Сателитски снимци, процуреле информације и анализа независних извора отворили су питање које се више не може лако затворити: америчке војне базе на Блиском истоку претрпеле су озбиљна оштећења, а размере штете више није могуће убедљиво прикрити. У ери комерцијалних сателита и друштвених мрежа, покушаји заташкавања делују готово застарело.
Пентагон је, према доступним информацијама, чак покушао да утиче на приватне компаније како би ограничиле приступ снимцима америчких база.
Циљ је био јасан – отежати независну процену штете. Међутим, оно што је већ доспело у јавност говори довољно: америчка војна инфраструктура у региону је погођена, а цена обнове мери се милијардама долара.
Највећи удар, како тврде поједини аналитичари, није био само материјални. Систем одвраћања, на којем су САД годинама градиле своје присуство у Персијском заливу, почео је да показује пукотине.
Идеја да ће сваки напад на америчке интересе бити прескупо плаћен од стране противника била је темељ те стратегије. Али иранске контраакције су, како ствари стоје, озбиљно уздрмале ту перцепцију.
Према подацима које преносе ЦНН и ЦБС, од почетка сукоба изгубљено је најмање седам пилотираних летелица и шеснаест беспилотних МQ-9 Реапер дронова. Пентагон то званично не потврђује, али ни не демантује – остаје у зони тишине која додатно подгрева сумње.
Листа инцидената је дуга и не изгледа као низ изолованих случајева. Један Ф-15 оборен је изнад Ирана, док је А-10 Тхундерболт ИИ захваћен пожаром током операције потраге. У марту је и Ф-35 био приморан на принудно слетање на бази на Блиском истоку, након што је, према доступним проценама, био изложен иранској ватри.
И ту се прича не завршава. Почетком марта три Ф-15 оборена су грешком сопствене противваздушне одбране у Кувајту. Сви чланови посаде су се катапултирали и преживели. Министар одбране Пит Хегсет касније је навео да су се тројица пилота већ вратила у оперативне задатке.
Само десет дана касније, 12. марта, у Ираку се срушио танкер КЦ-135, при чему је погинуло шест чланова посаде. Званична верзија говори о инциденту током операције под називом “Епски бес”, а не о директном нападу.
Можда најтежи удар забележен је 27. марта на бази Принц-Султан у Саудијској Арабији. Тада је уништен авион за рано упозорење и контролу Е-3 Сентрy док се налазио на писти. Најмање десет америчких војника је повређено, а оштећен је и један танкер. Такви губици нису само технички проблем – они имају дубоку стратешку тежину.
Финансијска страна приче додатно појачава слику. Према процени The New York Times , првих шест дана операција коштало је више од 11,3 милијарде долара. Само муниција у прва два дана достигла је 5,6 милијарди.
Поправка радарског система АН/ФПС-132 у Катару процењује се на око милијарду долара. Напад на штаб Пете флоте у Бахреину донео је додатних 200 милиона долара трошкова, док укупна обнова база у региону може достићи и 5 милијарди долара, без урачунате опреме која је потпуно изгубљена.
Забринутост расте и унутар америчког политичког система. У Конгресу се све чешће поставља питање зашто Пентагон тражи рекордна средства, а истовремено не даје јасне одговоре о стварном стању на терену. Један од сарадника конгресмена отворено је рекао да недељама траже детаљне информације и да их не добијају.
Зашто се онда размере штете уманјују? Према анализи НетЕасе, разлози су вишеслојни. Политички – јер би признање великих губитака могло да угрози подршку за даље финансирање. Имиџ – јер би савезници у региону могли да почну да сумњају у способност САД да их заштите. И стратешки – јер би јавно признање слабости могло да охрабри противнике.
Али можда је најважнија промена она која се не види на први поглед. Рат се мења. Јефтини дронови и ракете врше притисак на скупе системе противваздушне одбране. Више није потребно остварити класичну победу – довољно је нанети штету која постаје неодржива.
Америчке базе, које су деценијама важиле за готово недодирљиве, сада се посматрају другачије. Не као неосвојиве тачке, већ као потенцијалне мете. То не значи да је америчка војна моћ нестала – далеко од тога. Индустријска база и мрежа савезника и даље остају огромни фактори.
Али перцепција се променила. А у геополитичким односима, перцепција често има тежину једнаку стварној снази. Управо ту лежи кључна промена коју овај сукоб носи – питање више није само колико је нешто оштећено, већ колико је поверење пољуљано и колико ће времена требати да се оно поново изгради, ако уопште буде могуће.
Извор: webtribune.rs