Piše: Željko Fajfrić
Smatra se da se ime Bosna po prvi put javilo u jednom spisu Konstantina Porfirogenita (sredina X veka) i to na onom mestu gde o u opisu Srbije navodi: "U krštenoj Srbiji jesu ovi naseljeni gradovi: Destinikom, Cernauvski, Megiretus, Dresnik, Salines, a u kraju Bosni Katera i Desnik". U to doba Bosna se nije smatrala državom već samo delom Raške kojom je tada vladao knez Časlav. O Bosni su i inače veoma siromašni podaci i do sredine X veka o njoj se ne zna bilo šta pouzdanije. Nazire se tek da je njome upravljao ban, a ova titula ima verovatno avarsko poreklo. "Ponekad je vladao celom Bosnom samo jedan vladar, a ponekad je vlast bila podeljena na mnogo vladara od kojih je svako vladao za sebe" (Mavro Orbin).
Nakon Časlavljeve smrti, počele su smutnje u Raškoj, što je Bosna iskoristila i osamostalila se. No, to nije dugo trajalo, tek do 968. godine kada hrvatski kralj Mihailo Krešimir I udari na Bosnu i zauzme celu zemlju. Bosanski ban je pobegao u Ugarsku, a Bosna je postala sastavni deo hrvatske države. Ni hrvatska vlast nije dugo trajala, već je uskoro smenjuje Vizantija. Nakon smrti vizantijskog cara Vasilija (1025.) naglo opada moć carstva što koriste Bosna, Duklja i Raška i osamostaljuju se. U vremenu između 1082-1085. godine dukljanski kralj Bodin uspeva da sve te tri države stavi pod svoju kontrolu. U Bosni je postavio za bana nekog Stefana, dok je u Rašku postavio Vukana.
Ni ovo jedinstvo nije dugo trajalo, tek do Bodinove smrti (1102. godine). To je bilo poslednji put da je Bosna bila u sastavu Raške države i od tada ona vodi svoj samostalni život koji će biti često u sukobu sa onim koji se vodio u Raškoj. Iste te godine kada je umro Bodin (1102.), pala je i Hrvatska pod Ugarsku vlast. Nedugo potom uzeli su Ugari i Bosnu, a kralj Bela II je na saboru u Ostrogonu (1139.) svome mlađem sinu Ladislavu (tada maloletnom) dodelio Bosnu. Iz nekog teško objašnjivog razloga Ugari Bosnu tada nazivaju Ramom, a ugarski kralj nosi naziv "kralj Ugarske, Dalmacije, Hrvatske i Rame". Nejasan je razlog tome, budući da je Rama bila tek deo Bosne, a sasvim je izvesno da su Ugari držali celu Bosnu pod svojom vlašću.
Bosnom su i do tada upravljali banovi, a tako je bilo i za vreme ugarske vladavine. Ko su oni bili ostaje tajna, a prvi o kojem se nešto više zna jeste ban Borić. Za celo vreme svoje vladavine bio je verni ugarski vazal i u okviru ugarske vojske ratovao je protiv Vizantije pod Braničevom. Neku istaknutu ulogu u ovom ratu nije odigrao pa ni po tome nije ostao upamćen. Nakon te kratkotrajne ratne avanture ban Borić se umešao u dinastičke borbe u Ugarskoj, ali na slabijoj strani što ga je dovelo u sukob sa ugarskim kraljem. Rezultat te nesmotrenosti bilo je njegovo smenjivanje. Odmah potom Bosna je pala opet pod Vizantiju (1166.) i pod njenom vlašću bila sve do smrti cara Manojla I Komnena (1180.).
Ostaje otvoreno pitanje da li je odmah nakon pada Bosne pod Vizantiju (1166.) bansku čast zauzeo Kulin ban. Ako je tako, odnosno ako je Vizantija bila ta koja ga je postavila na bansku čast, on je bio bez sumnje njen štićenik. Ovo je samo mogućnost pošto nije sigurno u koje je vreme Kulin stvarno došao na vlast, tako da nije bez osnove misliti da je na vlast došao kasnije budući da se po prvi put spominje tek od 1180. godine. U to vreme u Raškoj već duže vreme vlada veliki župan Stefan Nemanja koji je bio pokoran Vizantiji ne iz ubeđenja, već iz nužde. Međutim, odmah nakon smrti vizantijskog cara Manojla I, udruženi Rašani, Ugari i Bosanci odluče da iskoriste trenutne smutnje oko novoga cara i provaljuju na vizantijsku teritoriju. To je inače bilo jedino ratno dejstvo Kulin bana jer je on izbegavao vojne sukobe, oslanjajući se uglavnom na ono što može da se postigne politikom. Smrt cara Manojla donela je Bosni oslobođenje od Vizantije, međutim ne za dugo jer odmah potom ponovo dolazi pod Ugarsku vlast. Sada je Kulin ban vazal ugarskog kralja Bele III.
