DA SE RAZUMEMO

Da se razumemo: ovo nije tekst protiv verske trpeljivosti, koja se u pravoslavnoj veri podrazumeva. I ovo nije tekst protiv saživota sa našim sugrađanima rimokatolicima, koji u Srbiji, hvala Bogu, imaju punu slobodu veroispovesti. I ovo nije tekst protiv beogradskog kardinala Ladislava Nemeta, koji rukovodi svojom pastvom u prestonici srpske države.

Ovo je tekst protiv jedne zloupotrebe pravoslavnog crkvenog medija, kakva je TV Hram, čiji su komentatori klicali učešću kardinala u Spasovdanskoj litiji 2025, na čijem čelu se nalazila leva ruka Svetog Save ( ruka se čuvala u manastiru Trojice kod Pljevalja, a sada je Mileševi ). Ovo je, na TV Hram ( https://www.youtube.com/watch?v=K7fjlmmHdCs, oko 72. i 73. minuta prenosa ) nazvano istorijskim događajem –kardinal u pravoslavnoj litiji, kakav trijumf ekumenske ljubavi!

A valjda se podrazumevalo da je to sa „blagoslovom“ prvog srpskog arhiepiskopa, Save Ravnoapostolnog.

Naravno, srpski otac i učitelj nikoga nije mrzeo, i svakom je želeo dobra, ali se njegov lik ne može koristiti za propagandu ekumenizma, kvazireligioznog globalizma poslednjih vremena. Iz prostog razloga što Sveti Sava nije smatrao pravoslavlje i rimokatolicizam istom verom.

SVETI SAVA I PAPSKI RIM

Naš ugledni kanonolog, prevodilac Zakonopravila Svetog Save na savremeni srpski jezik, dr Miodrag Petrović, jasno kaže: “U vreme kada je na pomenutom Lateranskom saboru 1215. godine začeta ideologija o uniji, Sveti Sava je uveliko pripremao preduslove za osnivanje autokefalne Srpske crkve, u okvirima koje će pravoverne Srbe štititi od unijaćenja usmeravanog iz Rima. Da li iz neznanja ili svesno, danas pojedini srpski teolozi, rasofori i laici, prihvatajući izreku o „dva plućna krila“ kao primenjivu, pogrešno Svetoga Savu predstavljaju za čoveka koji je, navodno, negovao dobre odnose sa rimskim papom. Sveti Sava je poznat, između ostalog, i po mnogim putovanjima, ali u Rim nije hteo da ode, a imao je šta da vidi tamo u vezi sa životom i stradanjima ranih hrišćana.Tačno je, prema kazivanjima njegovog životopisca Domentijana, da je poslao svog episkopa Metodija da odnese u Rim pismo papi Honoriju Trećem (1216-1227), od koga je Stefan, veliki župan srpski, dobio 1217. godine kraljevsku krunu i postao Prvovenčani kralj srpski. Pošto je taj događaj opterećivao državu i crkvenu nezavisnost Srbije, Sava je zbog toga poslao svog episkopa Metodija, po rečima Domentijana, „u Rim ka prehvalnim apostolima – Petru i Pavlu, i ka velikom saprestolniku svetih, papi velike rimske države“. Pismom ga je obavestio o tome da je i sam on (Sava) Bogom venčan neutajenom blagodaću arhijerejstva, te traži od pape da mu pošalje blagoslove vrhovnih apostola Petra i Pavla, i svoj, „kako bi venčao brata svoga na kraljevstvo po prvom kraljevstvu otačastva njihova, u kojem se i otac njihov po božastvenom promislu rodio u mestu zvanom Dioklitija (tj. Duklja), koja se odranije zove veliko kraljevstvo“. Od tada svaki vladar srpski krunu dobija iz ruku poglavara Srpske pravoslavne crkve, a ne od pape.

Tananost iskazana u pismu i pozitivan odziv pape nisu sputavali Svetoga Savu da odlučno suzbija latinske misionare koji su se u velikom broju pojavljivali i delovali po Srbiji. To je činio i njegov otac Stefan Nemanja – Sveti Simeon Mirotočivi. Ovaj je sazvao sabor (ne zna se tačno godina i mesto) protiv bogomila, zvanih babuna, tj. Latina kao jeretika. Koliki je značaj imao taj sabor za očuvanje pravoverja, vidi se i po tome što je u Sopoćanima ikonopisan u ravni vaseljenskih crkvenih sabora.

Sveti Sava ne samo da nam otkriva bogomile svog vremena kao babune oličene u Latinima, nego u svoje Zakonopravilo unosi besprekorno prevedena tri vizantijska spisa uperena protiv njihovih dogmatskih i drugih zabluda.“
Tako svedoči dr Miodrag M. Petrović.

