Најновије

СРУШЕНИ САН О РАКЕТНИМ ПОДМОРНИЦАМА НА ЈАДРАНУ: Како је НАТО забио "глогов колац" у срце подморничарства!

Да ли прст судбине или је само у питању сплет нечег необјашњивог, права истина о томе како је некадашња СФРЈ имала амбиције да изгради „ракетну подморницу“ угледаће светлост дана после четрнаест година од када су модерни “ реформатори“ одлучили да је време да подморничарство на источној обали Јадрана дефинитивно умре.

Подморница (Фото: pixabay. com)

Наиме тог судбоносног 31. марта 2005. Врховни савет одбране Србије и Црне Горе одлучио је да најстарија борбена једница 88. флотила подморница РМ буде угашена чиме је забијен “ глогов колац“ у срце подморничарства, које истина на вољу и даље живи кроз удружење и сарадњу бивших припадника ове јединице.

О првој југословенској „ракетној подморници „се није баш причало много. Понешто је написано у неким кратким цртама на појединим сајтовима, или се дебатовало на војним форумима, али са углавном нетачним, полутачним или непрецизним подацима. Захваљујући „добрим познаницима“ успео сам да уз помоћ бившег морнаричко техничког пуковника Милана Комара великог заљубљеника у подморнице и морске дубине коначно испричамо ову сјајну причу и отргнемо је од заборава. Хвала му на томе. Такође дугујем му велико извињење јер овај текст због несрећног сплета околности није угледао светлост дана као што сам му обећао знатно раније. Ово је дуг према њему и нада да ће ми моћи да опрости.. Хвала му још једном.

Бивша Југославија (СФРЈ) је била једна од 11 земаља у свету која је самостално пројектовала и градила подморнице. Историја подморничарства на источној обали Јадрана, не рачунајући Аустроугарски учинак у Ријеци и Пули пре и за време Првог светског рата, почела је 1926. одлуком владе Краљевине Југославије да набави подморнице за одбрану јадранске обале. Купљене су савремене подморнице од Енглеза и Француза, укупно четири од којих је само једна („Небојша“) преживела Други светски рат и вратила се у отаџбину. 

Послератни развој подморничарства везује се за датум 23. август 1945. године, када се завијорила застава нове Југославије на подморници „Небојши“ по њеном повратку из рата на страни савезника. „Небојша“ добија име „Тара“ и тактички број 801, а недуго потом почиње оживљавање иницијативе за даљи развој подморничарства у Југославији. Због дотрајалости виталних уређаја „Тари“ је било забрањено роњење, па је служила за обуку нових подморничких кадрова до 1956. када је избрисана из Флотне листе и расходована следеће године. 

Петнаестак година касније у пулском бродоградилишту „Уљаник“ поринуте су прве две домаће подморнице „Сутјеска“ 811 и „Неретва“ 812. Даљи технолошки корак била је класа подморница „Херој“ и ту почиње „златно доба“ Југо-подморничарства. Серија подморница класе „Херој“: 821 Херој, 822 Јунак и 823 Ускок представљала је адут с којим је Југославија постала земља способна да самостално изгради савремену подморницу. Корак напред биле су подморнице класе „Сава“: 831 Сава и 832 Драва, које су с борбеним комплетом од 10 торпеда или 20 мина постале значајан фактор и опасан чувар југословенских обала Јадрана. 

Оно што је јавности мало познато јесте да је војни врх Југославије планирао да оде корак даље и направи нову класу подморница, коју су пасионирани љубитељи војне технике од милоште назвали „ракетном“. 

Информација о томе да је Југославија планирала да гради „ракетну подморницу“ се понекад и понегде у новинским чланцима или у некој књизи која је обрађивала поморску тематику „стидљиво“ помињала, баш због недостатка поузданих информација. Нешто више је писано на војним форумима од почетка интернетске ере, али опет су у питању биле нетачне информације. Да ли је Југославија заиста могла произвести „ракетну подморницу“, да ли би да се СФРЈ није распала били апсолутни господари Јадрана разговарали смо са пензионисаним морнаричко-техничким пуковником Миланом Комаром, који је већи део радног века провео у свету морских дубина, а упознат је детаљно са овим пројектом.

„У почетку није било говора да ћемо градити ракетну подморницу, већ само да треба да се приступи пројектовању нове класе подморница, сходно третману година експлоатације постојећих објеката и реалним роковима да од почетка пројектовања до поринућа првог објекта у класи треба 7-8 година. Дакле био је то крај осамдесетих када је прва из класе „Херој“ већ била у мору 20 година и плански је било оправдано почети са израдом почетних докумената да би планом 1991-1995. требало поринути први објекат. А потом до 2000. расходовати класу „Херој“ и изградити још пет објеката у серији по кодној ознаци „Б-73“.

И ту су се ломила копља тактичара, пројектаната, градитеља и финансијера. Тактичари су хтели јачу, већу и моћнију подморницу, док су неки кругови из ССНО (тј. Министарства одбране) на крилима великих послова војне индустрије према иностранству предлагали што већу подморницу која би требала да буде највећи извозни адут, неспорно тада веома моћне техничке и технолошке базе у држави. 