Kulin ban je ostao u dobroj uspomeni kod naroda, a što nije čudno budući da se radilo o veoma spretnom političaru koji je umeo da bude sa svima u dobrim odnosima. "U njegovo vreme bilo je (kažu) u izobilju svega blaga božjega, tako da i danas običan puk, kad ima velikog obilja, obično kaže: Vratila su se vremena Kulina bana" (Mavro Orbin). Sa porodicom velikog župana Stefana Nemanje se čak i orodio budući da se Kulinova sestra udala za Nemanjinog brata Miroslava. Dok je u Bosni, zahvaljujući Kulinu, vladao mir u Raškoj se počinjale smutnje. Tokom 1196. godine sa prestola u Raškoj se povukao Stefan Nemanja, a tokom 1200. godine je i umro. Stefan Nemanja je ostavio Rašku na vladanje mlađem sinu Stefanu, ali to stariji sin Vukan nije nikako mogao da pretrpi budući da je on bio stariji i da je po dotadašnjim pravilima Raška trebala pripasti njemu. Potajna netrpeljivost je uskoro prerasla u krvavi građanski rat, a Vukan je krenuo na brata Stefana. "Posle prestavljenja svetoga starca, dizaše se na sve načine nanoseći neprijateljstvo i zlo bratu svojemu Stefanu samodršcu, i uzimajući u pomoć mnoge inoplemene narode,.."(Teodosije).
Dok se sve to dešavalo u Raškoj, Kulin ban je imao problema sa bogumilskom jeresi. Ta je verska sekta uzela tolikog maha u Bosni da se papa jedno vreme razmišljao da pokrene krstaški rat i da bogumile istrebi. Moguće da ta jeres ne bi imala toliku snagu da joj vladari Bosne nisu pružali sasvim otvorenu podršku, a to nikako nije moglo ostati papi nepoznato. "Doznali smo da je nedavno splitski nadbiskup proterao iz Splita i Trogira veći broj patarena, a da je plemeniti muž Kulin ban bosanski dao onim grešnicima ne samo sigurno sklonište, nego i javnu pomoć i izložio njihovoj zloći svoju zemlju i sebe samoga, pa ih je častio kao katolike, čak i više nego katolike, nazivajući ih hrišćanima", piše papa ugarskom kralju Emeriku. Uz to mu naređuje da se obrati Kulinu i da ovaj iz Bosne protera bogumile, a u suprotnom, ako Kulin ne posluša, da pokrene vojsku na Bosnu. Kulin je do kraja uspeo da ovaj problem reši na sebi svojstven način. Tokom 1203. godine papska komisija je izvršila uvid u situaciju i na neki način Kulin je uspeo da se opravda, što je za trenutak skinulo opasnost od Bosne. Nedugo potom Kulin je i umro.
Kulina je nasledio neki Stefan za koga postoje samo maglovite pretpostavke da je Kulinov sin. Od samoga početka Stefan je imao dobre odnose sa ugarskim dvorom i tamo je često boravio. U Bosni nije bio mnogo omiljen budući da je progonio bogumile, što govori da se na vlasti održavao isključivo zahvaljujući ugarskoj pomoći. U vreme njegovo banovanja u Raškoj se mnogo toga desilo. Najpre je Vukan uspeo da svrgne sa županskog prestola svoga brata Stefana, ali samo za kratko. Veoma brzo, uspeo je Stefan (Prvovenčani) da se povrati na presto i da se 1217. godine okruni kraljevskom krunom. Dok se sve to dešavalo, u Bosni su bogumili toliko ojačali da je papa odlučio da ovaj put stvarno pokrene krstaški rat i da tu jeres konačno iskoreni. U tom okviru pokrenuo je veoma živu diplomatsku aktivnost. Za sve to vreme o banu Stefanu nema nigde nikakvih pomena, a papa ga nigde niti hvali niti kudi. Po svemu sudeći bio je gorljivi katolik, ali u Bosni se njegova reč nije mnogo slušala. To je dovelo do toga da bude u Bosni omrznut i da negde oko 1332. godine (ili dve do tri godine kasnije) bude svrgnut sa vlasti. Povukao se u Usoru kod svoga sina, kneza Sibislava, gde je, najkasnije do 1336. godine, umro.