Iz ovoga sledi zaključak, jasan, kako bi rekao otac Justin Ćelijski, i za savest komarca: ruka Svetog Save, makar i leva, ne blagosilja ekumenizam i zaborav Istine, Koja je Hristos, u ime nepostojeće ekumenske ljubavi.

ŠTA JE SVETI SAVA PISAO O ZABLUDAMA LATINA/ SVETOSAVSKI NOMOKANON O PAPISTIMA ( PREVOD DR MIODRAGA M. PETROVIĆA )

Papa rimski i oni koji su hrišćani zapadne strane izvan Jonske luke: Italijani, Longobardi, Franci koji se i Germanima nazivaju, Amalfićani, Venecijanci i ostali, izuzev kalabrijskog roda i alamanskog naroda od ovih, jedini se, dakle, ničim ne razlikuju od starih Jelina, i bezboštvom i bestidnošću; (drugi pak) Kalabrijii su hrišćani. izdavna pravovsrni i u običajima naše Apostolske crkve vaspitani; svi oni prethodni su sa papom pre mnogo vremena van Saborne crkve strani i jevanđelskim, i apostolskim, i otačkim predanjima, zbog varvarskih običaja kojih se drže, od kojih su najgori i najveći ovi:

1.   Svetom obrascu (Simvolu) vere, složenom od jevanđelskih reči, a koji tako jasno govori o Svetom Duhu: „I u Duha Svetoga Gospoda, i životvornog koji od Oca ishodi’, ti (tj. Latini), zlo i pogrešno dodadoše: „I od Sina“. Mislim da zbog skučenosti jezika njihovog, dakle, smatraju da je isto – ishođenje Duha Svetog od Oca i poslanje k nama preko Sina. Varvarski i neznalački smisliše da se poslanje ni po čemu ne razlikuje od ishođenja.
2.   Umesto hleba. opresnake prinose (na službi Božjoj) i kleveću apostola Petra i svete oce da od njih imaju takvo predanje.
3.   NJihovi se episkopi u vreme rata i sami naoružavaju i, ulazeći pre drugih u rat, biju se.
4.   Poste subotom. I ako se praznik Hristovog rođenja, ili Bogojavljenja dogodi u subotu, ti ne razrešavaju od subotnjeg posta radi praznika.
5.   U Veliki post počinju da poste od srede prve nedelje.
6.   Siropusne nedelje ne ostavljaju meso, niti znaju šta je Sirna nedelja.
7.   Ne poste ceo Veliki post, nego u Sveti i Veliki četvrtak oni, dakle, jedu jaja, i sir, i mleko. A svojoj deci u sve nedelje Svetoga posta praštaju da jedu mleko, i sir, i jaja.
8.   Likove svetih ne slikaju u njihovim crkvama, izuzev Raspeća jedino, ali i to Raspeće ne slikaju raspoređivanjem šara, već samo celo tvore izvajano, odnosno izdubljeno u jednom drvetu ili u kamenu.
9.   Ulazeći u božastvene crkve, i ničice na zemlju padajući, (i) priklanjajući lice k zemlji šapuću, a potom, naznačivši prstom krst na zemlji, i celivavši, ustaju, te u tome svršavaju molitvu.
10.   Majku Gospoda našega Isusa Hrista ne zovu Bogorodicom. nego samo ..Sveta Marija”.
11.   U sveti žrtvenik njihov ulazi svak ko xohe, i u vreme službe njihove, bilo kojeg roda da je, i uzrasta, ili reda, tako da i žene kad xohe sede na episkopskom prestolu u oltaru. Toliko znaju da razlikuju između svetih i nečistih!
12.   Jedu davljeninu, i zverojedinu, i mrtvačinu, i krv. i medvedinu, i vidre, i kornjače, i od tih još nečistije i skarednije.
13.   NJihovi prezviteri i episkopi ne prave svešteničke rize od vune, nego se izatkanim crvenim svilenim nitima oblače, praveći ih ukrašene, mnogorazlično. Nose i prstenje i ruke oblače u rukavice. Na desnoj rukavici piše: ”Ruka kao iz oblaka”, a na levoj je napisano ”Jagnje Božje”.
14.   Isti ti sveštenici njihovi krštavaju samo vodom, stavljajući so u usta onome koji se krštava; i pljuju u levu ruku, a sa desnom rukom, promešavši sline, pomazuju onoga koji se krštava. A krštene kad dostignu meru uzrasta i upadnu u grehe uljem ih pomazuu na otpuštenje grehova, te se smatraju da dvaput krštavaju.
15.   Isti ti sveštenici njihovi i neka druga očišćenja tvore; i svakog dana se krope na prognanje onih kojih se boje robujući judejskim običajima.
16.   Sa pet prstiju nekako bočno blagosiljaju, a zatim palcem lice prekrštavaju.
17.   Od srede prve nedelje Posta i sve do Pashe, uopšte ne poju aliluja.
