonomista, profesor Aleksandar Čajanov (koji nije bio pristalica monarhije, nego je aktivno učestvovao u Februarskoj revoluciji), analizirajući ono što se saznalo na sveruskom poljoprivrednom popisu 1916, utvrdio je da skoro 90% oranica u evropskom delu Rusije pripada seljacima. A s druge strane Urala, odnosno u celom azijskom delu Rusije u vlasništvu seljaka se nalazilo 100% oranica! 

Car Nikolaj Drugi je u toku sprovođenja Stolipinove agrarne reforme 1906. godine za potrebe preseljenih seljaka predao plodnu zemlju na Altaju, koja je do tada pripadala krunskim posedima. Prosek veličine seoskog domaćinstva u evropskom delu Rusije je iznosio 4,4 hektara i bio je veći od imanja zapadnoevropskih seljaka. Seljaci s druge strane Urala su imali još više zemlje. U Francuskoj je ovaj pokazatelj iznosio 2 hektara, u Nemačkoj  1,8 hektara, a u Italiji 1,1 hektar.
Carska Rusija je, što se tiče famoznog BDP-a, bila na trećem mestu u svetu, iza SAD i Nemačke, ali ispred Velike Britanije, Francuske i Austro – Ugarske. 

PUNOM PAROM NAPRED

Nikad se, kao uoči revolucije 1917, Rusija nije kretala takvom ogromnom brzinom napred. Čuveni premijer Stolipin je jednom evropskom novonaru rekao da Rusiji treba dve decenije mirnog razvoja, i nju više niko neće moći da prepozna. ( Odgovor je bio revolucionarno ubistvo Stolipina u Kijevu 1912. godine ). Transsibirska železnica izgrađena je sopstvenim sredstvima, bez rublje inostranih kredita. Kada je rat počeo, uprkos teškoćama, u privrednom smislu Rusija je bolje stajala od svih sukobljenih strana. I upravo to je trebalo zaustaviti. Jer, da je Treći Rim pobedio skupa sa Londonom i Parizom, Carigrad bi se, po savezničkom dogovoru, našao u Rusiji, i Engleska više nikad ne bi kontrolisala moreuze. 
Rusija je 1917. bila na domaku pobede. I onda se sve srušilo. Zašto?

RUSKI KAPITALISTI FINANSIRAJU BOLJŠEVIKE 

Veliki knez Aleksandar Mihajlovič iz doma Romanova ostavio je svoje uspomene, u kojima govori o stanju Rusije uoči revolucije. On primećuje da je zemlja ubrzano krenula u razvoj kapitalizma, potpuno nespremna za tako nešto. Samo 1913. u Moskvi je 40 000 ljudi živelo od berze!

Trijumvirat novobogataša (Jaroščinski, Batolin, Putilov) osvajao je Rusiju – i svi su im se klanjali: od ministara finansija do revolucionara. Sibirska banka je finansirala Maksima Gorkog i on je u Petrogradu izdavao dnevne novine „Novi svet” boljševičkog pravca, kao i mesečnik „Anali”. U obe publikacije sarađivao je Lenjin. Obe su pozivale na rušenje države. U kući bogataša Paramonova nađeni su nepobitni dokazi da je on finansirao širenje revolucionarne literature u Rusiji. Suđeno mu je, i osuđen je na dve godine robije, ali je dao veliki prilog za izgradnju spomenika o tristagodišnjici doma Romanova i pušten je iz zatvora. Čuveni Sava Morozov finansirao je Lenjinovu „Iskru” koja je radnike Morozovljevih fabrika pozivala na štrajk. Ovaj nesrećnik je govorio da je „dovoljno bogat da sebi dozvoli luksuz finansiranja svojih neprijatelja”. Morozov se ubio pre početka Prvog svetskog rata, a Lenjinovi sledbenici su kasnije svu njegovu imovinu konfiskovali.