Bana Stefana nasledio je (po svemu sudeći nasilno) ban Matej Ninoslav. NJega su na bansku čast uzdigli bogumili, što je pomalo čudno budući da je u prvo vreme ban Ninoslav (dok još nije postao ban) bio protivnik bogumila, verni ugarski vazal i gorljivi katolik. Papa mu piše ljubazna pisma i obraća mu se sa "Grleći te iskrenom ljubavi, tvoju osobu i tvoju zemlju Bosnu primamo pod zaštitu sv. Petra i našu sa svim imanjima, koje sada pravedno držiš, i utvrđujemo te zaštitom ovoga pisma te strogo zabranjujemo, da se bilo ko usudi da te uznemirava, dok ostaneš u katoličkoj veri... itd." Tada počinje da se spominje i Ninoslavov rođak Prijezda koji se navodno ponovo iz jeresi vratio u katoličku veru. Kako se Prijezdi nije mnogo verovalo to je morao da Dominikancima ostavi svoga sina kao zalogu svoje iskrene namere da ostane u katoličkoj veri. Budući da se Prijezda isticao progonima bogumila to je izgledalo da je postao iskreni katolik, pa je papa naredio Dominikancima da mu vrate sina. U tom momentu on još uvek nije ličnost većeg formata, ali će kasnija istorija da ga upozna kao verovatnog rodonačelnika porodice Kotromanić.
Ban Ninoslav je bio jedno vreme verni ugarski vazal, ali na ugarskom dvoru ga nisu ozbiljno shvatali smatrajući ga tek nekim od ugarskih državnih službenika. Takva ponižavajuća uloga je doživela svoj vrhunac kada je ugarski kralj Andrija, kao da ne postoji ban Ninoslav, poklonio Bosnu hercegu Kolomanu (1234.). Time je dovedena samostalnost Bosne u pitanje, ali i vlast bana Ninoslava. Istovremeno, to je ohrabrilo i kneza Sibislava (sina umrlog bana Stefana) da počne da navaljuje na one delove Bosne kojima je vladao Ninoslav, pokušavajući time da uzme za sebe bansku čast. Da se stvar još više zaplete pobrinula se crkva koja se neprestano nosila sa bogumilima, ali uz veoma slabe rezultate. Želeći da nekako slomi tu jeres papa je svrgnuo dotadašnjeg bosanskog biskupa (bogumila po svemu sudeći), a na njegovo mesto je imenovao pripadnika Dominikanskog reda, nemca Johana. U Bosni je buknulo otvoreno nezadovoljstvo jer niko nije hteo nemca za biskupa. To je bilo sasvim dovoljno da i papa Grgur IX izgubi strpljenje i da naredi da 1234. godine započne krstaški rat. Kako je papa smatrao bana Ninoslava za glavnog krivca svih ovih događaja, jer se ban nije dovoljno trudio da iskoreni jeres, a da bi mu još više napakostio, potvrdi darovnicu ugarskog kralja Andrije po kojoj Bosna pripada hercegu Kolomanu (1235.). Rat je trajao skoro pet godina i krstaši su uskoro preplavili Bosnu. U samome početku Bosanci su se uspešno branili, a da je rat bio iscrpljujući vidi se iz toga što je novom biskupu Johanu bilo svega dosta u tolikoj meri da je tražio od pape da ga razreši nove dužnosti. Papa ga je pokušao ubediti pišući mu: "Ako te teškoće ratne pritišću, ljubav prema Bogu, prema tvojoj duši i poverenoj ti crkvi traže od tebe, da do smrti ne bežiš od tvoje teške službe. Stoga te savetujemo, da odustaneš od molbe za ostavku i ne ostaviš upravu tvoje crkve, nego da na jeretike i ostale protivnike katoličke vere muški i jakom rukom udariš". Izgledalo je kao da je cela Bosna protiv pape. Od bosanskih velikaša jedino je Usorski knez Sibislav bio uz krstaše i zbog toga ga papa naziva ljiljanom među trnjem. U svakom slučaju knez Sibislav nije protiv bana Ninoslava ratovao zbog verskog uverenja (pošto je i tada, a i kasnije Ninoslav bio katolik, a nikada bogumil) već isključivo zbog toga što je želeo za sebe bansku čast.