18.   Rukopoloženi ćakoni, i prezviteri, i episkopi svoje žene otpuštaju, te prezviterima koji su pod njima, u svim oblastima, (episkopi) propovediše, dakle, da svoje žene otpuste. A oni, ne samo da propovedi ovih ne primiše, nego, pošto su im prve žene umrle, javno uzimaju i druge, a neki i treće, i bez bojazni vrše službu.
19.   Kad episkopi njihovi umru, celih osam dana ih ostavljaju nepogrebene, i svi koji su u toj oblasti, došavši, prema onome kako običaj imaju, oblače se i poju nad njim, te tada vrše pogreb. Ruke mu ne polažu krstoobrazno na prsa, kao mi, nego ih opružaju naniže uz bedra, a oči, i uši, i nozdrve, i usta zatvaraju voskom. Isto το čine i mirskim mrtvacima.
20.   Prezviteri njihovi triput, i četiri puta, služe u jednoj crkvi, ili tamo gde se dogodi, ne razlikujući svete od nečistih.
21.   Svako od njih, davši svoju kćer za ženu sinu nečijem, otuda zauzvrat uzima kćer svoga svata za sina svoga, ili za brata, ili za drugog srodnika.
22.   Ako ko iz monaškog života postane episkop, dozvoljeno je i meso bez bojazni da jede. I monasi pak njihovi, ako im se nekad i mala neka bolest dogodi, jedu meso, a u narodu svi koji su zdravi jedu svinjsko salo.
23.   Veliki post ne poste ravno njihove oblasti i susedni narodi: Ledska zemlja (Poljska), dakle devet nedelja, a ostali – jedni poste osam nedelja, drugi pak duže, a treći manje. Italijani, odnosno Rimljani, samo šest nedelja poste.
24.   Krst Gospodnji u sve druge dane, dakle, imajući u crkvi, i poštuju, gledaju u njega, i klanjajući se ljube ga, a u Sveti i veliki post, niti mu se poklanjaju, niti gledaju u njega, nego obavivši ga plaštanicom, čuvaju u nekom tamnom mestu, a sa njim i alilugiju. U Veliku subotu, pak, otkrivši ga, iz tajnog mesta, kao da je iz groba ustao, pokazuju iz oltara narodu, i svi najednom sa velikim krikom uzglašavaju aliluja, kao mi u Veliku nedelju Pashe – „Hristos vaskrese”!
25.   Dok njihovi jereji služe po redu, narod koji se tu sastao, većina od njih, po njihovom običaju, sede bez straha i međusobno razgovaraju i u vreme uzglašavanja Svetog jevanđelja, ili Svetih tajni.
26.   Pričešće Svete zajednice ne obavljaju kao mi, nego, kako kažu, onoga koji hoće da se pričesti, služeći prezviter samo celiva, te celiv prima umesto pričešća. 27.   Rukopoloženja sveštenika i episkopa njihovi arhijereji ne vrše u svako vreme, nego četiri puta u godini, u određene dane, jer je godina na četiri vremena razdeljena: na proleće, na leto, na jesen i na zimu. Prvi meseci prate kretanja pojave (Sunca sa istoka), odnosno mart, jun, septembar i decembar, u kojima počinje promena četirima vremenima. I prve nedelje marta meseca, ili juna, ili septembra, ili decembra, u prvu sredu, njihovi arhijereji rukopolažu sveštenike i episkope koje xohe.“
Ovo što se navodi u Nomokanonu su razlike između pravoverja i papizma poznate iz Srednjeg veka. Neke su ostale ( poput filiokvizma i papizma ), neke su nestale, a neke nove se pojavile. Ali, rimokatolicizam nije i ne može biti jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva Hristova, koja je bila, jeste i biće Pravoslavna.

UMESTO ZAKLJUČKA

Da ponovimo, jer je ponavljanje majka učenja: verska trpeljivost nije ekumenizam. Verska trpeljivost proističe iz vere Hristove, i podrazumeva stav da je sloboda svačije savesti neprikosnovena, i da se ljubav prema bližnjem prostire na sve ljude, bez obzira koje su vere. Ekumenizam je globalizam premazan religijskom bojom, i podrazumeva da su sve hrišćanske konfesije, pa i sve religije, podjednako ispravni putevi ka Bogu, što nam otvara mogućnost za odricanje od dogmata i kanona, zarad tobižnje ljubavi ( a Hristos je, rekosmo, LJubav Koja je Istina ).

Sveti Sava nas je učio verskoj trpeljivosti, ali ne i ekumenizmu. To bi na zvaničnoj televiziji Srpske Pravoslavne Crkve trebalo da se sazna, ako je ikako moguće. A ako nije moguće, svaki Srbin je dužan to da zna, jer mu je Sveti Sava otac i učitelj.

Izvor: Pravda