USPAVANI RUSKI DIPOMATA

Evropa je, uoči Prvog svetskog rata, izgledala sasvim uspavana, pa je to uspavljivalo i ruske diplomate. Ruski ambasador u Parizu Izvoljski pitao je kneza Aleksandra zašto, posle ultimatuma Austro-Ugarske Srbiji, žuri u Rusiju: „Zašto vaše Carsko Visočanstvo tako žuri da se vrati u Sankt Peterburg? Sad je tamo mrtva sezona... Rat? Neće biti nikakvog rata. To su samo glasine, koje povremeno uznemiravaju Evropu. Austrija će sebi dopustiti još poneku pretnju. Peterburg će se uznemiriti. Vilhelm će izgovoriti borbenu besedu. I posle dve sedmice sve će se to zaboraviti”. Izvoljski je trideset godina bio diplomata, i ništa nije video, kao ni većina drugih. Evropljani nisu želeli rat – a rat se ipak desio. Veliki knez Aleksandar piše: „Vilhelm je besedio sa balkona zamka u Berlinu. Nikolaj Drugi je, vrlo sličnim rečima, govorio masi koja je klečala kraj Zimskog dvorca. Obojica su se molili Svevišnjem da kazni zagovornike rata. Svi su bili u pravu. Niko nije priznavao krivicu. Nisi mogao da nađeš nijednog normalnog čoveka u zemljama između Biskajskog zaliva i Velikog okeana. Kad sam se vraćao u Rusiju, postao sam svedok samoubistva celog kontinenta”.

PORAZ UOČI POBEDE 

Knez Aleksandar zatekao je cara Nikolaja ozbiljnog i odlučnog. Rat je bio objavljen. Tom prilikom, car Nikolaj je svom rođaku priznao da je „mogao da izbegne rat, samo da je rešio da okrene leđa Francuskoj i Srbiji, ali on to nije hteo. Koliko god bio koban francusko-ruski savez, Rusija je želela da ispuni preuzete obaveze”.
Godine 1916. na frontu je, posle pobeda Brusilova, stanje bilo bolje no ikad; ali, u pozadini je kuvalo, i revolucionari su se spremali da carevini zabiju nož u leđa. Veliki knez Sergej rekao je svom bratu Aleksandru da Nemci, osećajući blizinu poraza, neće prezati ni od čega, a pre svega će gledati da u pozadini Rusa izazovu revoluciju.

Aleksandar Romanov je pokušavao da uveri cara i caricu da je revolucija blizu, ali u tome nije uspevao. Carica nije mogla da veruje da će narod okrenuti leđa svom voljenom Baćuški.

Međutim, kad se car Nikolaj Drugi odrekao prestola u korist svog brata, knez Aleksandar nije mogao da veruje: „Niki je verovatno izgubio razum. Od kada se to Samodržac sve Rusije može odreći od Boga mu date vlasti zbog meteža u prestonici izazvanog nedostatkom hleba?” Kada su se sreli, car mu je pokazao telegrame svojih generala, koji su tražili njegovu abdikaciju. Glas mu je zadrhtao kad je došao do telegrama svog bliskog rođaka, velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, koji je takođe zahtevao abdikaciju.

SLOM RUSKE ARMIJE 

Prvo naređenje Privremene vlade bilo je sasvim „demokratsko”: vojska treba da bira sebi oficire i prestaje ukazivanje počasti oficirima od strane vojnika. Veliki knez Sergej tim povodom kaže: „To je kraj ruske armije! Sam Hindenburg ne bi morao ništa tome da doda. Viborški garnizon već je poklao svoje oficire. Ostali će požuriti da ih u tome slede”.

Car se obratio svom štabu moleći ih da i dalje služe Otadžbini. Stari generali su plakali. Daje se zakletva Privremenoj vladi. Knez Aleksandar kaže: „Ne znam kako se osećaju ostali, ali lično ne shvatam kako se zaklinjati na vernost grupi intriganata koji tek što su pogazili datu zakletvu (caru, nap. V. D.) Sveštenik izgovara reči koje ne želim da čujem. Prvi put za trista četiri godine postojanja monarhije na molebanu se ne pominje ime carevo”.
Uskoro će na vlast doći Lenjin, čije ime će izazivati strah i trepet. 

„SPORTISTI REVOLUCIJE“

Veliki knez Aleksandar govori o potpunoj truleži visokih krugova ruskog društva. LJudi poput Borisa Savinkova pokretali su revoluciju. Savinkov je bio zemljoposednik, čovek iz visokog društva, pesnik, pripovedač, „Kazanova” i – „sportista revolucije” (tako su ga zvali!) On je govorio: „Revolucija i kontrarevolucija mi ne znače ništa! Ja hoću akciju!” A za to vreme, Savinkovu, koji je iz Francuske rukovodio ubistvima carskih činovnika, plaćani su honorari za romane objavljivane u Rusiji! Veliki knez Aleksandar piše: „Ministar unutrašnjih poslova nije ni sanjao da dobra polovina ruskih revolucionara, među kojima su bili i Savinkov, Trocki, Černov i drugi ima mogućnost da nastavi svoj teroristički posao zahvaljujući honorarima koje primaju od ruskih izdavača!”
Baš tako, čitaoče. 

KO JE SRUŠIO VELIKU DRŽAVU?