Бродарски институт из Загреба као научно-истраживачка и пројектантска институција за потребе Ратне морнарице се у почетку суздржавао од приче о великој подморници. Они су опрезно ценили да њихови људски ресурси, иако су располагали са свим специјалностима које подразумева пројектовање, као и осталом стручном и радном снагом нису довољни да крену у један потпуно нови изазов. Зато су 1988. урадили студију којом су разматрали могућности и ограничења развоја нове подморнице, где је изражена бојазан по више аспеката: набавка борбених и главних техничких система напољу је била потпуно неизвесна, непознати ресурси у домаћим фирмама које је требало ангажовати, затим је требало елиминисати пропусте на претходној класи (831 и 832), што није било лако признати пројектантима, итд.

Зато је Институт прибегао опцији да фаворизује „проверено“ решење од око 600 тона депласмана – дакле бродограђевних карактеристика трупа као у класи „Херој“ са изричитим захтевом за модернију опрему. Свакако играјући на карту доктринарних ставова о одбрани малог и плитког мора, тј. идући „низ длаку“ времешнијој адмиралској гарнитури. Уз обећање, а под притиском ССНО за већим објектом сагласили су се ипак да могу разрадити варијанту од 1.000 тона (а шта да додатно разрађују кад је класа Сава тог депласмана!?). 
Како је инвеститор тај који диктира услове – тј. тактичко-техничке захтеве – а у овом случају је то био ССНО, урађено је неколико идејних решења већих подморница, па се ту први пут службено појављује идеја о подморници носачу ракета. Каквих ракета, колико и чијих није детаљније разматрано, али се знало да Запад (Французи) не пристају ни на разговоре о томе, док је Исток (СССР) оставио варијанту могућег наставка приче.  

Тих година није било интернета па је приступ информацијама шта ко има и гради био могућ једино из неколико светских часописа који су стизали само у војне врхове, а који су откривали детаље на кашичицу, док су пројектанти, путујући по свету, били свакако добро информисани шта све може да се очекује од подморнице пречника чврстог трупа од нпр. 4, или 5 или 6 метара. Отуд касније чуђење како је у пречнику од 4,7 м на класи „Херој“ уграђено само четири торпедне цеви, а Немци су на својој класи 206, нешто мањег депласмана од „Хероја“ имали осам цеви. У то сам се касније лично уверио посетом једној немачкој подморници – врхунско светско достигнуће њихове технолошко-подморничке школе које никоме није дато. 
По захтеву ССНО, Бродарски инистут је у оквиру поменуте студије разиграо шест варијанти нове подморнице, где су дати груби подаци о депласману, наоружању и димензијама, али то је само требало да послужи за даље усаглашавање и рангирање оних 18 светски стандардизованих захтева од којих дефакто почиње пројектовање, које према Комаревим речима, не може да почне док се не дефинише оружни систем и погон. 

Прва варијанта која је представљена била је тип „Мосор 1“ и „Мосор 1А“ депласмана 600-650 тона и истим дијамтером трупа као на 821. Уследио је затим „Мосор 3“ и „Мосор 3А“ са мало већим  депласманом и шест торпедних цеви, али мањег дијаметра него код 831 који износи 5,05 метара. Следећа варијанта било је „Биоково 1“ и „Биково 1А“ са депласманом 940 до 1040 тона, а иза тога следио је „Велебит 4“ и „Велебит 4А“ са 940 до 1060 тона депласмана и шест торпедних цеви и са пречником трупа од 5,4 метра. Потом је следила „Учка 7“ и „Учка 7А“ са депласманом 1350-1550 тона са шест или евентуално осам торпедних цеви и пречником трупа од 6,25 метара и опцијом уградње косих ракетних лансера. Немачка класа подморница „212“ има ширину трупа 6,3, а шведска „Готланд“ 6,4 метра.

„Дакле, била су то само идејна решења која нису никад заживела. Следећи корак је требао да буде предпројекат, па вишеструко усаглашавање, онда главни пројекат, па ревизија, итд. Али убрзо је грађанско-братски цунами помео и више циљеве од једног подморничког пројекта.  

Остаје за анале и сећање да се врховним главешинама из ССНО посебно допао пројекат „Учка 7А“ са косим лансерима ракета као код неких рускин подморница. Е ту се први пут спомињу лансери за руске ракете. Спомиње се поред лансера и шест, евентуално осам торпедних цеви. Међутим ту се стало, због тоталног размимоилажења, а потом и рата. 
Загреб је играо на технолошку карту сигурности, разиграли су технологију и потврдили је на 650 тонском објекту „Хероја“ и зашто би даље компликовали и ризиковали, док су апетити Београда који је правио милијарде долара профита од војне индустрије били да подморница буде тежине 1.500 тона , испричао је Комар и додао.

