ZAŠTO SU NAM POTREBNI NACIONALNI UDŽBENICI?     

U našem zakonu, udžbenik je definisan kao „osnovno didaktički oblikovano nastavno sredstvo, u bilo kom obliku ili mediju, koje se koristi u obrazovno-vaspitnom radu u školi za sticanje znanja, veština, formiranje stavova, podsticanje kritičkog razmišljanja, unapređenja funkcionalnog znanja i razvoj intelektualnih i emocionalnih karakteristika učenika i polaznika, čiji su sadržaji utvrđeni planom i programom nastave i učenja i koji je odobren u skladu sa ovim zakonom.“

Udžbenik je knjiga normativnog značaja, nezaobilazna ne samo u učenju, nego i u oblikovanju vrednosnog sistema mladih ljudi. Treba da pogledamo u svoju prošlost da bismo videli šta to znači, i šta znači kad nemamo svoje udžbenike. 

Austrijski okupator u Srbiji je imao, po istoričaru Andreju Mitroviću, ovakvu prosvetnu politiku: "Nastava je bila potpuno politički i ideološki obojena, pa je ćirilica odstranjena iz nastave, a deca su učila i pisala samo latinicom; ćirilica je bila jedino u upotrebi u verskom delu nastave za pravoslavne učenike. Veoma se pazilo na to da udžbenici budu štampani latinicom (...) U srednjim školama je bilo obavezno učenje nemačkog i mađarskog kao mećusobno ravnopravnih predmeta, a od drugih stranih jezika predavan je samo francuski kao algernativan s latinskim jezikom i geometrijom. Nastava je bila ispunjena nastojanjima da se što više slave Habzburzi i njihova država (...) Pravoslavna nastava bila je ograničena na učenje izvesnog broja molitava, i to prema izboru i pravilima koja je sastavila najviša verska ustanova carsko-kraljevske vojske. U vreme kad je guverner bio grof Salis, nastavni kadar u osnovnim školama činili su austrougarski podoficiri, a izuzetak su predstavljale samo dve učiteljice.(...) Shodno polazištu o unošenju novih ili korišćenju starih razdora među balkanskim narodima, vlasti su se trudile da pokažu prijateljske odnose prema albanskom i muslimanskom stanovništvu". 

U ideološkom društvu totalitarnog tipa cilj udžbenika je nametanje ideoloških laži kao apsolutnih istina ( koja je, u stvari, samo karikatura stvarnosti ) kao nečega što se podrazumeva. Rođen 1969, imao sam udžbenike na čijim prvim stranama je uvek bila Brozova slika ( recimo, u udžbeniku za Opštetehničko smešio se samozvani maršal u radničkom mantilu za strugom), a u čitanci za prvi osnovne sačekala me je priča Pentija Sarikoskog, u kojoj svađu dva prvačića  ( o tome u koga od njih sa slike na zidu gleda drug Tito) učitelj razrešava premudro:“Deco, drug Tito gleda u sve nas“. 

Današnji drugosrbijanski autošovinizam optužuje srbijanske udžbenike kao generatore mržnje prema drugima. Tako je u analizi „Ratovi devedesetih u udžbenicima istorije u Srbiji“, koji je objavila Inicijativa mladih za ljudska prava istaknuto da u današnjim udžbenicima istorije „nacionalistički mitovi postaju osnova narativa o herojskom ponašanju srpskih snaga tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, koje oslobađaju, ali ne osvajaju, čiji su ratni zločinci heroji, a njihove žrtve često predstavljene ili kao odgovorne za svoju patnju, ili o njoj lažu. U kreiranju ovog pristupa prednjači državno vođstvo, a učestvuju gotovo svi – državni i lokalni funkcioneri, članovi vladajućih partija, mediji, ratni zločinci. U takvom kontekstu, ovakvi udžbenici zajedno sa ostalim mehanizmima i akterima, vaspitavaju i obrazuju mlade kao aktivne i agresivne protivnike pomirenja baziranog na priznanju zločina. Na taj način nove generacije se zadržavaju unutar nacionalističkog diskursa, koji nacionalni ponos i patriotizam ne bazira na istinoljubivoj interpretaciji sopstvene prošlosti, već je meri spremnošću za odbranu grafita i murala posvećenim ubicama po beogradskim fasadama, od farbe i jaja.“

Ako znamo šta su u školstvu Srbije radili austrougarski okupatori, titoisti i šta nam žele drugosrbijanci, vreme je da konačno imamo svoje nacionalne udžbenike. 

OPET: ZAŠTO SU NAM POTREBNI NACIONALNI UDŽBENICI?

Nacionalni udžbenici su nam potrebni da bi se naša deca učila istinu o sebi i drugima, pri čemu ih ta istina neće učiti ni samomržnji, ni nacionalnoj gordosti, nego svojoj pravoj meri. Ti udžbenici će nas učiti da nikoga ne mrzimo, nego da volimo svoje. 

Ako budemo imali nacionalne udžbenike, moći ćemo, između ostalog, da čitamo i ovo.  