Veliki knez Aleksandar s gorčinom zaključuje: „Presto Romanova nije pao pod pritiskom preteča Sovjeta ili mladih bombaša, nego nosilaca plemićkih prezimena i dvorskih zvanja, bankara, izdavača, profesora i drugih društvenih delatnika, koji su živeli od širokogrudosti carevine. Car bi uspeo da izađe u susret potrebama radnika i seljaka; policija bi se obračunala s teroristima. Ali bilo je sasvim uzaludno pokušati da se ugodi mnogobrojnim pretendentima na ministarska mesta, revolucionarima iz redova dvorjana, opozicionim birokratama, vaspitanim na ruskim univerzitetima”.
Koji čita, da razume. 

PAD VIZANTIJE, NENAUČENA LEKCIJA 

Mitropolit Tihon svojevremeno je režirao izvrstan dokumentarni film „Propast imperije: vizantijska lekcija“. U njemu se, između ostalog, mogu čuti i ovakva upozorenja Istorije, Učiteljice života, iz kojih vidimo zašto je Drugi Rim pao pod vlast Turaka 1453. godine:“Kriza državne ideologije je dovela do totalnog pesimizma. U društvu su zavladali duhovno-moralna degradacija, bezverje, zanošenje astrologijom i najbesmislenija sujeverja. Alkoholizam je postao pravi bič za muško stanovništvo. Pojavilo se nezdravo zanimanje za davno zaboravljene misterije starih Grka. Zaneta neopaganstvom, inteligencija je svesno i cinično u narodu razarala osnove hrišćanske vere. Započeli su procesi depopulacije i krize porodice. Od 150 nama poznatih vizantijskih intelektualaca na razmeđu XIV i XV veka samo su njih 25 stvorili porodicu.“

To je samo mali deo onoga do čega je Vizantiju dovela odluka elite da žrtvuje najviše ideale zarad praktične koristi. Rušila se duša: u velikom narodu koji je svetu dao grandiozne uzore poleta duha, sada su svugde zavladali samo cinizam i razdor. Ruski poklonik je početkom XIV veka pisao: „Grci – to su oni kod kojih nema ljubavi“.

A bez ljubavi čoveštvo je iščezlo. 

PROPALA SREĆA ROMEJA

Najbolji umovi Vizantije tužno su posmatrali postepenu smrt imperije, ali njihov glas više niko nije slušao. Istaknuti državnik Teodor Metohit, ne videći nikakvo sredstvo spasa za Vizantiju, oplakivao je nekadašnju veličinu „Romeja“ i njihovu „propalu sreću“. Oplakivao je imperiju „mrcvarenu bolestima, što lako nastrada od svakog nasrtaja suseda i predstavlja bespomoćnu žrtvu sudbine i raznih slučajnosti.(...) „O jadni Romeji! – proročki je pisao iz svoje isposnice monah Genadije Sholarije  posle potpisivanja Firentinske unije sa rimskim papom i 14 godina pre pada Konstantinopolja. – Zašto ste skrenuli s pravog puta: udaljili se od uzdanja u Boga i počeli se uzdati u snagu Franaka? Zajedno s gradom u kome će uskoro sve biti srušeno, odustali ste i od bogobojažljivosti svoje! Milostiv mi budi, Gospode! Svedočim pred licem Božjim da nisam za to kriv. Trgnite se, nesrećni građani, zamislite se, šta to činite?! Zajedno sa ropstvom koje će vas uskoro zadesiti, odrekli ste se i otačkog predanja i počeli da ispovedate bezbožnost. Jao vama kad vam dođe sud Božji!“

I sud je zaista došao. 

Što se zbilo sa Drugim Rimom 1453, desilo se sa Trećim Rimom, carstvom ruskim, 1917. godine. 

TRULJENJE CARSKE RUSIJE

Jedna od ključnih stvari na koju su udarili bila je pravoslavna vera. Vladini zvaničnici nisu preduzeli neophodne mere da se suprotstave informativnom ratu pokrenutom protiv Rusije i njenog duhovnog temelja. Cilj tog rata je bio da se pod maskom progresivnih slogana osvoje duše lakovernih ljudi. Da bi se potkopali temelji državnog i crkvenog života, pokrenuta je najmoćnija propaganda tog vremena. Istovremeno, jedan, i to značajan, deo viših krugova društva bio je i sam pod snažnim uticajem liberalnih i antidržavnih osećanja, dok je drugi pokazivao kriminalnu neodgovornost.