„Паралено са почетком приче о Б-73 која је била у рукама Инситута у Загребу, ангажоване су неке компаније из земље које су имале учешћа у градњи подморнице Б-72, да се идејно и прелиминарно определе за учешће у испоруци опреме за нови објекат. А било је простора за итекако ангажовање – вођење навигације под водом, јачи извори струје, боља И потпунија климатизација, савременија контрола микроклиме, боља расвета, регенерација ваздуха, систем гасогенератора за ракетно пирења баластних танкова, итд, па су неке компаније већ биле кренуле у изучавање тих проблема, 

Саговорнику је показан документ из ССНО, пов. бр. 105-18/87 од 27.10.1988. године који је заправо одлука донета на Седници главног војно-техничког савета да се у СССР-у обаве консултације у вези набавке савременог наоружања за подморницу Б-73 и дефинише техничка помоћ око пројектовања. Југославија је потом купила 50 моћних торпеда 53/65 КЕ на кисеонични погон плус 5 вежбовних. Међутим стицајем колико више силе у СФРЈ (ратне) толико и оне ниже (људско-субјективне) у СРЈ ова торпеда никад нису ни укрцана у подморнице ни лансирана.

Комар је такође замољен да упореди податке преузете са интернета за нову „ракетну подморницу“, и да одговори на питање колико је то било реално. 

„Често се спомиње тај пројекат подморнице „Лора“, али то никакве везе са реалношћу нема, јер ове карактеристике које ми предочавате одговарају ономе што је Загреб инсистирао – да то буде подморница типа „Пројекат 600“: 4 торпедне цеви, 4,5 метра пречника, 6 торпеда, капацитет 12 плус 20 мина, подводна вожња 300 миља са 4 чвора, посада 21, итд. Отприлике „Херој“ са већим нивоом аутоматике – али све су то само интернетске произвољности. 

По распаду СФРЈ Институт се тежишно на том подручју „бацио“ на усавршавање објекта Соча 914 из класе 100-тонских диверзантских подморница и веома успешно су то урадили. Међутим велики газда у облику НАТО корпорације је 2000. угасио све даље идеје о подморничарству.

Светске делегације обилазиле наше подморничаре

Југословенске подморнице класе „Херој“ и „Сава“ привлачиле су тада велику пажњу, како Запада, тако и Истока. Бројне морнаричке делегације које су долазиле у посету Југословенској Ратној морнарици обавезно су посећивале и подморничаре и упознавале се са оним што је СФРЈ производила.

„Када смо проверили све могућности подморнице 831, бројне светске делегације долазиле су да је посете. Био сам лично присутан кад је командант Ратне морнарице Индије ронио са нама у 831 и са дубине 50 метара, негде у Хварском каналу, прекрцао се „сувим“ поступком заједно с нашим командантом Флоте и командантом подморничке јединице у спасилачку подморницу која их је изнела на површину – тј. на палубу брода ПС-12 Спасилац. Била је то рутинска акција високо увежбаних специјалиста свог посла. Неколико година потом иста радња је поновљена за британског адмирала који је као командант подморнице С-48 Цонqуерор потопио аргентинску крстарицу „Генерал Белграно“ у Фокландском рату 1982. Брод ПС-12 је изграђен у бродоградилишту „Тито“ у Београду и са спасилачком опремом са Запада (спасилачка подморница, ронилачко звоно, комплекс од шест барокомора, итд) могао је да интервенише на великим дубинама у спашавању подморничара из оштећених подморница или да омогућује тзв „сатурационо“ роњење. Сва та усхићења страних делегација су подгревала наде најодговорнијих лица у ССНО да се може направити велики извозни посао продајом подморница и спасилачког брода.

Како је НАТО угасио подморничарство на Јадрану

„Усаглашавање ставова о градњи класе диверзантских подморница било је прилично мукотрпно због различитих мишљења треба ли она да има енергетску сигурност у себи (дизел мотор + генератор за пуњење акумулатора + компресор) или да се то остави обалској логистици која би мобилним наменски грађеним постројењем долазила на жељене тачке обале и попуњавала залихе енергије. Победила је друга (јача) опција и серија је тако изграђена. Да Загреб (Институт) није преболео тај концепцијски „пораз“ врло брзо је схваћено након распада земље када су подморници 914, која се у моменту почетка рата нашла у матичном бродоградилишту у Сплиту на ремонту, пресекли труп и убацили модул-простор од 1,5 м дужине са танком горива, дизел мотором и генератором те дали објекту сигурност на мору у случајевима пада капацитета у акумулаторима, тј. избегли су ону најгору поморачку судбину – беспомоћност на отвореном мору – кад се истроше акумулатори, а нема пуњача. Први део испитивања је показао одличне резултате, док други није извршен због неких унутрашњих неспоразума у „Стожеру“ ХВ. Мало потом је даље подморничарство РХ декретом укинуто.

Колико САД заостаје за Русима по питању хиперсоничног наоружања, сазнајте ОВДЕ.

Извор: vojnopolitickaosmatracnica.wordpress. com

Бонус видео

Да ли нас пандемија отуђује од Бога и људи? Владимир Димитријевић

Kњигу “Смак Света” Драгоша Калајића можете поручити на линку ОВДЕ.

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Правда

Најновије вести - Ратни извештаји

Urbancube