Norveški pukovnik, Henrik August Angel ( 1861-1922), posmatrač za vreme Balkanskih ratova, napisao je knjigu „Kada se jedan mali narod bori za život. Srpske vojničke priče“. Prvo sa čim se norveški pukovnik sreo pre nego što je krenuo na svoje odredište bila  je srbofobična propaganda Zapada: Englezi su, kaže on, na sav glas hvalili Turke kao hrabre vojnike. Imali su lepu reč čak  i za Bugare, ali Srbe su nazivali kukavicama.  Srbi su, Angel je to odmah primetio,bili nešto sasvim drugo. Kako on sam kaže:“To je mali narod koji se,pritisnut i zgnječen između moćnih suseda,najzad digao,borio za život,pozvao pod zastavu sve svoje za oružje sposobne muškarce, krenuo tako smelo i bez straha, tako hitro u susret svojim starim neprijateljima Turcima, da ih je oborio,oterao; Srbi su išli iz pobede u pobedu,oslobodili su Makedoniju nakon 500 godina ugnjetavanja, odneli najveću pobedu na Kumanovu, pobedili su u teškoj bici kraj Manastira, prvi su stigli u Solun, poslali ogromne topove na Adrijanopolj i na juriš zauzeli grad, jednim mahom uzeli Albaniju,bili ispred Skadra, nanovo krenuli u bitku sa Bugarima, pobedili u jednom od najvećih sukoba naroda u svetskoj istoriji, onom na Bregalnici“. 

Norveški posmatrači u srpskoj vojsci bili su zadivljeni ponašanjem srpske narodne vojske. Doktor Gren je svom zemljaku Angelu rekao:“Stekao sam najdublje divljenje prema srpskome vojniku i njegovoj živoj ljubavi prema otadžbini. Nikada se ne žali,nikada se ne čuje kukanje, sve trpi sa istrajnom strpljivošću“. Doktor Šen, pukovski lekar,takođe Norvežanin, i sam je svedočio:“/.../Među našim vojnicima je vladala izvaredna obična i vojnička disciplina;nikad nisam video da oskvrnave i jednu tursku džamiju ili da osramote ijednu Turkinju./.../Ja nisam video ni trag pijančenja ili tuče među 30 hiljada ljudi koliko je u to vreme bilo u Kumanovu i oko njega“. 

Angel je naročito oštro protestovao protiv laži Beča, Budimpešte i Londona o navodnim „zverstvima“ Srba. On kaže:“Srspki vojnici,srpske vlasti zaslužuju najveću hvalu za svoje plemenito postupanje sa osvojenim delovima zemlje./.../Viteško postupanje Srba sa zarobljenicima i izbeglicama može da prevaziđe samo ono koje pokazuju Crnogorci./.../U Kočanima sam video stotine muhamedanskih i bugarskih udovica i njihove dece kako svaki dan dobijaju brašno i gorivo./.../Dozvolite mi i da dodam da ni ja ni moji drugovi nikada nismo videli nijednog pijanog vojnika,nijednog neučtivog vojnika,nijednog brutalnog vojnika. 

S druge strane, pobeđeni Turci su se masovno svetili nevinim civilima:“Dok je srpska vojska napredovala za Turcima od Kumanova ka Iskubu( Skoplju,nap.V.D.),vojnici su nalazili ubijene hrišćanske seljake masakrirane mučenjem na najgrozniji način:oči su im bile iskopane tako da su visile niz obraze,udovi prelomljeni i zdrobljeni,žene rasparane, deca nabijena na kočeve“.

Henrik Angel je junaštvo Srba shvatio kao najdublju vernost smislu njihove narodne istorije. Jedan Norvežaninov sagovornik iz redova vojnika kojima se divio rekao mu je,otkrivši tajnu srbskog heroizma:“U dubini našeg naroda uvek je ležalo to: Mi moramo nanovo osvojiti slobodu koju smo izgubili na Kosovu“.

Zato su nam potrebni nacionalni udžbenici: da znamo ko smo, šta smo, i kuda idemo. 

HOĆE LI BITI NACIONALNIH UDŽBENIKA? 

Sa ovom vlašću, neće biti nacionalnih udžbenika. Bar ne pravih. 

Zašto? 

Odgovor daje akademik Vasilije Krastić:“Jedan broj naučnika različitog tematskog profila je tokom 2022. godine bio angažovan da sredstvima Fondacije „Za srpski narod i državu”, koju je osnovala Napredna stranka na inicijativu predsednika Aleksandra Vučića, organizuje međunarodni naučni skup o Jasenovcu. Ta grupa kolega zamolila me je da na tom skupu učestvujem jednim izlaganjem. S idejom o skupu sam se saglasio i prihvatio sam da budem jedan od referenata. Predviđeno je da skup bude održan septembra 2022. godine. Organizatori skupa su s uspehom priveli kraju čitavu organizaciju. Pozivi inostranim učesnicima bili su već poslati, ali, uveče uoči dana kada je skup trebalo da započne rad, pojavio se na prvom kanalu televizije Efraim Zurof, izraelsko-američki istoričar, direktor Centra Simon Vizental, u Jerusalimu, poznat kao „Poslednji lovac na naciste”, i s ekrana poručio da skup o Jasenovcu ne treba održati zato što će poremetiti odnose između Srbije i Hrvatske. Iste večeri javljeno mi je da je skup otkazan i on do danas nije održan.

Ovaj događaj mnogo govori ne samo o tome šta se sve krije iza državnog projekta o smanjivanju broja srpskih žrtava nastradalih u hrvatskom genocidu, nego i o tome ko stoji iza tog projekta i šta se njime želi postići. Jasno razobličava nečasnu i nemoralnu rabotu oko političke trgovine srpskim žrtvama. Govori nam zbog čega naša Narodna skupština nije bila spremna da prihvati tzv. Smiljinu rezoluciju o danu genocida. On svedoči i o našoj državi, o njenoj samostalnosti i nezavisnosti, ali i o aktuelnim političarima, koji, na zahtev jednog Zurofa, žele da brisanjem srpskih žrtava kupe ljubav onih koji su nad srpskim narodom počinili genocid.“(1)

U svakom slučaju, naša borba za istinu se može i mora nastaviti. 
1.    https://www.pecat.co.rs/2024/01/nauka-i-politika/

ŠIRA VERZIJA TEKSTA OBJAVLJENOG U „VEČERNJIM NOVOSTIMA“