REČI SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG

Sveti Jovan Kronštatski je upozoravao: „Moral svih klasa ruskog naroda sada je izuzetno oslabio... Svakodnevni život je zasmrdeo na svakojake grehove – otpadništvo, nepoznavanje Boga, bogohuljenje, posebno u učenom sloju, postali su kao da su besni, razvrat je postao svakodnevni običaj, štampa i književnost su prožeti sablaznima... Kako su ljudi postali sitni, degradirali, pokvarili se, izgubili potpuno hrišćanski duh, i postali neznabošci, a ponekad i mnogo gori od pagana, po svom životinjskom načinu života. Neobuzdana štampa, posebno ilegalna, dovela je našu inteligenciju, a donekle i običan narod, do ovog stanja morala...“ 
Sveti Jovan je najavljivao krvavu žetvu u Rusiji. Umro je 1908. Žetva je počela devet godina kasnije.  

STANJE U CRKVI 

Procena stanja društva koju je izneo novomučenik mitropolit Serafim (Čičagov) u pismu iz 1910. godine, kada je u društvu postojala euforija u vezi sa usponom ekonomije, kada su se, na prvi pogled, revolucionrni teroristi smirili, a zemlja se oporavila od Rusko-japanskog rata, proročki nagoveštava katastrofalan tok daljeg toka ruske istorije. Jer, stanje u Crkvi je loše, a Crkva je temelj. Sveti Serafim je pisao svom prijatelju: „Svakog dana pred očima vidim sliku propadanja našeg sveštenstva. Nema nade da će se urazumiti i shvatiti svoju situaciju! Svuda pijanstvo, razvrat, parnice, iznude, društvance i hobiji! Poslednji iskreni vernici drhte zbog pokvarenosti ili neosetljivosti sveštenstva, a još malo, sektaštvo će preuzeti prevlast... Nema nikoga ko bi mogao konačno da shvati na kakvoj se ivici uništenja nalazi Crkva i da ponudi pravi uvid u ono što se dešava“.
I ovo treba i čitati i razumeti. 

BOŽIJA KAZNA

Jedan od prvih novomučenika, episkop Jefrem Kuznjecov ( ubijen 1918. godine), nekoliko meseci pre pogubljenja održao je besedu na Pomesnom saboru Ruske Crkve, i rekao:„Šta predstavljaju sadašnji događaji u očima vernika? To je Božja kazna! Setite se šta se poslednjih godina dešavalo u životu države, Crkve, društva... Nema sumnje da su za ovo krive čitave klase ljudi u javnoj, državnoj i crkvenoj službi. Gordost, uobraženost, neverovanje, poricanje, glupa želja da se iskoreni, zgazi, uništi sve sveto, borba protiv Boga, potkopavanje vlasti, porok u svoj svojoj ogoljenosti - to je atmosfera u kojoj se odvijao strašni život naše Otadžbine“.
I onda je došla smrt. 

ŠTA PORUČUJE MITROPOLIT TIHON

Osnovna teza mitropolita Tihona je krajnje jednostavna: rušenje Ruskog carstva nije došlo kao posledica siromaštva, tiranije ili masovne bede, kako je to ideološki ugrađeno u sovjetsku i postsovjetsku istoriografiju, već je u pitanju ishod unutrašnjeg rasula, moralne dezorijentacije elite i sistemskog podrivanja institucija. Mitropolit Tihon Februarsku revoluciju ( tzv. „buržoasku“, koja je bila uvod u boljševički Oktobar) predstavlja  kao svojevrsno „samouništenje elite“, koja je prestala da bude istinska elita, spremna na žrtvu, i postala parazitsko – nihilistička skupina koja je mislila da je prevrat koji dolazi nekakvo pozorište. A onda su, kako reče jurodivi filosof Vasilije Rozanov, ti isti pametnjakovići otišli u garderobu po bunde i kapute, i videli da ih je neko ukrao.  
Mitropolit Tihon smatra da se tragedija carske Rusije ne može objasniti samo spoljnim faktorima, poput nemačkih agenata, engleske diplomatije ili međunarodnih zaverenika, boljševika, esera, anarhista, već da je glavni uzrok bio moralni i duhovni slom samih Rusa. U tom duhu citira Klauzevica koji je rekao da se Rusija se može pobediti samo sopstvenom slabošću.

Iako je Car Mučenik Nikolaj Drugi Romanov bio uspešan, Bogu i narodu posvećan, vladar, na njega je samo zlo diglo ruku: rušenje monarhije bilo je ne samo politička nego i metafizička prestupnost. To je pouka i za danas: narod koji ne poznaje sopstvenu istoriju osuđen je da ponovi iste greške, koje postaju teške zablude, i vode u propast.

Knjigu Tihonovu treba da čitaju, veoma pomno, ne samo Rusi, nego i Srbi. 

Izvor: Pravda