Ban Ninoslav je pružao od samoga početka otpor, ali pred brojnijim krstašima nije se mogao održati pa se sklonio negde u blizini Dubrovnika gde se sa jednog dela teritorije i dalje branio. U to vreme (1240.) imao je kontakata sa Dubrovnikom i sa njima je sklapao ugovore, što može da znači da je još uvek bio dovoljno moćan da bi ga Dubrovnik uvažavao. Uporan otpor mu se isplatio kada da su tokom 1241. godine Tatari provalili u Ugarsku i na reci Šaj strašno potukli Ugarsku vojsku. Između ostalih tu je poginuo i bosanski dušman, herceg Koloman. Kako je ugarski kralj Bela IV bežao ispred Tatara, Koloman je bio mrtav, to je ban Ninoslav iskoristio povoljnu priliku i povratio celokupnu Bosnu. To mu nije bilo dovoljno pa se počeo strašno svetiti svima onima koji su u proteklom ratu pružali ugarima pomoć. Misleći da ni to nije dovoljno pakosti prema ugarskom kralju Beli IV, ban Ninoslav se umešao i u sukob Splita i Trogira, a na strani Splita koji se pobunio protiv kralja Bele IV. Ovaj rat je, uglavnom zahvaljujući Ninoslavljevoj vojsci, završen uspešno za Split, ali ugarski kralj Bela IV je sve to smatrao veleizdajom. Stoga je 1244. godine pokrenuo dve armije, jednu na Split, a drugu na Ninoslava. Koliko je ratnih dejstava bilo, ne zna se, ali ostaje činjenica da su i Split i ban Ninoslav odmah klonuli te sklopili mir sa Ugarskom.
I pored svega bogumilstvo se nikako nije moglo iskoreniti iz Bosne, što je navelo ugarskog kralja Belu IV i kaločkog nadbiskupa da ponovo zatraže od pape Inoćentija IV dozvolu za pokretanje novog krstaškog rata. Ovaj put situacija je bilo ozbiljna kao nikada do tada. To je osetio i ban Ninoslav pa se stoga pismima počeo direktno obraćati papi ubeđujući ga da je i dalje revni katolik i da nikada nije bio bogumil. Po svemu sudeći to je bila i istina, a što su papi potvrdile i komisije koje je slao u Bosnu. "Kako smo doznali, nije plemeniti gospodin Ninoslav, ban bosanski, odstupio od prave vere, nego živi kao katolik i opslužuje hrišćanske propise, iako je nekada u nevolji dobio pomoć i naklonost jeretika protiv svojih neprijatelja. Pošto smo po nekim verodostojnim pismima, iako starim, dobili pohvalne potvrde o čistoći njegove vere, naređujemo ti, da dobro upamtiš, da se nadasve mora imati pred očima i postići spas duše, da ne ustaneš protiv spomenutog bana i njegove zemlje, posebno sada ...", piše papa kaločkom nadbiskupu (1248.). Time je za Bosnu skinuta opasnost od novog ugarskog pohoda.
Sve to moglo bi se uslovno nazvati pobedom bana Ninoslava budući da više nije uznemiravan. Ostatak svoga života on je proveo baveći se uglavnom unutrašnjim stvarima u Bosni. Sa susednom Raškom nikada nije bio u dobrim odnosima, a što se posebno vidi iz ugovora koje je sklapao u dva navrata sa Dubrovnikom (1240. i 1249.). U njima se on obavezuje da će pomoći Dubrovnik "ako se razratite s kraljem raškim, da vas ne dam ni vaš dobitek,..". U vreme sklapanja ovih ugovora u Raškoj je vladao kralj Stefan Vladislav I (ugovor iz 1240.) i kralj Stefan Uroš I (ugovor iz 1249.). Nedugo nakon sklapanja ovoga drugog ugovora (1249.) umro je i ban Ninoslav.
Izvor: Rastko.rs / “Kotromanići” – dr Željko Fajfrić
